Čileanski reditelj Pablo Larain predstavio je u Veneciji svoj film „Post mortem“ o autopsiji čileanskog predsednika Salvadora Aljendea na vrlo detaljan način da se u filmu čak prikazuje i njegova lobanja. „Ako pročitate autopsiju Aljendea, koja se nalazi na Internetu, pronaći ćete zapravo veoma moćan tekst. To je autopsija Čilea. Pročitajte i videćete da se tu nalazi nešto veliko. Želeli smo upravo o tome da govorimo, bez donošenja presuda“, rekao je Lorain čiji je film, jedan od kandidata za Zlatnog lava
Iako je tokom puča u Čileu 1973. kada je nastradao Aljende, zvanično proglašeno da je on izvršio samoubistvo, film sugeriše mogućnost da je predsednik ubijen. Uprkos tome, politički događaji u njemu nalaze se u senci, a priča je fokusirana na odnos dvoje ljudi u vreme izbijanja državnog udara. Jedan od glavnih junaka je Mario Kornjeho (glumi ga Alfredo Kastro), zaposlen u mrtvačnici u koju je doneto Aljendeovo telo. Na dan puča on odlučuje da iskaže svoja osećanja prema komšinici Nensi (Antonija Zegras), koja je dobila otkaz u kabareu pošto je pala na sceni.
„Mario i Nensi su gubitnici. Nema ih u istoriji“, kazao je reditelj koji je inspiraciju za film dobio pročitavši novinsku priču o pravom Mariju Kornjehu čiji je sin bio konsultant Larainu tokom snimanja filma
„Augusto Pinoče umro je pre četiri godine slobodan i sa 30 miliona dolara na bankovnom računu. Tri hiljade ljudi je nestalo i ne zna se i dalje gde su oni. Svi koji su ih ubijali su na slobodi. Ako neko misli da je gotovo, reći ću vam, ja tako ne mislim“, poručio je Pablo Larian čiji film pretenduje da otvori debatu o događajima koji i dalje utiču na čileansko društvo.
U takmičarskoj konkurenciji za glavnu nagradu Festivala prikazan je i film „Meek’s Cutoff, američke rediteljke Keli Rajhard, koji je već podelio kritičare. Reč je o vesternu u kojem nema šerifa, zalaska sunca, niti sukoba između kauboja i Indijanaca. To je vestern priča kroz oči žene koja putuje Oregonom 1845. tražeći bolji život. Film je zasnovan na istinitoj priči Stiven Mika, koji je bio vodič grupi naseljenika izgubljenih u pustinji.
„Ja sam veliki fan vesterna, Nikolasa Reja i Mont Helmana. Volim stilizaciju tih filmova, način na koji su snimani i način na koji se pejsaž u njima koristi. Ali, većina njihovih tema me ne dotiče“, izjavila je rediteljka. Tokom rada na ovom filmu ona je čitala dnevnike žena koje su pisale o svojim napornim putovanjima koja bi obično počinjala romantičnim snovima, a potom prerastala u mučnu zbilju života na točkovima.
„Kada čitate dnevnike tih žena koje su išle na zapad, otkrivate sasvim da se sve svodi na težak rad, prostor i mirnoću. Moj izazov je bio kako da predstavim taj drugačiji aspekt ljudi na putu – bilo da su Indijanci, deca ili žene“, pojasnila je Rajhardova.
Kritičari su podeljeni u stavu prema njenom filmu. Jedni mu odaju priznanje na stilu i pristupu temama poverenja, vođstva, vere i moći, dok drugi ističu kako je prespor. Njima je verovatno više „legao“ honkonški blokbaster Cui Harka „Detective Dee and the Mystery of Phantom Flame“ prepun kung fu akcije i intriga, a u priči o čoveku koji treba da otkrije pretnje imperatorki Vu Ceitan na njenom putu ka moći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
