Demaskiranje u socijalnoj retorti

Marivo je bio rokoko dramatičar (1688-1763) par excellence. Bio je suptilni psiholog ljudskog, posebno ženskog, srca. Nazivan je Rasinom XVIII stoleća. Njegove komedije ukazuju da ima previše onoga što se naziva „metafizikom srca“ (izraz je Volterov). Duhovitost, osećajnost, finoća, delikatnost, poezija i psihološka uverljivost osobine su koje se obično ističu uz svako od njegovih dela; kao i majstorstvo konverzacije. Sent-Bev veli da je Marivo bio teoretičar i filozof daleko prodorniji nego što bi se moglo zaključiti na osnovu njegovog koketnog izgleda. Lanson ga je svrstavao, u okvirima evropske književnosti, između Adisona i Ričardsona. Pored jedne društvene komedije i jedne tragedije, kreator je posebne dramske vrste nazvane neprevodivim izrazom „marivodaž“ (marivaudage).

Jedan citat iz Rusoove „Rasprave o nejednakosti“ bi mogao da bude moto ovoj komediji sa rokoko dijalozima: „Kroz kakve razlike možemo da stignemo do saznanja o prirodnom čoveku i koja sredstva stoje na raspolaganju da se unutar društva takva ispitivanja izvrše?“

Koji je pol bio najpre neveran? Muškarac ili žena? Da bi se na ovo pitanje zauvek odgovorilo princ i njegova ljubavnica Hermiane pokušaće da izvedu eksperimentalni dokaz. Vrlo je jednostavna konstrukcija kojom Marivo u svome „La Dispute“ situira radnju. Četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice, su odvojeno od svih ljudi odrasli i jedini njihov kontakt sa spoljašnjim svetom su vaspitači Karis i Mesru. Nakon „18 ili 19 godina“ trebalo bi da se dvoje odraslih mladih prvi put susretnu i da se njihova vernost proveri, što pomno posmatraju princ i Hermiana. Ono što se na prvi pogled čini jednostavnom ljubavnom igrom je na drugi pogled gender-teorijski tour de force mrežom seksualne zrelosti koja prolazi kroz hrišćansko-moralne opomene i respresivno-sadistička kažnjavanja. Deca se uzajamno susreću i ulaze u ljubavne alijanse pokušavajući da navigiraju u nemirnim vodama ljubavnih odnosa, oslikavajući pitanja našega vremena, kao i modele ljubavnih veza, polnog samoodređenja i seksualnosti, kao i pitanja nadmoći u odnosima između polova, određenje pola kao binarne konstrukcije kao i princip ljubavi kroz temu jezika. Marivoov „Spor“ ima eho i danas u 21. veku, iako je ovo delo produkt svoga vremena. On je nastalo 1744. i tada praizvedeno. Johan Gotlib Šumel je 1779. proklamovao „stoleće pedagogije“ pod čijim je uticajem Marivo, kao i pod Žan-Žak Rusoovim pedagoškim spisom „Emil ili o vaspitanju“, objavljenim 1762, stajao.

Pitanje vernosti i nevernosti je krajem 18. veka – iako na drugi način od Marivoovog načina koji se odnos samo na žene – kroz Volfganga Amadeusa Mocarta i Lorenco da Ponteovom operom „Tako čine sve“ – ponovo tematizovano. Nešto docnije, razviće na početku 19. veka francuski rani socijalist Šarl Furije svoju društvenu utopiju „harmonije“ u kojoj će ljubav dobiti novi značaj. Američki filozof Marta Nusbaum će na kraju 20. veka postaviti pitanje normiranja seksualnosti kroz pogled unatrag na drevne Grke. Tamo izveštava Herodot o eksperimentima sa ljudima, sličnim ovim Marivoovim.

U minhenskoj inscenaciji „Spora“, retko igranog komada u jednom činu, režiser Nikolaus Habjan meša karte iznova.

Negde (utopija) između Edenskog vrta i laboratorije medicinskog instituta postavlja Habjan, zajedno sa ansamblom Rezidencteatra, ovu prastaru temu: kako je moguće imati neopozive dokaze i istini o ljudskoj nevernosti i smirenost u odnosu polova? U legendarnoj inscenaciji ovog komada Patris Šero je protagoniste – princa i Hermianu, video u prašumi pred jednim tamnim zamkom. U Minhenu je bina eksperimentalna laboratorija na kome deluju Arthur Klemt (Mesrou), Oliver Nägele (Eglé), Manuela Linshalm (Mesrin), Mathilde Bundschuh (Carise). Habjan rado inscenira u maniru pozorišta lutaka. On ironizuje Marivoov pedagoški impetus. Marivo dopušta na primeru četiri eksperimentalne ličnosti da počine prvorodni greh u raju. Odrastali su strogo odvojeni jedni od drugih. Ova rokoko igra „teatra u teatru“ se preobražava u ledeno hladni eksperiment tipičan za sredinu 18. veka sa individuama kao mašinama. Konsekventna je i završna scena u kojoj glumci na stolu za seciranje rasklapaju i razglobljuju udove lutaka na pojedinačne delove. Kraj laboratorijumskog eksperimenta. Komedija postaje distopija. Dugi aplauz.