Događaji u kulturi koji su obeležili 2018.

Nažalost, čini se da je u tom pogledu za nama period stagnacije. Izdvojio bih kontinuitet koji se postepeno ostvaruje na Sceni „Petar Kralj“ Ateljea 212 s projektima autora mlađe i mlađe-srednje generacije, koji se prevashodno izdvajaju inovativnošću u pogledu scenskih jezika. Ove godine takva predstava je bila intelektualna komedija Tanje Šljivar Režim ljubavi u režiji Bojana Đorđeva, koja vrlo inteligentno i duhovito tretira frustracije savremenog čoveka u pogledu izbora jednog od bezbroj današnjih modela emotivnog i seksualnog samoostvarenja, u rasponu od klasične monogamne veze, preko otvorene veze do poliamorije. Kao umetnički i socijalno najznačajnija na repertoaru beogradskih pozorišta izvesno se izdvojila predstava Zašto je poludeo gospodin R. u postavci hrvatskog reditelja Bobe Jelčića i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a koja je bitno ublažila bojazan da ovo pozorište zapada u akademizam. U svom prepoznatljivom, minimalističkom, brzom, ludački naglašenom i metaforičkom scenskom izrazu, Jelčić režira Fasbinderov tekst o usamljenosti, prepuštenosti i izgubljenosti pojedinca u ondašnjem, ali ispostavlja se i današnjem kapitalističkom svetu. Ovog malog čoveka, anonimnog gospodina R, fascinantno tumači Boris Isaković i tako sigurno kreira najbolje glumačko ostvarenje u ovoj kalendarskoj godini.

Godinu za nama, kada je pozorište u pitanju, možda je najviše obeležila smena, odnosno neprodužavanje mandata upravniku Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Željku Hubaču. Ova odluka sada već bivšeg upravnika NP, Dejana Savića, bila je sporna zbog toga što je u svom mandatu Hubač ostvario jedan od najvećih umetničkih uzleta ansambla Drame u poslednjem periodu, a što se vidi na osnovu interesovanja publike, pisanja kritike, učešća na domaćim i regionalnim festivalima, nagrada… Smena je, kao što je poznato, pokrenula principijelnu, oštru, dobro organizovanu i istrajnu pobunu najvećeg dela ansambla Drame Narodnog pozorišta, što je za posledicu imalo ostavku Dejana Savića. Ovaj slučaj je veoma dragocen primer i u mnogo širem kontekstu od pozorišnog, jer pokazuje da principijelni otpor struke i građana, ipak, ima smisla i da može, i u okruženju koji ne pogoduje kritičkim principima mišljenja i delanja, da utiče na promenu. Ono što u raspletu slučaja ostavlja gorak ukus jeste to što nova direktorka, Ivana Vujić, nije vratila Hubača na mesto direktora Drame u zvanju VD, a u kome je i sama. Naravno, kasnije bi, posle obavljenog konkursa, novoizabrani direktor, ostala to Ivana Vujić ili ne došao neko drugi, imao pun profesionalni i moralni legitimitet i mandat da sastavi tim najbližih saradnika po svojoj slobodnoj volji.

Željko Hubač, dramaturg

Društveno angažovano pozorište je živo pozorište. Naravno da su estetski dometi u teatru najbitniji, tu nema dileme, ali pozorište je najmoćnije kada „pleše“ u ritmu društvenih gibanja, kada preispituje, kritikuje, polemiše, zauzima jasan stav… Dobro pozorište, naravno! Uzbudljivo, katarzično, kvalitetno mišljeno na svim umetničkim razinama. Pozorište koje ne trpi kompromis!

S tim u vezi, sa stanovišta teatra u regionu, jedna od bitnijih predstava koje sam ove godine video je „Kapital“, koju je po motivima Marksovog dela režirao Andraš Urban u Zetskom domu na Cetinju. Nije Andraš umetnički radikalnije istupio iz svog osobenog rediteljskog rukopisa, naprotiv, ali je napravio umetnički relevantnu predstavu kojom je u magli prilično kontroverznog crnogorskog političkog miljea hrabro i beskompromisno postavio važna pitanja, ključna za sredinu u kojoj je stvarao. Radeći predstavu sa studentima glume druge godine cetinjskog FDU, na simboličkom planu je kodifikovao ciljnu grupu, a time svesno rizikujući u umetničkom smislu, on je mladim ljudima borbu za slobodu javne reči postavio kao imperativ.

