Dubravko Ivaniš Ripper (Pips, Chips & Videoclips): Koja je poenta spike „nikad nisam čuo za Aleksandru Prijović, a ona se usudila da napuni 5 Arena“?

Album Vesna došao je u septembru i prvi je nakon izdanja Walt, koje je Pips, Chips & Videoclips objavio 2013. godine.

Novi album naišao je mahom na pozitivne reakcije i bend ga je promovisao u zagrebačkom klubu Sax na pet uzastopnih rasprodatih nastupa.

Uprkos tome što je bend najavio samo objavu pojedinačnih pesama, ovaj album je došao, a sa njim i autotjun i eksperimentisanje sa modernim zvukom.

Povodom albuma i koncerata, Karlo Ivković sa portala Index.hr razgovarao je sa Dubravkom Ivanišom Riperom, a deo intervjua prenosimo u nastavku.

Prošle godine proslavili ste 30 godina Pipsa velikim koncertom na Šalati. Je li nekad bilo lakše biti muzičar nego danas? Ima li danas uopšte smisla praviti muziku?

Ima li smisla bilo šta, bolje je na odgovoru ne insistirati sada, to ćemo na kraju, ako nam ostane vremena. Ili to pitanje je l’ nešto lakše ili teže. Uvek je najteže ono lako. Svako od nas dođe u poziciju da se nečemu preda ili ga nešto obuzme i overtinkanje smislom nikako ne pomaže. Ako nešto šrafiš, svrdlaš, go for it, smišljaj, ne misli.

Rasprodali ste Sax pet dana zaredom. Šta publika može očekivati, čeka li nas novi Ravno do dna?

Nadam se da ćemo jednom napraviti live kako dolikuj, nešto što zadržava diskografske uporišne tačke, ali je bitno promenjeno, preformulisano u samostojeći živi organizam. Puno je tu posla jer je to kompletan koncept. Samo tako imamo argumenata za live izdanja.

Kako komentarišete 5 rasprodatih Arena Aleksandre Prijović? Mislite li da bi mlade trebalo edukovati nekakvom „kvalitetnijom“ muzikom?

Reč je o beskrajnoj žvaki, većinom fejsbuk jako nad*kanih. Koncertna ponuda nakon otvaranja posle pandemije je eksplodirala i ko voli muziku i kome je bitna neće stići da bulazni o Sašici. Koja je poenta spike „nikad nisam čuo za nju, a ona se usudila da napuni 5 Arena“?

Možda da se ko oni mali harambašići poslažemo jedan do drugog u tepsiju, stisnemo dupe uz dupe, vidi kako se mi shvatamo, ajmo se danas oko nečega zajedno snebivati, jer već sutra poklaćemo se oko parkinga ili popravka lifta u oblakoderu.

Postoji li ukus uopšte? Oblikuju li ga obrazovanost, klasna pozicija, nešto treće ili sve od navedenog? Može li se ukus naučiti?

Ukus postoji, baš kao i neukus. Postoji i genetska predispozicija, fora je imati bar malo sluha, ono kad ti na prijemnom u muzičkoj na klaviru lupe C da na to ne otpevaš Fis uveren da si genije (smeh).

Sve ostalo je stvar obrazovanja jer ono nas ekspandira, omogućuje da se srećemo sa stvarima koje su nam na prvu strane, čak i odbojne. Ne, nećemo ih zato nužno zavoleti, kultura nije lajkovanje, nego prihvatanje različitog, ono nas menja i brusi u onome u čemu smo dobri.

Ostatak intervjua pročitajte na portalu Index.hr.