Davanje glasa egzistenciji

NJihova stalna postavka u Londonu obavezna je polazna tačka za svakog ko želi da sagleda vojnu stranu XX, pa i XXI veka, naročito artefakte Prvog i Drugog svetskog rata – neka vrsta tamošnjeg pandana našem Vojnom muzeju.

No, posebno je zanimljivo da su tokom ove kalendarske godine – kao jednu od svojih tema – u muzeju prepoznali efekte ratnih zbivanja na kulturu, njene aktivne kreatore i konzumente, to jest na malog, običnog čoveka pogođenog razaranjima koja ničim nije izazvao. To je dovelo do serije događaja unutar projekta „Kultura pod udarom“, čiji je predmet razmatranja upravo ono što se zbiva sa kulturom u područjima zahvaćenim sukobima.

„Rebel Sounds Live“ muzički je deo projekta „Culture Under Attack“ – čine ga izložbe, mnogo živih nastupa, performansi i razgovori, čija je namera da se istraži na koji sve način rat ugrožava ne samo život ljudi, već i sve ono što tom životu daje smisao.

Kao posebno dešavanje u ovom programu pokrenuta je serija tribina, inspirisana ulogom popularne muzike u prevazilaženju tenzija u društvima pogođenim ratnim dejstvima. Kako i mi spadamo u područja donedavno razdirana ratom, tako smo i dobili svoje zasluženo mesto u ovoj analizi istorijskih činjenica uživo.

U subotu, 23. novembra, usred ovog prestižnog mesta evropskog istorijskog sećanja, održana je izvrsno posećena debata pod imenom „Pobunjenički zvuci uživo iz Beograda: Tehno muzika i samonikli otpor“.

Avangardnost Srbije

Učesnici iz Srbije – Gordan Paunović ispred nekadašnjeg Radija B92, DJ Tijana Todorović i muzički kritičar i promoter Dragan Ambrozić – svedočili su kao neposredni akteri o tome kako se muzika tokom 1990-ih na ovim prostorima angažovala i na moćan način pomagala da se u našoj zemlji uobliče promene što su konačno dovele do demokratske revolucije 5. oktobra 2000.

Istorija koju su osvetlili, dosad nažalost još uvek nenapisana, svakako je ovim javnim događajem mapirana kao deo značajnih svetskih zbivanja, bar kad je u pitanju interakcija popularne kulture i politike. Taj fenomen danas je sve češći i pomenute dve oblasti upadljivo se prepliću, ali u doba o kome je ovde reč, direktan uticaj muzike na društvena zbivanja bio je relativno nov fenomen, pa je Srbija time pokazala istinski avangardni kvalitet.

Po rečima samih govornika, do ovoga je došlo iz muke. Početkom 1990-ih srpsko društvo bilo je smešteno živo u grob, načinjen od spoljnih sankcija UN, jednako kao i onih unutrašnjih koje je u uslovima nepriznatog ratnog stanja sprovodila vlast Slobodana Miloševića nad sopstvenim narodom.

Slobodnih medija koji su davali neki drugačiji pogled na svet bilo je svega par, malog tiraža ili ograničenog dometa, a načina da se izbegne sudbina, kakva god, gotovo da i nije bilo – na udaru svih tih združenih sila našlo se civilno stanovništvo, ma gde da se zateklo u bivšoj zemlji, a njen najranjiviji deo činili su, kao i uvek, mladi.

U Srbiji, bez ikakvog ventila za celokupnu populaciju pod neljudskim pritiskom, posebno su mladi bili osuđeni na bezglasnu egzistenciju, u stvarnosti po pravilu okončavanu na ratištu, u potpunom siromaštvu ili dalekom inostranstvu. NJima je muzika, ispostavilo se, bila jedini dostupan način da nešto kažu o svojoj sudbini i, slušajući je, probude u sebi dragocenu nadu.

