INTERVJU Rouzi: Ne biram strane, ne idem u krajnosti, radim ono što jesam

Prethodnu godinu, Rouzi je završio izdavanjem albuma „Ko zna, zna“, a samo nekoliko meseci kasnije obradovao nas Radar Sessionom, na kom su nove pesme dobile svoje live verzije, sa celim „orkestrom“ koji je doneo u pesme live gruv, i digao priču na viši nivo.

Upravo će tako setovani svirati na ovoj turneji, a u Beogradu će svirati 21. maja, u Klubu Studenata Tehnike. Zato smo rešili da popričamo sa Rouzijem,  o celom projektu, ali i sa njegovim bliskim saradnkom u celoj ovoj avanturi, Damjanom iz Radar lejbla.

Za početak nas je zanimalo kako je došlo do saradnje sa Radarom i kako se uopšte rodila ideja da se ceo njegov poslednji album presvira i pretvori u live session. Kako je razgovor odmicao, tako su se u priču uključivali i drugi sagovornici.

„Hronološki, ja sam Damjana iz Radara upoznao mesecima pre nego što sam izbacio album. Kada sam počeo da gradim koncept u glavi — kako će sve da izgleda, kako će da zvuči, koje pesme ulaze — tada smo se i upoznali. Prvobitna ideja bila je da se bend uključi za nastupe uživo, ali je Damjan bio ključna prekretnica da to preraste u ceo session. Meni je to oduvek bilo zanimljivo, ali nisam znao kako organizaciono funkcioniše. Tako smo nekoliko meseci pre izlaska albuma već počeli da radimo na session verzijama“, ispričao je Rouzi.

Na pitanje šta su im bili uzori i reference u tom procesu, dodaje:

„Imali smo dosta referenci. Isaiah Rashad, Post Malone live sessioni, a meni je kao okidač bio Surreal i njegov session u Krokodilu.“

Kako su krenule probe, ceo projekat je, kako kaže, dobio potpuno novu dimenziju.
„Tada mi se otvorila nova dimenzija muzike. Tu je bila velika Damjanova inicijativa, ali i energija celog benda. Neki ljudi su se čak maltene vraćali iz penzije da rade na ovom projektu. Tada sam shvatio da ovo više nije samo album, nego živa stvar“, zaključuje Rouzi.

Damjana Nedelkova znamo kao člana benda Proto Tip (kao i nekadašnjeg Gazorpazorpa) ali i kao jednog od ljudi koji stoji iza Radar žurki i istoimenog session projekta. Reč je o muzičaru koji dolazi iz različitih pravaca, stalno istražuje nove zvuke i ne ostaje dugo u jednoj estetskoj zoni.
Zanimalo nas je kako je došlo do njegovog upoznavanja sa Rouzijem i na koji način su, uprkos različitim muzičkim pozadinama, pronašli zajednički jezik.

„Upoznali smo se preko zajedničkog druga Pavla Mensura. Bukvalno, sve je bilo potpuno spontano. Otišao sam kod njega, bila je neka ekipa, i onda smo se nas dvojica odvojili, krenuli da pričamo o muzici i odmah se zakucali u istu priču. Posle toga smo se viđali još par puta i sve je krenulo prirodno“, kaže Damjan.

Rouzi se nadovezuje i objašnjava šta ih je zapravo povezalo od samog početka:

„Mislim da nam je od starta bio zajednički cilj. Taj momenat da se ložimo na muziku i kulturu i da napravimo nešto što bismo i sami voleli da slušamo.“

Na pitanje gde su se tačno „kliknuli“, s obzirom na različite muzičke pozadine, obojica priznaju da to ni danas nemaju potpuno racionalan odgovor.

„To je meni i dalje upitnik“, kaže Damjan. „Ali mislim da je suština u tome što se danas granice između žanrova mnogo više brišu. Ja, na primer, trenutno više slušam rep muziku, a on više sviranu muziku. Svako ulazi u svet iz kog ne dolazi.“

Rouzi dodaje:

„Sve se svodi na ljubav prema muzici. Danas više ni te podele ne postoje kao ranije.“
Damjan se nadovezuje i vraća priču na širu sliku scene:

„Ranije su postojale jasne podele — pankeri, metalci, alternativci. Ja sam to čak i uhvatio pre petnaestak godina kada sam počinjao da izlazim. Danas to više ne osećam tako. Sve je postalo jedan prostor.“

Na temu toga da li se u delu publike i dalje stvara utisak da je “odsvirani rep” automatski viši nivo muzike, razgovor se prirodno prebacio na ono što stoji iza takvog formata — logistiku i rad u bendu.