Sa druge strane, u SNG Ljubljana gledao sam „Zid jezero“ Dušana Jovanovića, u režiji Miloša Lolića. Zaboravljena drama jednog velikana, sa kraja epohe moćnog jugoslovenskog teatra. Sjajan rediteljski postupak, podcrtan izuzetnom glumačkom ekspresijom, „uveo“ je ovu intimnu ispovest autora u „arenu“ svevremenosti. Ovo je bila značajna predstava pre svega sa stanovišta preispitivanja vrednosti dramskog nasleđa u sredini u kojoj je nastala. U sredini u kojoj je savremeni dramski tekst, čini mi se, u krizi.

U Zagrebačkom kazalištu mladih video sam odličnu postavku Šekspirovog „Tita Andronika“. Reditelj Igor Vuk Torbica je već od prologa apostrofirao svoju nameru da se „obračuna“ sa patrijarhalnim društvom u kojem danas živimo, a koje indukuje poražavajuću stvarnost bivstvovanja, na svim planovima! I u toj nameri na uzbudljiv način uspeva, čitajući Šekspira kao našeg savremenika, a poštujući kanone koje nameće ta moćna literatura. Dugo mi Šekspir, posebno ova njegova prva mladalačka tragedija, nije tako „bezobrazno“ razmrdao čula.

Od predstava koje sam gledao u Srbiji, izdvojio bih onu JDP-a „Zašto je poludeo gospodin R?“ u režiji Bobe Jelčića. Ovu predstavu, rađenu prema motivima istoimenog filma Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera, Jelčić je pre svega strukturalno „uneobičio“, koristeći se brojnim nekonvencionalnim rediteljskim rešenjima, utemeljenim u jedinstvenom odnosu prema žanrovskom sinkretizmu (što ga čini jednim od originalnijih autora današnjice), čime je bolnu svakodnevicu „prosuo“ pred publiku na scenski zavodljiv način, otvarajući glumcima veliki prostor za brojne bravure, prostor koji je ponajbolje iskoristio Boris Isaković.

Naravno, u ovom osvrtu na pozorišnu 2018, ne mogu da se bavim valorizacijom predstava sa repertoara Narodnog pozorišta, s obzirom da sam kreirao isti, ali povratak Dušana Kovačevića na scenu Nacionalnog teatra u novom, i za društveni kontekst bitnom čitanju „Balkanskog špijuna“ rediteljke Tanje Mandić Rigonat, kao i žanrovski repertoarski iskorak u vidu mjuzikla „Bolivud“ koji „pršti“ od problema društvene svakodnevice, želim da izdvojim rizikujući da me neko optuži za sukob interesa.

Uz isti rizik, želeo bih da izdvojim premijeru „Topografije raja“ na Bergman festivalu u Stokholmu, koprodukciju Drame Narodnog pozorišta sa Dramatenom, Kraljevskim pozorištem iz Kopenhagena, teatrima iz Barselone i Baden-Virtemberga, premijeru „Plutusa“ u Epidaurusu, učešće „Rodoljubaca“ na Festivalu u Klužu, u društvu Volkstheatre, Schaubuhne am Lahnniner Platz, Pikolo teatra, Teatra Europa i dr, zatim više od 150 ljudi koji su nakon izvođenja „Carstva nebeskog“ Jerneja Lorencija na Drama festivalu u Ljubljani, na trgu ispred SNG-a, aplaudirali ansablu predstave pred početak Okruglog stola, poziv Drami Narodnog da učestvuje na MITEM festivalu sa predstavom „Ivanov“…

I uz još veći rizik, pomenuću i protest umetnika u Narodnom pozorištu. Jesen živog pozorišta bez premijera u jubilarnoj sezoni. U jednom časopisu, umetnici Narodnog pozorišta su proglašeni za ličnost godine u Srbiji. Okus cinizma u ustima…