Džez drugih predela

Lari Korijel, nepretenciozan je sagovornik i do ušiju zaljubljen u džez i muziku uopšte, oduševljen velikanima džeza te takođe svojim dragim kolegama u aktuelnom bendu. Kapa dole!

Gospodine Korijel, vaše ime vezano je za neke nezaboravne mene u muzici uopšte, bila ona obavezno džez predznaka ili ne – ima tu pravovernog džeza, fjužna, rokenrola, klasike u duhu najvećih majstora gitare, brazilske muzike, dakle world-music žanra, čak psihodelije vašeg benda The Free Spirits sredinom ‘60, akustične i električne gitare, bluza i bibapa … čitav jedan svemir, dakle! Šta biste vi sami rekli nakon svih ovih godina vladanja muzičkom scenom o sebi, o svom stilu, kako bi se najtačnije nazvao taj Korijel žanr koji ste stvorili, sledeći svoja mnogostrana interesovanja u zvuku?

– To je vrlo dobro pitanje. Ne mogu međutim u celini da odgovorim na njega. Za sebe bih ipak rekao da sam čistokrvni džez gitarista. Jer, moje inspiracije su bili pre svega Majls Dejvis, iznad svih, pa onda Fredi Habard, Ves Montgomeri, Oskar Piterson, Art Blejki, Modern Jazz Quartet, Čarli Parker, Dizi Gilespi, to je ono što me je nadahnulo da uđem u ovu muziku. Odrastao sam u vremenu preokreta i društvenih promena, a nalazio sam da je zanimljivo da se prilagodim i istražim neke nove stilove koje smo tad otkrivali – mislim, pre svega na brazilsku muziku, koju i danas jako volim, onda granične oblasti rok muzike i konačno fjužn, koji je upravo u to vreme počeo da se dešava. On je naprosto morao da se dogodi.

Možda bi bilo dobro da se vratimo natrag, još u vaše detinjstvo – rođeni ste u Teksasu, ali koliko ste zapravo vremena proveli onde i da li se sećate nekih prvih muzičkih utisaka odande? Nešto docnije pronalazimo vas u Ričlandu, pa u Sijetlu, a potom ste već u džez klubovima Grinič Vilidža, pošto ste 1965. stigli u Njujork? Kakva je bila atmosfera u to vreme u Njujorku, je li se osećao već duh hipi vremena ili je, uz džez, folk scena mladog Dilana i njegovih saboraca bila presudan zvuk u gradu tada?

– To je još jedno dobro pitanje! U stvari, Teksas ni teoretski nije mogao mnogo da utiče na mene, jer sam otišao iz njega još pre nego što sam postao muzičar. Međutim, mnogo godina kasnije, kad god bih čuo nekog zaista dobrog muzičara odande, shvatio bih da mi se izuzetno sviđa način na koji svira – daću vam i primere: Roj Hargrouv, Džo Sempl, Stivi Rej Von. Postoji neka vrsta suptilne južnjačke bliskosti među nama koju ne mogu da objasnim, ali koja je tu, ja je osećam, mada ne mogu da je definišem.

Što se tiče ljudi moje uzrasne grupe, Bob Dilan je zaista uticao na sve i svakoga, bar pomalo. U mojoj generaciji je bilo važno da se prati šta Dilan radi, jer je to što je on u to vreme stvarao bilo tako važno na širem kulturnom planu. Ali u trenutku kad sam stigao u Njujork, džez je bio užasno uzbudljiv (viče – prim. aut.), posebno džez uživo – ono što sam mogao da čujem tada na koncertima nije imalo nikakve veze sa džezom koji sam otkrivao slušajući ploče. Bilo je mnogo eksperimentisanja, mnogo novog razvoja, mnogo novih puteva, i sve je to bilo veoma pozitivno i provocirajuće izazovno.

Recimo, prvi koncert koji sam uopšte čuo kada sam stigao u Njujork bio je koncert Čarls Lojd Kvarteta. Bio sam veliki Lojdov fan i meni je to bilo neverovatno iskustvo, tim pre što je njegov gitarista Gabor Sabo bio moj idol u to doba. Kasnije te večeri, otišao sam do „Village Vanguard“ džez kluba gde sam imao priliku da čujem sešn Džima Hola, koji je bio nešto potpuno drugačije od Čarlsa Lojda, i veoma mi se dopao, divna muzika. Opet, najredovnije sam išao u klubove u kojima se svirao „loft jazz“, koji je proistekao iz avangarde, što je u tom trenutku bilo nešto najsnažnije što je dolazilo sa njujorške scene. A inače te prve večeri sam se odmah upoznao sa Džoom Bekom, sedeći pored njega i slušajući Lojda – posle smo postali najbolji prijatelji, haha, eto tako je to bilo u Njujorku u to vreme.