„Ali pazi, ko god je imao bend i radi s tim, zna koliko je to naporno. Probe, organizacija, usklađivanje ljudi… na kraju dana, ja koji sam preuzeo organizaciju, treba da uskladim osam ljudi da se pojave na probi. To je mnogo teže nego što deluje“, kaže Damjan.

Na pitanje kako uopšte funkcioniše organizacija tolikog benda, kroz smeh odgovara:
„Ne znam ni ja. Ima tu svega.“

U bendu, kako se kasnije objašnjava, nalazi se bubanj, bas, gitare, klavijature, saksofon, truba, dve bek vokalistkinje i hype man”.

Iako deluje kao logistički izazov, i potpuno neisplativo, momci verujem da će tek postati isplativo.
Damjan ističe da je prvi fokus bio potpuno drugačiji:

„Prva turneja je tu da pokažemo ljudima koliko je to zapravo dobro. Onda će sledeća doći prirodno, jer će već znati deo ekipe i koncept.“

On dodatno objašnjava zašto smatra da ceo projekat ima težinu:

„Ovo je ozbiljnije jednostavno zato što imaš osam ljudi koji zaista znaju da sviraju svoje instrumente. Svi su godinama u tome neki i po petnaest godina. To je ozbiljno vreme, ozbiljno ulaganje i posvećenost. Zbog toga sve mora da bude na višem nivou. To su ljudi koji se time bave ozbiljno.“

Vraćamo se na sam početak i na pesme koje su prethodile Radar sessionu, izdate na album Ko zna, zna. Taj materijal je u mnogo većoj meri ličan i introspektivan. Možda i više nego što smo očekivali.

„Nije to bila svesna odluka. Ja sam muziku počeo da radim sa 17, 18 godina i tada sam je doživljavao na neki klinački način. Kasnije, sa 22, 23, dolaze neke ozbiljnije životne teme i to se jednostavno prelilo u pesme“, kaže Rouzi.

Dodaje da nije postojao plan da album bude posebno ličan, već da je sve došlo prirodno:

„Nisam ja seo i rekao: ‘Sada ću da pravim lični album’. Jednostavno sam pričao o stvarima koje su me u tom trenutku mučile. Album ima i introvertnije ali i kežual momenta,“

Ipak, reakcije publike na iskrenost pesama su ga, kako kaže, iznenadile.

„Mnogo ljudi mi je govorilo: ‘Kako si se tako otvorio?’ Ali meni je to normalno. Umetnici uvek imaju izraz svoje ličnosti, to je prirodno.“

Na pitanje da li je takav pristup hrabriji od klasičnih rap tema, Rouzi odgovara da je kontekst scene važan:

„Kod nas je priča o životu na ulici postala kliše. Svi to rade, svi o tome pričaju. Možda će se tek za nekoliko godina pojaviti neki novi talas ličnijih tema, pa će ovo što ja radim delovati drugačije nego danas.“

Na to se nadovezuje i Damjan, uz dozu realnosti:

„Za priču o ‘životu na ulici’ moraš zaista da imaš takvo iskustvo. To se čuje. Zna se ko je prošao kroz to, a ko nije. Nema smisla glumiti.“

Rouzi se slaže, ali naglašava da njegova perspektiva dolazi iz drugačijeg mesta:

„Ja sam reper pre svega, ali nikad nisam bio taj ‘ulični’ reper. Imam drugačije odrastanje, i ne pokušavam da ga izmišljam.“

Prelazimo na širi društveni kontekst i pitanje da li trenutak u kom živimo ulazi u muziku, i koliko je uopšte moguće baviti se tim temama kroz rep danas.

„Iskreno, ja ne znam šta bih ti odgovorio“, kaže Rouzi. „Mene politika zanima, ali ne osećam se kompetentno da je obrađujem kroz muziku.“

Dodaje da društvene okolnosti ipak ne mogu da prođu bez uticaja:

„Ako si čovek, ne može to da ne utiče na tebe. To su stvari koje direktno ili indirektno utiču na sve nas. Ali problem je što, čim uđeš u to, počneš da biraš strane. A ja ne biram strane ni u muzici — ne idem u krajnosti, ne gradim likove. Radim ono što jesam.“

Na ovu temu nadovezuje se i Damjan, koji ima nešto direktniji stav o takozvanim „političkim pesmama“:

„Iskreno mislim da čovek mora da oseti potrebu da piše o nečemu. Da to stvarno izbije iz njega. I da, može da bude i zabavno napraviti dobar politički tekst, ali mora da ima težinu.“
Dodaje i da je kod takvih tema lako skliznuti u površnost:

„Imaš ono — ‘nemam za leba, nemam za vodu“ ma terajte se. Bolje nemoj da to radiš reda radi. Bolje ćuti. Moj je stav: nemoj da se žališ, idi radi.“

Na to se nadovezuje i stav o tome kako publika čita takve pesme:

„Smara me kad čujem: ‘to nisu političke pesme, to su samo žalopojke’. Politički tekst mora da kaže nešto konkretno, da ima poruku. Inače je samo prepričavanje toga koliko ti je teško.“
Razgovor se zatim vraća na Beograd i KST, gde ih uskoro očekuje nastup, kao i na odnos prema lokalnoj sceni i publici.

