Filozofija je u Latinskoj Americi na ulicama

On je bio gost specijalnog izdanja Međunarodne letnje škole latinoameričkih koju je organizovalo Društvo hispanista u saradnji sa Institutom Servantes i Institutom za evropske studije.

Naš sagovornik je osnivač i glavni urednik međunarodnog časopisa o filozofiji „Konkordija“, a od 1995. je koordinator međunarodnih kongresa o interkulturnoj filozofiji. Trenutno radi kao redovni profesor filozofije na Univerzitetu u Bremenu, a počasni je profesor i na Univerzitetu u Ahenu u Nemačkoj, i stalni gostujući profesor na Univerzitetu Pontifisija u Meksiku, te na Univerzitetu Unisinos u San Leopoldu u Brazilu. Ima više od stotinu objavljenih radova, članaka i recenzija, napisanih pre svega na španskom i nemačkom jeziku i prevedenih na više svetskih jezika.

Razgovarali smo o filozofiji, kulturi, globalizaciji, ali i o izazovima koji se nalaze pred latinoameričkim kontinentom.

* Većina ovdašnje javnosti ne poznaje mnogo zbivanja u Latinskoj Americi i društvenim pokretima koji se tamo razvijaju. Možete li nam objasniti kakva je uloga filozofije u društvima na ovom kontinentu, može li kao nauka da pomogne u rešavanju društvenih konflikata?

– U nekim delovima sveta, kao što je to srednja Evropa, filozofija je bila svedena na akademske krugove, u Latinskoj Americi to nikada nije bilo tako. Filozofija je oduvek imala snažnu društvenu i političku ulogu. Neprestano je učestvovala u društvenim procesima i pokretima. Bila je otvorena, nikada se, što se kaže, nije zatvorila u svoju kulu od slonovače. Reč je o filozofiji koja je bila na ulicama, koja je nastojala da uspostavi dijalog među ljudima. Veoma je značajna uloga filozofije i pojedinih mislilaca u sticanju nezavisnosti od Španije i njena pomoć u stvaranju slobodnih nezavisnih država. Ako se vratimo u dvadeseti vek, vidljivo je da se sedamdesetih godina rađa snažan pokret filozofije oslobođenja. NJeno određenje jeste bilo političko i nastojala je da filozofiju artikuliše kao sredstvo za emancipaciju i obrazovanje naroda. Doprinela je i podizanju narodnog samopouzdanja i uobličavanju latinoameričkog identiteta koji je neprestano u konfliktu sa imperijalizmom Sjedinjenih Američkih Država.

* Da li se taj proces odvijao paralelno sa teologijom oslobođenja?

– Upravo tako. Za razliku od sekularizovane Evrope, u Latinskoj Americi granice između filozofije, književnosti i teologije nisu toliko jasno povučene, iz pokreta filozofije oslobođenja nastaje nit koja se uobličava kroz pokret teologije oslobođenja jer su mnogi njeni predstavnici bili istovremeno i teolozi i filozofi, tako se stvorio zajednički pokret koji je i danas veoma aktivan. Recimo papa Franja je jedan od predstavnika tog pokreta teologije oslobođenja, teologije naroda koja radi na ostvarivanju dijaloga sa širokim narodnim masama.

* U Latinskoj Americi postoje ogromne klasne razlike, kao recimo u Meksiku. Da li je filozofija pomogla u smanjenju nejednakosti i razvijanju demokratskih sloboda?

– Mislim da jeste. Mislim da je, zajedno uz „Pedagogiju obespravljenih“ čiji je tvorac Paolo Freire, filozofija pomogla da narod počne da osvešćuje koja su njegova prava, motivisala ga je da počne da se bori za svoja prava. Narod je polako počeo da shvata da svoja prava može da ostvari sam. Narod je polako počeo da se oslobađa od pijetizma i prihvatanja sudbine zdravo za gotovo, od gubljenja nade. Filozofija nije direktno doprinela vođenju politike ali jeste narodu ukazala na to da nada postoji i da ne treba da se predaje. Recimo, uverljiva pobeda Andresa Lopesa Obradora na predsedničkim izborima je dobar primer za to. Upravo je to dokaz da je, u jednoj zemlji koju muče korupcija i nasilje, narod spreman da prihvati i vidi mogućnost promene.

* Svedoci smo „Slučaja Odebreht“ koji je potresao ceo kontinent, bivši brazilski predsednik Luis Ignasio Lula da Silva je u zatvoru zbog korupcije. Da li je Latinska Amerika u globalizaciji možda počela da gubi svoj kulturni identitet?

– To pitanje zaista jeste dramatično jer Latinska Amerika jeste izložena toj opasnosti, ali istovremeno su sve prisutniji pokreti autohtonih naroda kontinenta. Nikada borba autohtonih naroda za svoje jezike, pravo na obrazovanje, nije bila življa i jača. To je, recimo, vidljivo u oblasti Kauka u Kolumbiji, gde je taj pokret najjači. Tamošnje autohtono stanovništvo osnovalo je Autonomni autohtoni univerzitet Kauke. Dakle, narod se opire i bori za svoj identitet.

* Ima li u ostalim delovima društva na kontinentu otpora buđenju autohtonih naroda ili je postignut nekakav dogovor?

– Može se reći da neka vrsta dogovora postoji, polako svi postaju svesni kako je došlo vreme bolje i pravednije raspodele. Došlo je vreme pluralnosti. Teško je predvideti kakva će biti budućnost, ali ja sam optimista. Narodi Latinske Amerike nisu izgubili pamćenje, dok narodi imaju pamćenje, verujem da imaju razloga za optimizam.