Foto: Miroslav Dragojević

Nakon aktuelnog koncerta u okviru 49. Beogradskih muzičkih svečanosti, ovakav njegov status teško da će iko ugroziti u skorije vreme. Razlog bi mogao biti ta toliko očaravajuća aura starinskih pijanista – što odišu elegancijom i vatrom u isti mah – koja upravo blista i širi se oko ovog mladog viteza klavira. Aleksandar Sinčuk poseduje tako harizmu koja treperi između čednosti i delikatnosti na jednoj i istinski čulnih ognjeva virtuoziteta na drugoj strani. A to je koktel koji pouzdano uznemiruje auditorijum i čini ga uzbuđenim i usredsređenim na sve ono što se odigrava na podijumu i to punim intenzitetom. Percepcija je dakle podstaknuta, osetljivost navijena na maksimum. Zauzvrat, ovaj momak zaista bukti na sceni za vas, svakako na jedan svoj naoko veoma ‘cool’ način, ali time nikako ne iscrpljuje sopstvene očigledno nepresušne zalihe raketnog goriva. Slušaćemo ga zato u budućnosti još i još.

Sinčuk je za ovaj susret sa BEMUS-ovim slušaocima izabrao po jednu Sonatu Mocarta (br. 12 Ef-dur, K 332) i Betovena (br. 8 ce-mol op. 13, „Patetična“), za sam početak. Prefinjenost, uvučena u svoju skupocenu tonsku odeždu, krasi prva dva Mocartova stava, da bi u onom trećem eksplodirala jedna novouspostavljena komunikacija sa kompozicijom, začeta u rasplesanoj virtuoznosti bodrog pijanističkog duha. Betovenova „Patetična“ Sonata, vrvi zato detaljima sačinjenim od izglačanih osobenosti melodija i ritmova, puna koloritnih herojskih uzmaha na mikro-prostoru. U hitroj izmeni krhke nevinosti klavirskog tona i gromkog bojnog pokliča celokupne klavijature, i ova Sonata oduševljava svojim finalnim stavom te otkravljuje i umetnika i publiku dirljivo dugim aplauzom za čak tri uzastopna poklanjanja i to posle tek prvog dela koncerta!

Onaj naredni, drugi odsek nastupa, ispostaviće se vremenom kao tek njegova druga trećina, zbrojimo li biseve što će uslediti na kraju. No, ovaj koncertni fragment, pokazaće se i kao ključan po mnogo čemu. Iznedrivši najpre pravo iz svog srca krasno potresnu „Dumku“ Čajkovskog, sa njenom dirljivom ornamentikom, Aleksandar Sinčuk ovde međutim tek samo izdaleka nagoveštava svu raskoš izraza svog ‘ruskog’ dela programa. Zato će naredne Etide-Slike op. 39 Sergeja Rahmanjinova, sa svojom prkosnom modernošću, koja odoleva celokupnom proteklom vremenu, raspametiti sve one „Dumkom“ već ošamućene u sali. Ta plemenita treperenja puna smisla, ti odblesci klavirskog tona sa naočitom oštricom, ti grozdovi zvuka koji podrhtavaju u mašti genija ritma, sa nervom za misaono obilje koje uznosi… Pred nama se najedanput stvorio pijanista čeličnih moći, koji je u potpunosti kadar da se nosi sa ovom razornom klavirskom materijom, da je razume i zajedno sa njom kliče podvižništvu u muzici. Bili smo tronuti, duboko zamišljeni nakon ovog vatrometa moći i ideja. Neprebrojan niz Sinčukovih biseva, samo nas je umirio nakon prethodne slušne avanture duha. Zaslužio je sve ovacije.