Tek kad postanete deo festivalskog tima, možete u potpunosti da shvatite stvarni značaj institucije koja, uprkos svemu, postoji pet decenija – kaže za „Danas“ dramski pisac Filip Vujišević. On je na neki način preuzeo ulogu Anje Suše, koja je deset godina bila selektorka Bitefa. Vujiošević je imenovan za festivalskog dramaturg i ovo će biti prvo izdanje Bitefa na kojem je radio sa ove pozicije.

Ivan Medenica rekao je da su vaši zadaci festivalska selekcija i festivalska produkcija. Koliko ste na taj način učestvovali u ovogodišnjem programu?

– Moj zadatak bio je da se, zajedno sa Ivanom Medenicom i na osnovu umetničkog koncepta koji je kreirao za ovogodišnji Bitef, bavim biranjem predstava koje će se naći u „Glavnom programu festivala“. Na neki način, posao dramaturga festivala mogao bi se porediti sa zaduženjima dramaturga na pozorišnoj predstavi, u kontekstu njegove saradnje sa rediteljem ili umetničkim direktorom. Od vas se očekuje da, u zavisnosti od faze rada, budete nekada konstruktivni i produktivni, a nekada kritični. Što se festivalske produkcije tiče, ove godine smo imali sreću da je već postojala odlična umetnička saradnja između „Bitef teatra“ i „Narodnog pozorišta“ u Beogradu, koja se savršeno uklopila u koncept festivala. Radi se, naravno, o predstavi „Carstvo nebesko“ u režiji Jerneja Lorencija.

Kojim ćete se idejama ubuduće voditi u svojim zaduženjima?

– Isključivo idejom da svoj posao radim najbolje što umem.

Kako vi vidite budućnost Bitefa?

– I u prošlosti se dosta polemisalo o tome da li nam je Bitef potreban, te da li može da ostane relevantan u izmenjenim političkim i društvenim okolnostima. A evo, ove godine se održava 51. put. Mislim da je šansa Bitefa u tome da nastavi da se insistira na njegovoj posebnosti, na činjenici da se radi o jedinstvenom mestu susreta kultura i poetika. Danas, kada podela na istok i zapad ne postoji u formi u kojoj je postojala za vreme „Hladnog rata“, prisutne su neke nove podele. U tom smislu, ta „šansa“ leži upravo u tragičnoj činjenici da se festival održava na samo par stotina kilometara od bodljikave žice koja deli bogati i siromašni svet.

Šta za mlade autore u Srbiji i regionu, ali i u Evropi, danas znači Bitef?

– Što se lokalnih autora tiče, iako se uticaj Bitefa na ovu sredinu često minimizira, moj je utisak da srpskim pozorištem dominira generacija rediteljki i reditelja mlađe srednje generacije koji su se profesionalno formirali upravo na Bitefu. U širem, evropskom kontekstu, trudimo se da afirmišemo mlade autore koji su manje poznati u međunarodnim okvirima. Tako će publika ove godine moći da gleda predstave „Istrebljenje“ i „Sneg“ Ersana Mondtaga, reditelja koji je već stekao punu afirmaciju u Nemačkoj i Švajcarskoj, ali nije toliko poznat izvan zemalja nemačkog govornog područja…

Kako vidite savremeni srpski teatar?

– Svi mnogo mislimo, ali se misao ne vidi uvek.

Redefinicija srpskog teatara

U pozorišnim krugovima Filip Vujošević dobro je poznat kao jedan od mlađih autora (zajedno sa Milenom Bogavac, Majom Pelević, Milanom Markovićem, Olgom Dimitrijević…), koji poslednjih godina svojim komadima redefinišu srpski teatar, usmeravajući ga sve više ka onim bitefovskim novim tendencijama, pre svega iz ugla dramskog teksta. U duhu dokumentarističkog teatra njegove drame bave se srpskom stvarnošću, i to najčešće iz ugla mladih. Na aktuelnim repertoarima može se pogledati njegov komad „Život stoji, život ide dalje“ („Bitef teatar“) i „Gozba“ („Zvezdara teatar“), a autor je i komada „Halflajf“ („Atelje 212“), „Ronalde, razumi me“ („Narodno pozorište“), „Hamlet, Hamlet, eurotreš“ („Pozorište na Terazijama“)… Bio je deo i autorskih ekipe predstava „Hipermnezija“ („Heartefact“), „Fejk porno“ („Bitef“), „Fakebook“ („Bitef“), „Rođeni u YU“ („JDP“)… Rođen je 1977, diplomirao dramaturgiju na „Fakultetu dramskih umetnosti“ u Beogradu. Dobitnik je specijalne „Sterijine nagrade“ za dramu „Halflajf“i nagrade za najbolji savremeni komediografski tekst za „Dan DŽ“.