„Imao sam jedan nastup tamo i jedno gostovanje kod Mimi Mercedes. Bašta je super“, kaže Rouzi. „KST kao Klub studenata tehnike mi je zanimljiv jer su studenti meni, s obzirom na godine, možda i najbliža publika.“

Ipak, priznaje da mu je nastup u rodnom gradu posebna vrsta pritiska:

„Što si bliže svom gradu, to više osećaš odgovornost. Najteže je biti veliki u svom gradu.“
Dodaje da se taj osećaj ipak pretvara u nešto pozitivno:

„Imam 50–70 ljudi na listi prijatelja i porodice, i sve mi to deluje kao jedna velika zajednička žurka. Kao da smo svi na probi benda. Nema nervoze, samo želja da to ljudi konačno vide uživo. Jer snimci s telefona nisu to mora da se dođe na koncert.“

Prelazimo na pesme i konkretan rad na projektu, pa nas je zanimalo i kako je nastala numera „Braza“ i šta taj pojam uopšte znači u njihovom internom jeziku.

„Koliko lepo priča iznad svega toga“, ubacuje Rouzi kroz smeh, pa objašnjava: „On je Braza, ja sam Braza, svi smo Braza. To je bio interni sleng između mene i par drugara. Krenulo je potpuno bezazleno, iz nekih fora kad smo igrali fudbal ponedeljkom, pa bi se dozivali ‘Braza, Braza, we are playing football’.“

Kako kaže, priča je kasnije dobila neočekivane slojeve:

„Jedan drugar je bio na Tenerifima i slikao mi poster majmuna koji se zove De Braza iz zoološkog vrta. Onda smo kasnije bili na jedrenju i slučajno naišli na katamaran koji se takođe zove De Braza. Ispostavilo se da je to ime francuskog moreplovca po kom su i brod i vrsta majmuna nazvani. I onda je sve počelo da se povezuje. Braza je jednostavno postala neka interna reč za sve nas.“

Zatim se razgovor vraća na proces rada i prebacivanje pesama iz studijske u live formu, gde ekipa kaže da tu nije bilo većih problema.
„Iskreno, sve nam je išlo od ruke“, kaže jedan od sagovornika. „Nije bilo momenta da smo negde zapeli.“

„Ništa posebno, sve je teklo prirodno“, dodaje drugi. „Čak smo na nekim stvarima menjali aranžmane u hodu. Na ‘LSD’ smo, recimo, podigli tonalitet, a ubacili smo i duvače koje u originalnim verzijama uopšte nije bilo.“

Kako se kroz smeh dodaje, najveći deo posla zapravo je bio u detaljima:

„Nije to bio neki težak proces. Sve je nekako samo išlo. Bugi je, recimo, radio duvače, aranžmane… to je trajalo satima, ali je na kraju sve leglo kako treba.“

„Pitajte Bugija“, zaključuje ekipa uz smeh, da bi nam se u razgovoru proidružio i treći sagovrnik, Džordži.

Džordži, pored svoje pevačke karijere, radi i kao voditelj IDJ Showa, pa smo s njim razgovarali i o stanju mešanja alternative i mejnstrima, kao i o tome kako mlade pevačke nade iz talent šou programa pokušavaju da se probiju na sceni.

Ali sve je počelo razgovorom o novoj pesmi koju radi sa Rouzijem.

„Pesma se zove Alisija i najjačaje traka na svetu po stilu je Bosanova. Bukvalno kao neka brazilska kafana u sred pesme“, dodaje Džordži.

„Da, ‘Bosanova’ je bukvalno neka tradicionalna, nesrpska pesma na srpski način“, kaže Rouzi. „Hteli smo da uradimo nešto što ne radi niko.

Na to se nadovezuje i Džordži, koji objašnjava kako gleda na svoj muzički pravac i balans između popa i alternative.

„Super mi ide to šaltanje. Ja sam iz svoje niše, iz autorskih bendova, ali sam hteo da proširim publiku i da kroz pop formu provučem nešto drugačije. Da pokažem da i u okvirima radijskog hita može da postoji nešto malo drugačije“, kaže Džordži.