Čarls Lojd je inspirisao tako puno muzičara moje generacije. Sad radi sa Džejsonom Moranom, koga isto jako volim, ali to je tipično za Lojda – uvek je umeo da izabere briljantne saradnike. U jednom trenutku sam i ja pokušavao da postanem član njegovog benda, ali je umesto mene izabrao jednog drugog momka, po imenu Kit Džeret, hahaha (zacenjuje se – prim. aut.). Sad se i ne osećam tako loše zbog toga!

Kako ste se „zarazili“ rok gitarom i ko je u tom smislu najviše uticao na vas? Je li bilo na svoj način bogohulno svirati električnu gitaru inficiranu nastupajućim rokenrolom u džezu tada i jesu li to začeci fjužn stila? Da li se to odjednom desilo sa mnogima u vašoj generaciji ili ste vi bili predvodnik u kombinovanju džeza sa r’n’r?

– Uvek sam bio svestan šta se dešava u rokenrolu, jer je to bila muzika moje generacije – pa ja sam bio tinejdžer i u ranim dvadesetim u to doba. Povrh toga, postojao je čitav pokret kojeg su izazvali The Rolling Stones, ali najviše The Beatles, pokret koji je sa sobom doneo rokenrol kao dobru, kvalitetnu muziku, koja je svakom mogla da se dopadne. Ono što se meni desilo jeste da sam živeo u gradu Njujorku, nismo imali para jer nismo mogli da dobijemo koncerte sa svojim džezom, niko nas nije zvao da sviramo, pa sam na kraju pokušao da smislim neki drugi pristup da bih uopšte dobio bilo kakav posao. Tako sam imao tu viziju muzike u kojoj nekako Džon Koltrejn susreće Džordža Harisona. I onda sam pomislio – hmmm, zanima me kako bi to zvučalo? Prvi bend u kome sam svirao zapravo je bio mešavina, neki od nas su bili džez muzičari, neki su bili folk muzičari, i muzika je samim tim bila neka vrsta folk-roka sa džez primesama, tako smo počeli.

Gledajte, „fusion“ je jednostavno morao da se desi, on je otvorio džez za one koji inače misle da je ovaj dosadan. Pojavili su se novi muzičari u fjužnu, koji su se dopali ljudima – Dejvid Sanborn, ili neki periodi Herbija Henkoka, pa neki periodi Džordža Bensona. Džez ih inspirisao, ali su ovi ljudi prešli u svet popularne muzike – i izmenili i pop i džez.

Poznajemo vas ovde u Beogradu, ali u ondašnjoj Jugoslaviji, kao člana uglednog gitarskog trija sa Pakom de Lusijom (koji je nastupio pre neki dan na našem BEMUS festivalu u Sava Centru takođe)i Džonom Meklaflinom, kojeg smo takođe pre nekoliko godina slušali ponovo ovde nakon mnogo vremena – kako se sećate danas tog doba, koja je bila misija vašeg trijumvirata u to vreme, krajem ‘70?

– To je bio pravi trenutak za prave ljude i za prave gitariste da uzmu svoj instrument u ruke i ponesu ga napred u nove oblasti. Meklaflin i ja, koji smo došli iz džeza, i Pako de Lusija, najbolji flamenko gitarista svih vremena, bez sumnje – uspeli smo dakle da se sretnemo, i da nekako ukrstimo svoje ideje tako da formiraju bazu za veoma uspešnu grupu.

Na Beogradski Jazz Festival dolazite u okviru benda „Miles Smiles“, koji oživljava snagu legendarnog Majlsa Dejvisa – čitala sam jedno vaše dirljivo prisećanje na vreme u kojem počinjete da bivate svesni njegove veličine, nadnaravnog formata njegovog kvinteta sa Šorterom, Vilijamsom, Henkokom i Karterom i mnogo čega još u vezi njegovog poimanja muzike u celini, a tu je onda i konačno vaš susret i zajednički sessioni krajem ‘70 – ko je bio Majls Dejvis po vama stvarno, kako danas, nakon više od 30 godina gledate na to zajedničko stvaranje muzike i nadahnuće koje ste osetili?

