Drevni instinkti

Baštinik onoga valjda najuticajnijeg nadahnuća u savremenom džezu, nekadašnja mladalačka sviračka vedeta sastava Return to Forever Čika Korije, odakle je krenuo njegov nezadrživ uspon u džez-rok regiji, te aklamacijom već bezbroj uzastopnih puta proglašen od kolega, kritičara i fanatične publike za vrhunskog solistu na električnom basu još od ranih 70-ih, pedesetšestogodišnji Stenli Klark (Stanley Clarke, 1951), u Beogradu je ponovo nakon svog ovdašnjeg debija, sada već davne 1975. A, da njegova vitalnost nije ustupila zubu vremena ni za jotu pokazala je mahnita atletska svirka Klarka i njegovog izabranog benda u bioskopskoj sali Doma omladine Beograda, kojom prilikom su više stradalništva prikazali grozdovi mahnitih obožavalaca u milionstruko prenapučenoj dvorani bez stolica i na balkonu, boreći se da sa zrncem vazduha u nosu ne propuste ni frem svirke svog tamnoputog super-heroja uživo.
Stenli Klark baštinik je istovremeno i drevnog instinkta svoje rase, što ga je u glavnoj odrednici koncerta predestinirao ka jednom čudesno muskuloznom bluzu, u kojem je njegova bas gitara solistički superiorna i u mnogo širem domenu nego što bi to – pokazuje se – oskudna tehnička erudicija prave gitare mogla da pokrije, a njegova puna relaksiranost u ambijentu koji formulišu instrumenti sa dirkama plus bubnjar još od mladićkih dana, prikazuje se plemenitom seizmatikom dvojice njegovih klavijaturista, na kresti čijih duela njegov bas se doima čas kao plemenski tam-tam, čas kao ekspertiza Bo Didli proto-rok estetike.