Dodaje da ga posebno iznenađuje reakcija mlađe publike:

„Kad mi klinci šalju kako uče bubanj uz moje pesme ili pevaju na talent šouovima, to mi je baš znak da se nešto pokrenulo.“

Razgovor se zatim širi na širu muzičku scenu i način na koji algoritmi oblikuju ukus publike, ali i mladih izvođača.

„Danas svi slušamo isto, algoritam nas hrani istim stvarima“, primećuje Džordži. „Ako nemaš svestan napor da tražiš dalje, ostaneš u istom krugu.“

Na to se nadovezuje i pitanje – kako mladi izvođači iz talent šouova danas uopšte pronalaze svoj identitet u pop sistemu koji je već unapred definisan formulama.

U tom kontekstu otvara se i tema odnosa alternative i mejnstrima, kao i pritiska da se bude „trendseter“ u sceni koja se brzo menja.

„Mislim da je naša dužnost da ljudima pokažemo da postoji nešto više od onoga na šta su navikli“, kaže Džordži. Ipak, svi se slažu da inovacija ne može da se forsira.

„Ima ljudi koji pokušavaju da naprave nešto novo na silu, ali to se odmah vidi“, kaže Rouzi. „Ili jesi autentičan ili nisi.“

Razgovor se završava zaključkom da se granice između žanrova stalno pomeraju, ali da i dalje ostaje ključno — da ideja ne bude kalkulacija, već prirodan impuls.

Damjan smo pital kako Radar funkcioniše kada Rozija nema u priči. A on nam odgovara da je situacija prilično dinamična.

„Imamo i Ivanu Zečević, sa njom pripremamo stvari“, kaže kroz smeh, pa dodaje da je u planu i njen novi singl koji izlazi za mesec dana, rađen u saradnji sa ekipom iz Lua…

Na dodatno pitanje o saradnicima, pojašnjava da je u pitanju šira ekipa koja stalno rotira i ulazi u različite projekte, pa se sve odvija u više pravaca istovremeno.

„Ona nam je sad tu jedina, kao glavna, malo vode na dlanu“, kaže za Ivanu Zečević, ističući da je trenutno jedan od ključnih glasova u Radar priči.

Pominje i novu izvođačicu iz Niša, Lenku, koja ima ceo album urađen na akustičnoj gitari, a za koju on i Bugi rade produkciju albuma.

„U principu, svašta se dešava – od elektronskih izdanja do novih pesama, novih ljudi, novih projekata. Iskreno, ne znam gde mi je dupe, gde mi je glava“, zaključuje Damjan, uz osvrt da Radar trenutno radi na više strana paralelno i da je tempo vrlo intenzivan.

Za kraj, Rouzi odgovara na kratka pitanja:

Na pitanje šta mu je bila najveća potvrda da je nešto uradio kako treba, Rouzi kaže da mu je reakcija porodice bila presudna.

„Keva je bila dosta velika potvrda, jer nije baš kapirala sve na početku. A onda je u jednom trenutku plakala kad sam joj pustio ‘To sam ja’. To mi je bio baš veliki znak uspeha“, kaže on.

Na pitanje o guilty pleasure muzici koju bi možda uklopio u svoj stil, makar kroz jednu pesmu, Rouzi navodi aktuelnu inspiraciju.

„U poslednjih par dana slušam ‘Choosing Texas’ od L. L. Angely. Nisam nikad bio country lik, i dalje nisam, ali mi je to neki guilty pleasure ovih dana. Post Malone mi je isto velika inspiracija, ali me nije direktno kačio na taj zvuk“, objašnjava.

Na pitanje šta je budućnost srpskog repa, bez mnogo dileme odgovara: „Rouzi.“

Na dodatno pitanje da li vidi još nekoga, uz osmeh dodaje: „Pa ako napravim neki alter ego u narednim godinama, možda… ali ne.“

Ipak, zaključuje da je među novim imenima najviše izdvojio Jowama. „Ako nastavi da radi muziku, mislim da je najtalentovaniji novi klinac.“

Priča sa ekipom Radara, Rouzijem i Džordžijem pokazuje kako se u jednoj generaciji brišu jasne granice između žanrova, scena i uloga. Između studija i bine, alternative i mejnstrima, improvizacije i ozbiljne produkcije, nastaje prostor u kojem muzika više ne pripada jednoj etiketi, već zajedničkom jeziku.

Upravo u tom miksu ideja, saradnji i stalnog preispitivanja, Radar se pozicionira kao projekat koji ne prati trendove već ih, barem pokušava, stvara iznutra.