– Majls Dejvis je jednostavno najznačajniji muzičar za kojeg sam se zainteresovao dok se razvijala moja rana karijera, i osoba koja je definitivno najviše uticala na mene. Po mom mišljenju, on je uvek imao i najbolji bend. Ne samo da je on sam bio sjajan, nego je razvijao zvuk svog benda, razvijajući svoje ljude, terajući ih da napreduju. Herbi i Vejn i drugi, to je bio najbolji sastav koji sam ikad čuo. Oni su čistokrvni džez odneli u druge predele, koji su bili moderniji, i to na jedan vrlo suptilan način. Inovacije koje je unosio Majls su menjale bend iznutra, a sa njim i naše shvatanje džez muzike. Video sam tu grupu 25 do 30 puta u periodu od 5 godina, i to me je zauvek promenilo.

Opišite nam svoje današnje saučesništvo sa elitnim saradnicima Majlsa Dejvisa u projektu „Miles Smiles“ – kako je do njega došlo, i kako se osećate kao neko ko učestvuje u čuvanju vatre njegove muzike posle toliko godina?

– To su sve moji prijatelji. Posebno trubač Volas Roni, kojeg neizmerno volim kao ličnost i kao muzičara i sa kojim sam dugo želeo da radim u nekom većem projektu. Sa orguljašem Džoijem DiFrančeskom već radim u jednom triju, ali on ovde izvodi Majls Dejvisov repertoar sa izuzetnom lakoćom, a o bubnjaru Omaru Hakimu ne znam šta bih drugo rekao osim da je naprosto fantastičan – i dalje to mislim o njemu, mada ga znam tolike godine. Upravo sam upoznao tenor saksofonistu Rika Margicu, i mada nisam ranije svirao sa njim, zaista uživam na sceni pored njega. Sjajni svirači su ovde na okupu, neverovatni. Izbor Majlsovih kompozicija su napravili Valas i Džoi, a ja sam jednostavno srećan što mogu da ih sviram, haha!

Konačno, šta očekuje muziku u ovom najnovijem milenijumu i kako sve to vi vidite? Šta vam kažu vaši sinovi koji su takođe muzičari o svemu tome, svojim preokupacijama na muzičkoj sceni?

– Čisti džez će ostati dominantan, i tako će biti još neko vreme. Mislim da će se muzika kombinovati u budućnosti na načine koje sada ne možemo ni da zamislimo, da će mutirati kroz mešanje stilova i to onih žanrova koji imaju snažno uporište u svojoj kulturi, kao što su brazilska muzika ili flamenko. Već postoje ozbiljne flamenko-džez grupe koje zvuče kao bibap sastavi, to je prosto neverovatno.

Što se mene tiče, želim da idem u pravcu kreiranja muzike uživo, na bini, ali sa velikim orkestrom i sa pevanjem, to ranije nisam radio. U te velike orkestarske kompozicije bih onda umetnuo mali bend koji bi se pojavljivao da produbi temu, bilo između kompozicija, ili unutar njih, komentarišući ono što se desilo ili najavljujući sledeće događaje.

Ali za sad, Miles Smiles je jedna od najboljih i najvećih grupa u kojima sam ima sreće da sviram. Ova grupa je snažna i uzbudljiva. Videćete već kad nas budete zvali na bis!

Niko kao Benson

Ko je po vama najveći gitarista svih vremena – je li to Džimi Hendriks , čije ste „Purple Haze“ i „House Burning Down“ svirali na tribute albumu „Gypsy Blood and Voodoo Crossing“ ili možda neki stari bluzer ili neki totalno džez umetnik ili neko iz klasične muzike, ne znam, neko star i neko mlad, recite nam, molim vas?

– Ne bih mogao da jednostavno odgovorim na ovo pitanje. Naravno da volim Džimija Hendriksa. On je u svom stilu bio zaista najbolji. Ali Džordž Benson – ne možete nikad zaboraviti šta je on uradio za džez gitariste, on je jedan od najvećih svih vremena. U Evropi, opet, jako volim Džona Meklaflina, ali je ovde i gitarista koji svakako ima najčistiji gitarski zvuk na planeti, a to je Bireli Lagren.