David Pužado: Beograd ima sve ono što volim da fotografišem 1Foto: Miroslav Dragojević

* Kako kao Katalonac gledate na političku situaciju u Kataloniji povodom pokušaja proglašenja njene nezavisnosti?

– Činilo nam se da smo, kada je referendum raspisan i održan, bili blizu ostvarenja sna mnogih Katalonaca, ali ponekad je ostvarenje tog sna na neki način neizvesno. Moj otac recimo nije ni sanjao da će Barselona osvojiti pet titula Lige šampiona ni da će Mesi igrati u Barsi, niti da će se održati referendum o proglašenju nezavisnosti Katalonije.

* Kako ste se odlučili da Beograd odaberete kao mesto za život?

– Pre nekoliko godina posetio sam prijateljicu. Čim sam tog oktobra stigao, grad mi se svideo na prvi pogled. Najviše su mi se svideli ljudi koji su me i iznenadili. Zamišljao sam da su malo zatvoreniji kao i drugde u Srednjoj Evropi, kao na primer u Mađarskoj. A onda sam video da su mediteranskog duha i temperamenta. Ne znam da li je to zbog različitih istorijskih okolnosti i uticaja koje ovo mesto prožimaju, ali zaljubio sam se u ovaj grad, ljudi su me oduševili. Troškovi života su niži nego u Barseloni, a mislim da je ovaj grad sjajno mesto za fotografiju. Štaviše, Beograd ima sve ono što volim da fotografišem. Poseduje izvesnu melanholiju i tugu koja se u nekim delovima grada oseća, atmosfera je prožeta sivilom, a, s druge strane, ljudi su otvoreni, prijateljski raspoloženi, jednom rečju, fantastični. Doduše, u poslednje vreme mi se čini da su ljudi pomalo tužni. Pretpostavljam da je što zbog raznih burnih događaja koje su preživeli i preživljavaju, gde kriza nije kriza nego normalno stanje, to ne budi optimizam. Ali ga ipak ima. Sećam se da je pas Lupo koga sam imao bio ‘mašina za izmajmljivanje osmeha’. Šetajući psa posmatrao sam ljude, što inače uvek radim. Ljudi su bili zamišljeni, ali čim bi bacili pogled na psa osmehnuli bi se.

* Mogu li se pronaći sličnosti između Beograda i Barselone?

– Najsličniji u oba grada je način na koji ljudi vole život. U Beogradu vidiš da je ceo svet na ulici, kafići, restorani i bašte su puni, vidi se grad koji živi. Isto je tako i u Barseloni i drugim gradovima u Španiji. To je nešto što je meni najbliskije.

* Fotografija je vizuelna umetnost. Koja je, prema vašem mišljenju, najznačajnija razlika između fotografije i slikarstva?

– Očigledno je da je fotografija ekstremno potcenjena. S druge strane, smatra se da je svaka slika jedinstveno umetničko delo, a fotografija to može i ne mora da bude. I sa fotografijom mogu da se postignu igre boja i preplitanje svetlosti i senke. Ne govorim o obrađivanju fotografije u fotošopu i dodavanju svega i svačega, već o tome da i sa kamerom mogu da se stvore nestvarni prizori, mada je sa crtežom i slikom to mnogo lakše.

* Vaše fotografije obiluju kontrastima, crno-belo, svetlosti i senke, meditavne su. Jeste li pobornik digitalne ili analogne fotografije?

– Obe vrste fotografije. Mogao bih da budem radikalan i da kažem kako mi se dopada samo analogna fotografija, ali kada treba snimiti dobru fotografiju na jedan ili na drugi način, radim na oba koloseka. I analogni i digitalni način slikanja fotografije donosi nešto drugačije.

* Vlasnik ste galerije „Bartselona“, po čemu se ona razlikuje od drugih?

– Reč je o jedinoj privatnoj galeriji koja je u Beogradu posvećena isključivo fotografiji i radimo evo već tri godine.

* Na čemu se zasniva umetnički koncept „Bartselone“?

– U galeriji ne postoji zatvoren programski koncept bilo koje vrste. Za mene je fotografija, kao i sve ostale stvari u životu, širok pojam, ne želim da se zaklonim iza bilo koje od opcija. Vlasnik galerije sam ja, i ja odlučujem šta će se izlagati i šta neće. Treba samo da mi se nešto svidi ili da nešto smatram dobro urađenim poslom. Ako je tako, biće izloženo, a ako nije, neće. Bilo je različitih autora, sa različitim vrstama fotografije. Izlagali su srpski autori, autori sa područja bivše Jugoslavije, ali i iz Evrope i sveta.

* Razvojem tehnologije došli smo dotle da svako mobilnim telefonom ili tabletom može da slika. Hoće li „invazija selfija“ naškoditi „pravoj fotografiji“ kakvu poznajemo?

– To se desilo i sa drugim stvarima kao na primer sa muzikom. Očigledno je da je to doprinelo da se fotografija populariše. Danas svako može da fotografiše i za to mu ne treba ništa posebno osim kamere. Tehnologija je toliko uznapredovala. Pre dvadesetak godina neke stvari su mnogo koštale i bilo ih je teško izvesti, danas ne koštaju ništa. Isto se događa sa pisanjem. Pogledajte koliko ima blogera. To ima i dobrih i loših strana. Ako govorimo o fotografiji, više je ljudi koji se njome bave i može da bude više boljih radova. S druge strane, fotografija se vulgarizuje.

* Direktor ste međunarodnog festivala Beogradski mesec fotografije, koje ćete teme otvarati, šta možemo da očekujemo?

– Uveliko spremamo treće izdanje festivala za iduću godinu. Neke stvari su već dogovorene, na nekima još uvek radimo. Uvek se može desiti i to da u poslednjem trenutku iskoči još nešto zanimljivo. I do sada smo otvarali zanimljive, izazovne i provokativne teme, a to i dalje nameravamo da radimo. Prošli put smo otvarali teme kao što je feminicid, odnosno ubistvo žena i izbeglice, kao i odnos društva prema njima. Ovoga puta želimo da se bavimo temom homoseksualnosti, hoćemo li uspeti da otvorimo temu transseksualnosti još ćemo videti Ali, najvažnije je to da ćemo otvoriti temu Bangladeša i situacije koja se tamo događa sa izbeglicama iz Mjanmara. Festival priprema ekipa divnih ljudi koja daje sve od sebe, svi smo volonteri.

* Vaš rad je zavredeo brojne značajne nagrade…

– Dobio sam neka priznanja, to jeste tačno. U Indiji sam dobio treću nagradu na jednom konkursu za humanitarnu fotografiju. Konkurs se zvao „Osmesi Bombaja“, a priznanje je zavredela moja fotografija koju sam i snimio u Bombaju. Na njoj je jedna devojčica koja je radi u fabrici cigala. Inače, hteo bih da kažem da je važno da ljudi što više posećuju izložbe fotografija jer tako se fotografiji udahnjuje život. Ono što ljudima treba da dođe do svesti jeste to da nauče da za fotografiju i plate. Pre svega mislim na to da ako vas neko angažuje za nešto, to treba i da se plati. Ako idete na izložbu fotografija, kupite fotografiju. Sa tim problemima se suočavaju fotografi svuda u svetu, a čini mi se u Srbiji još više nego drugde.