Sada već svetska zvezda savremene di-džej scene, Tijana Todorović, tadašnja tinejdžerka, upravo je nadahnuto govorila o tome kako je bilo stasavati u Beogradu 1990-ih i šta je to u zvuku njenoj generaciji bilo presudno važno kao spas pred svakodnevnim suočavanjem sa ništavilom.

Nastup The Prodigy

Ta muzika stizala je u ono vreme iz različitih izvora i na raznorazne načine: pre svega, tokom 1990-ih domaća rok scena bila je posebno inspirativna i originalna, sa bar 20-ak sjajnih bendova raspoređenih širom zemlje, što su dolazili prvi put i iz manjih gradova. No, već od 1993, sa prodorom tehno zvuka i ‘klabinga’ kao novog životnog stila koji je podrazumevao ‘apgrejd’ u kosmopolitizmu, počinju da se dešavaju promene u potkulturi.

Medijski kanali koji su pratili muzička zbivanja i izveštavali o njima, bili su u tom trenutku nalik na ekskluzivna minijaturna ostrvca normalnosti, uglavnom dostupna samo beogradskoj publici, poput Radija B92 gde je Gordan Paunović bio muzički urednik, ili magazina „Ritam“ koji je vodio Dragan Ambrozić. No, priča se brzo širila, počinjali su da rade klubovi „Soul Food“ i „Industrija“, polako prihvatajući elektronski zvuk kao svoj amblem, i unoseći haus i tehno u noćni život grada. Paunović se ubrzo pojavljuje kao uticajan disk-džokej, a Ambrozić kao promoter, posvećen dovođenju stranih sastava.

Glavni događaj koji je signalizirao omladini u Srbiji da nije sama, sada je već uveliko legendarni nastup grupe The Prodigy 8. decembra 1995. u Hali Pionir. Dolazeći odmah nakon izlaska njihovog ključnog albuma „Music for the Jilted Generation“ (Muzika za odbačenu generaciju), The Prodigy su pomogli da se kanališe bes celog mlađeg naraštaja u Srbiji, već godinama u bezizlaznoj situaciji. Nije zato neobično što su tokom čuvenih demonstracija 1996/97 sa svih uglova dopirali njihovi zvuci, kao ‘soundtrack’ željene promene.

Nažalost, od kad su zaurlale sirene 1999, nije više bilo mesta za ono što bi se moglo smatrati normalnim životom. Pa i pod tim okolnostima, „Industrija“ je radila u popodnevnim satima, i klinci su dolazili da budu zajedno uz klupsku muziku koju su voleli – to danas izgleda kao čudo, ali se u onom trenutku činilo važnim delom borbe da se uprkos svemu živi primereno sebi.

Tim IWM u sastavu: Clare Mason viša producentkinja i Matthew Norman producent događaja, te posebno za ovu priliku poznata novinarka Kate Hutchinson iz „Gardijana“ kao voditelj, sa velikim poštovanjem i pažnjom sproveli su u delo ovaj značajan čin zajedničkog preispitivanja.

Tako je publika, sačinjena od brojnih engleskih posetilaca, ali i nekadašnjih mladih ljudi iz 1990-ih širom ex-SFRJ koji su svoju sreću pronašli u Londonu, bila suočena sa možda do sada još neizgovorenim istinama – kako su, rečju, njihovi vršnjaci čistog srca u Beogradu, želeći samo da promene strašnu stvarnost nabolje za baš svakog, uspeli jednom davno da snagom muzike i novouspostavljene generacijske ljubavi pobede sve prepreke, nesporazume i teror zatvorenih granica spolja i iznutra.

Ovo je i dobar primer za početak sličnih istorijsko-umetničkih akcija kod nas, kojima bi – nakon sada već dovoljno proteklog vremena – moglo konačno da započne suočavanje sa događajima u Beogradu i Srbiji od pre par decenija i jedno savremeno neostrašćeno preispitivanje zaista značajnog segmenta naše istorije.