Foto: Miroslav Dragojević

„Ne, džez je tamo gde ga nađeš“, odgovorio je čuveni Sačmo. To da se džez poslednjih decenija nalazi na ovim prostorima znamo zahvaljujući Beogradskom džez festivalu, Nišvilu, pa novosadskoj i pančevačkoj manifestaciji posvećenoj ovom muzikom pravcu, kraljevačkom JazzIbaru, da pomenemo samo neke i to u srpskim okvirima. Da je, međutim, jedan muzičar poreklom odavde, deo istorije džeza, i to onog njenog najčuvenijeg perioda, već je izuzetna stvar. A kako je džez bazično američki koncept, to njegova biografija povezuje Srbiju i Ameriku čak i pre nego što se taj čuveni trubač otisnuo da se na prestižnom Berkliju 1960-ih godina usavršava u vrsti muzike za koju teško da su tada drugde u svetu postojale neke škole. Ali i da u životnoj školi džeza, svirajući sa najboljima i učeći od njih, i sam postane majstor, umetnik.

„U mojoj familiji niko nikakve veze s muzikom nije imao, ja sam jedina crna ovca u familiji Gojkovića. Pa me pitaju: Šta ti radiš? Kažem: Sviram trubu. Da, da – ali šta ti je pravi posao?“, ispričao je Dušan Duško Gojković u jednom intervjuu. Rođen u Jajcu 1931, izgubivši u ratnoj i poratnoj odiseji oca koji je streljan kao pripadnik četničkog pokreta i, praktično, brata koji je doživotno izbegao u Australiju, on se 1946. obreo u Beogradu.

„Postao sam gimnazijalac, ali nikako nisam mogao da se prilagodim ukusima napredne omladine u posleratnom komunističkom zanosu. Načuo sam da postoje mesta u Beogradu gde se preko radio-aparata marke uradi sam, koji su mladi tehničari sami sklepali, sluša Glas Amerike. Stavljali smo madrace na prozore podruma da nas komesari ne bi čuli dok su išli ulicom. Disk-džokej Vilson Konover nas je vodio kroz muziku Neta Kinga Kola, Čarlija Parkera, Djuka Elingtona. Kasnije smo ih slušali na Večerima slušanja ploča koje su Amerikanci tajno organizovali po Beogradu“, priseća se Duško Gojković svojih početaka. „Na prijemnom ispitu u Muzičkoj školi Stanković otpevao sam neku rusku pesmu uz klavir i napomenuo im da želim da učim da sviram trubu jer imam taj instrument kući i da u školskom orkestru sviram džez. Direktor škole je sumnjičavo vrteo glavom zbog tog džeza, ali su me ipak primili i konačno sam počeo da sviram trubu. Moje improvizacije na trubi nijedan komesar nije mogao da kontroliše. Džez je sloboda“.

A tu slobodu mogao je skupo da plati svirajući sa drugovima jednom prilikom u američkoj ambasadi. Ipak, bila je to tek naznaka da svi njegovi putevi vode u svet – najpre u Evropu, u Nemačku, a potom i u Ameriku. Prvi put se obreo u Americi sa Evropskim omladinskim orkestrom 1958. u Njuportu na džez festivalu na Istočnoj obali. „Svi džezeri Evropejci sanjaju o tome. Impresija je ogromna, oblakoderi, Kip slobode. I onda idemo po klubovima, slušamo sve majstore, svi su još bili živi. Nezaboravno“, priča on o doživljaju Amerike.

Nedugo zatim ponuđena mu je stipendija za čuveni bostonski Berkli koledž. Trebala mu je preporuka i – dobio ju je. Od Stena Geca, Arta Farmera i Oskara Petforda koji su je napisali i potpisali na masnom jelovniku nekog kafića u Frankfurtu u kome su doručkovali. Takvu preporuku je poslao i dobio odgovor da u svakom momentu može da dođe. „Sten Gec bio je veliki prijatelj i pomogao mi je. Rekao mi je: Znaš, ovde u NJujorku svi su odnekud došli. Moj roditelji su Židovi – Jevreji iz Odese, ja se zovem Stanislav Gajecki, pa su promenili u – Sten Gec“, opisao je Gojković svoje početke.

Na Berkliju je završio aranžiranje i kompoziciju. Još tada je, na Gecov podsticaj, počeo da svira Balkan džez. „Slušaj, ti dolaziš iz tog kraja. Ako pišeš kompozicije, sviraš – zašto ne upotrebiš to svoje? U Americi imamo ovo naše, evergrine, Geršvina, Elingtona – a ti ako hoćeš nešto originalno, trebao bi da sviraš svoje“, rekao mu je Gec.

