Đovani Dozini : Migrante treba upoznati

Čini se da je tema ovog romana nikad aktuelnija. To je priča o četiri mladića iz različitih afričkih zemalja koji su se jednog leta zatekli u Peruđi u potrazi za lepšim, neuhvatljivim snom. Priča prati njihove živote tokom dva dana ispunjena tihom tenzijom.

* Pojavljivanje srpskog izdanja vašeg romana nekako se poklopilo sa imenovanjem desničarke Đorđe Meloni za premijerku Italije, a migranti su za italijansko društvo bolna tema. Jeste li razmišljali o političkoj pozadini priče dok ste pisali ovaj roman?

– Jesam. Kad u Italiji 2017. pišete roman o migrantima, silom prilika mora se misliti i na politiku. Bile su to godine kad je tema migranata bila sveprisutna u novinama, političkim govorima, o tome su pričali svi. Priliv migranata bio je ogroman. Ali toj temi pristupalo se demagoški. Političari sa desnice su, u dobroj meri zahvaljujući medijima, ovaj fenomen opisivali kao invaziju varvara sa juga Afrike, a to su bili samo obični ljudi u potrazi za boljim životom, na putu od Afrike do Italije, rizikovali su sve čak i sopstveni život. Svakako da sam, dok sam pisao, imao na umu političke konotacije, ali hteo sam da taj fenomen sagledam drugačije,

* Ti ljudi su bili očajni.

– Jesu, ali u romanu nisam hteo da pišem o njihovom očaju, već o njihovom svakodnevnom životu kad su stigli u Italiju. Koreni tog njihovog očaja se mogu naslutiti, o tome ne govori direktno. Ne pišem o prošlosti, nego o sadašnjosti. Ta sadašnjost koju trenutno žive za njih je preteška, čak ponekad i bezizlazna.

* Kako ste uspeli da izbegnete stereotipe i pojednostavljivanja, što se često dešava kad se piše o takvim stvarima?

– Mislim da mi je mnogo pomoglo to da sam migrante upoznao. Imam prijatelje koji su došli iz Malija, Gambije, Senegala, a živeli su u Peruđi. Provodio sam vreme s njima. U romanu sam opisivao samo ono što sam video, način na koji žive, pričaju. Način na koji govore je u romanu veoma važan, kad međusobno komuniciraju ponekad pričaju na francuskom, engleskom, na svojim jezicima, italijanskom, vrlo mi je bilo važno da uhvatim jezike na kojima komuniciraju. Stalno prelaze s jednog na drugi jezik.

* Integracija u italijansko društvo za njih je teška. Kakve su prepreke?

– NJima je otežano sve. Obične stvari za jednog Italijana, za njih su maltene nepremostive. Recimo, meni je lako da kupim kartu za voz, a njima je to komplikovano jer imaju malo novca ili ga nemaju uopšte. Najviše je takvih migranata. NJihov glavni problem je to što su stranci, što su siromašni i što su crnci. Da su bogati, belci i da dolaze iz neke druge zemlje stvari bi bile mnogo drugačije. Svaki čovek je priča za sebe. Sve zavisi od toga kako će rešiti svoj status, mogu li da dobiju dozvolu boravka. Oni koji su ostvarili pravo na azil žive malo mirnije, ali oni koji čekaju da im se status reši, stalno strahuju. Da će ih deportovati nazad u Afriku.

* Italijansko društvo izbegava da se suoči sa rasizmom. U romanu suptilno govorite o tome?

– Pokušavao sam da ovoj temi pristupim suptilno. U samom romanu nema mnogo likova koji su otvoreni rasisti. Većina ih je prema migrantima ravnodušna. Ali čini mi se da je pritajen oblik rasizma svuda, često se to odvija na nivou nesvesnog. Reč je o usvojenom paternalističkom odnosu prema njima. Većina misli da su siromašni pa im pomaže preko humanitarnih organizacija. Ta vrsta paternalizma je bezazlena, jer mnogi ljudi pomažu velikodušno zato što ne znaju drugačije i misle da tako treba.
* Nije li to licemerno?

– Da, ali suptilno i nesvesno. Ne osuđujem takvo ponašanje. Jer je ono u ljudskoj prirodi. Ponekad se i ja zapitam nisam li licemeran.

* Da li je sveprisutna politička korektnost uništila književnost?

– Ne u mom slučaju. U jednom svom romanu pišem prostačkim, brutalnim jezikom na koji ne možete naići u medijima. Tako govori običan svet, ako vidi migranta, reći će „crnja“. Mislim da književnost ne treba da se bavi političkom korektnošću jezika već treba da bude potpuno slobodna. S druge strane jezik javne komunikacije, medija i novinarstva treba da poštuje senzibilitete koji u društvu postoje. Pre pedeset godina, na primer, moglo je da se napiše „crnja“ u nekom novinskom tekstu, a danas to ne može. Možete da napišete „obojeni“ ili „crnci“ i mislim da tako treba i pisati u javnoj komunikaciji. S druge strane književnost treba da bude slobodna i da otvoreno govori o svemu.

* Kakva je situacija u italijanskom jeziku kad je reč o rodnoj ravnopravnosti?

– Mnogo se o tome raspravlja, a nije lako jer je jezik živo biće, jezik vam je poput životinje koja se rađa, raste, razvija se i u nekim slučajevima izumire. Ima primera izumrlih jezika. Nije lako to izvesti, postoje različita mišljenja. Neke stvari treba razgraničiti. Mislim da književnosti ne treba pristupati s pozicija rodne ravnopravnosti, dok u javnom diskursu treba biti umeren. Ne želim da se zauzimam ni za jednu stranu, budući da poznajem ozbiljne lingviste koji su za i koji su protiv rodne ravnopravnosti u jeziku. Nastojim da shvatim kako stvari funkcionišu. Poštujem pravo diskriminisanih da svoj položaj i u jeziku poprave i da se za ravnopravnost izbore. Recimo, žene su tokom istorije bile ugrožene i smatrane su za slabiji pol u odnosu na muškarce. Treba biti odmeren i umeren. Ovih dana se vodi rasprava po pitanju oslovljavanja Đorđe Meloni. Ona sama želi da je oslovljavaju sa „predsednik vlade“, a ne „predsednica“. Pratim polemiku po novinama, ali ne zauzimam stranu, jer mislim da je problem nešto drugo.

* Šta je problem?

– S istorijskog aspekta važno je da je reč o prvoj ženi na čelu vlade u Italiji. Ali, reč je o ženi koja zastupa reakcionarne stavove u odnosu na samo društvo, što mislim da za žene same nije dobro. Ona zastupa mačističke stavove o društvu: Bog, otadžbina, porodica, to su ključne reči za ekstremnu desnicu u Italiji od fašizma do danas.