U toku studija na Berkliju, njegov profesor Herb Pomeroj, trubač koji je svirao s Čarlijem Parkerom, preporučivao ga je poznatim muzičarima kojima su bili potrebni novi ljudi – Kauntu Bejziju, Djuku Elingtonu, ali on nije prihvatao jer je želeo da završi školu, a bojao se da je, ako ode, nikada neće završiti.

„Teško je da se Bejziju kaže ne, ja sam sanjao da sviram s njim, za Djuka da ne govorim. Zovu mene Jugovića da sviram kao solista, a ja odbijem. Nego, odlučio sam kad završim školu, prvi koji pozove – okej. I kad sam završio, mislim – sad će da me šutnu, idem nazad u Evropu, ne mogu da ostanem na studentskoj vizi. Nazvao je Majnard Ferguson – odem u Njujork sutradan i ostanem godinu i po dana kod njega. On rasturi bend, ode u London, sledeći dan zove me Vudi Herman. Ostanem dve godine s njime, prošli smo Ameriku, svirao sam tada s Džerijem Maligenom i u Klark Terijevom Big bendu“, seća se Gojković.

Sa američkim bendovima nastupao je godinama, prošao Ameriku uzduž i popreko. Svirao je s najboljima: Dekster Gordon, Fredi Habard, Klark Teri… S Dizijem Gilespijem, koji ga je voleo i cenio. Voleo ga je i možda najveći džez muzičar od svih – Majls Dejvis. „On je imao specijalni odnos prema Evropljanima. Nije voleo bele Amerikance, ako nisu muzičari – nije razgovarao ni sa kim. Došao bih kod njega kući, nije primao svakoga, družili smo se. Sprijateljili smo se negde 1963-64, posle Koltrejna, kad su došli Vejn Šorter i DŽordž Koulmen“, navodi detalje iz svoje uzbudljive biografije Gojković. Jednom prilikom u jednom njujorškom klubu, Majls, koji se napio i nije mogao da svira, predložio je Dušku da nastavi umesto njega. Duško se nije usudio i dan-danas sanja o tom predlogu, pa kaže: „Majls, sad sam spreman! Sve što si ti svirao, sad mogu i ja da sviram“. Od Majlsa Dejvisa naučio je da svira balade, a učitelj mu je bio i voleo ga je i forsirao, prema njegovim rečima, i Dizi Gilespi.

Iako je Jugoslaviju napustio, razišavši se s tadašnjom komunističkom vlasti ne baš u ljubavi, ova zemlja bila je i ostala njegova. „I posle onih katastrofa, takozvanih ratova kod nas na Balkanu, išao sam u Zagreb. S Boškom Petrovićem sam ostao u najboljim odnosima. U njegovom B.P. klubu držao je i moj fotos na zidu među muzičarima koji su tu svirali. Neko je došao iz publike i rekao: Zašto imaš ovog Srbina tamo? On se naljutio: To je Duško Gojković, moj prijatelj“, pominje Duško Gojković i ističe da je on internacionalno priznat umetnik, koji je odavno prešao granicu nacionalizama i da to, na kraju krajeva, nema nikakve veze sa džezom, te da su džezeri kao jedna familija. Među njima sporazumevanje se odvija uglavnom na engleskom, ali na posebnom, džezerskom dijalektu. Međutim, Duško ga je brzo naučio jer se, kaže, „džezeri sporazumevaju odmah i ako je neko klasa, onda kao da ga znaš sto godina, kao da je familija“. Ali, i osećaj za sviranje džeza takođe je kao znati drugi jezik. „Kad čovek odluči da svira džez, prvi uslov je da ima ritam, tajming – to imaš ili nemaš, to je urođeno“, objašnjava on i dodaje „meni je džez u stomaku; što kažu – genuine“.

U međuvremenu, vraćajući se iz Amerike i Evrope u Srbiju, Gojković se kao muzičar, trubač, dokazao na još dva važna mesta – u Guči i na Exitu. Snimanje sa orkestrom Ekrema Mamutovića izazvalo je najpre podozrenje na obe strane – školovani muzičar i muzičari koji ne čitaju note, svetski čovek i orkestar koji se najbolje oseća u Vranju, ali… „Oni stanu u krug i sviraju. Nešto mi usna nije bila u redu, sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, da mi ruku pa mi kaže: Gosin profesore, bata Dule – sad si naš. Primaju me u pleme!“, s ushićenjem je primetio Gojković.

A na Exitu, na glavnoj bini pred petnaest, dvadeset hiljada ljudi koji su došli na rok festival pitanje je bilo kako će prihvatiti džez orkestar, Big bend RTS sa Duškom Gojkovićem na čelu. Ispalo je odlično, svedoči Duško, publika ih je primila oduševljeno.

Tekst je nastao po autobiografskoj knjizi Džez je sloboda (na nemačkom, u srpskom prevodu objavila je izdavačka kuća Žagor) i intervjuu Đorđa Matića Šta bi rekao Dejvis Majls, objavljenom u nedeljniku Vreme

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD