Gajšek: Ne smemo da zaboravimo dobrotu

Jedan je od retkih kvalitetnih sadržaja posvećen duhovnosti, ima stalnu i vernu publiku. Autor je Aleksandar Gajšek, s kojim smo razgovarali o emisiji, ali i o duhovnom životu.

* Vaša emisija je po mnogo čemu jedinstvena, može se slobodno reći da je postala kultna. Zbog čega je to tako?

– Nezahvalno je tako razmišljati o samom sebi i onome što radite. Mislim da postoje neki duhovni zakoni prema kojima kad god pomislite da ste neko i nešto, onda doživljavate pad i regresiju. To međutim ne znači da ne treba imati samosvesnost. Zato mislim da je hrišćanstvo čudesna religija koja govori o tom balansu između skromnosti i samosvesti. Hristos nam je podario božanstvenu misao da budemo „mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“. Treba da razvijamo um, ali ne smemo da zaboravimo dobrotu. Ako drugi doživljavaju to kao kultno, u smislu glagola colere (negovati), u tom smislu mogu reći da to jeste tako. Nastojimo da negujemo zapitanost u potrazi za smislom. U toj potrazi za smislom odlučio sam da pozovem mudre Srbe i strance koji su bili voljni da podele sa nama svoj dar koji su uspeli da razviju u svojoj profesiji. To danas doživljavam kao božanstveni mozaik u kome svako od tih ličnosti, kao divni kamenčić, ima svoje mesto i daje smisao nekoj široj slici, koje još nisam svestan kako izgleda, ali voleo bi da liči na neku srednjovekovnu fresku.

* Kako ste uspeli da blago pravoslavne duhovnosti približite običnom narodu?

– To se sve dogodilo iz mog ličnog doživljaja. Stalno govorim o toj svojoj 24. godini kada sam bio na svojoj najvećoj životnoj raskrsnici, kada nisam mogao više da podnesem način života koji sam vodio. Nije bio problematičan, ali mene je zbunjivao. Nisam se snalazio u životu. Drugari su mi pozavršavali fakultete, a ja nemam pojma na koju ću stranu: unutrašnji konflikti su se gomilali, a ja sam odlučio da moram pod hitno da se promenim. Odlazak na Svetu Goru sa mojim kumom Vladom Jovanovićem i bratom Nenadom, šest dana koje sam tamo proveo promenili su mi život. U nedeljama i mesecima koji su usledili počinjem da upražnjavam liturgijski život, osećam ogromnu radost tog načina života i vidim da više ne gledam istim očima na svet. Pomislio sam: ‘Bože, pa nalaziš se u medijima, hajde učini nešto da i drugi ljudi saznaju za tu lepu blagu vest, što je prevod reči Jevanđelje. Da i drugi ljudi saznaju za Vladetu Jerotića, jer sam i ja bio ushićen kada sam ga prvi put slušao i počeo da čitam njegove knjige.’

* Vaš prvi susret bio je neobičan…

– Na poziv moga kuma odlazim na jedno predavanje Vladete Jerotića, posle koga sam bio omađijan, onda mi je palo na pamet da uradim intervju s njim. Do tada sam radio kao spiker, nijedan novinarski zadatak nisam obavio. Otišao sam kod Dragana Kojadinovića i pitao ga da mi to dozvoli, što je i uradio. Vodio sam unutrašnju borbu, osećao strah tek sam ušao u hrišćanstvo, a želim da radim intervju sa jednim od najmudrijih Srba. Onda smo se slučajno sreli u hodniku Studija B, ja sam završio Vesti u 22, a on mi je prišao jer je zajedno sa đakonom LJubom Rankovićem gostovao u jednoj emisiji iz kulture Živadina Mitrovića. NJih dvojica su u toj emisiji govorili o sabranim delima vladike Nikolaja Velimirovića. Akademik Jerotić je pohvalio moj rad. To je za mene bio veliki kompliment. Onda sam ga zamolio za intervju. Pristao je i tražio da mu pošaljem pitanja. Tako se rodio „Agape“.

* Kako se akademik Vladeta Jerotić prilagodio mediju kao što je televizija?

– Gospodin Jerotić nije imao potrebe da se prilagođava. On je po prirodi skroman i jednostavan čovek, govori jednostavnim rečnikom. Nakon našeg prvog intervjua koji je emitovan na Božić 1998, usledilo je ‘ludilo’ od poziva, jer ljudi su mu verovali. Verovali su mu zato što priča jednostavno i zato što živi to što govori. Čovek ima dar koji je razvio i Bogu hvala da je pristao da ga podeli sa nama.

* Reakcije gledalaca na „Agape“ su bile i ostale više nego pozitivne. Kako ste u tome uspeli?

– Tako što smo se trudili da duhovnost ne predstavimo na ideološki način već kroz doživljaj. Sve je to jednostavno. Hristos je govorio jednostavnim rečnikom koji je bio, što je još krasnije, prepun metafora. Onda smo se i mi potrudili da tu bude dosta citata, anegdota, da to bude ono što će ljudi prepoznati kroz žitija svetih, kroz tuđe iskustvo mnogo se lakše spoznaju stvari.

* Vladeta Jerotić je kroz vaše zajedničke emisije uticao na mnoge ljude.

– O tome mogu da pričam koliko god hoćete. Recimo, prišla mi je koleginica iz redakcije i kazala da je slušala i primenila u svom životu ono o čemu smo nas dvojica govorili i rekla da se oseća mnogo bolje. Jednom dok sam radio popodnevni program ugostio sam dvojicu umetnika vajara Velju Karavelića i reditelja Vuka Ršumovića. Pitao sam Velju zašto se naglo posle jedne faze stvaralaštva nakon studija opredelio za hrišćanske motive. On je kazao da se prelomni trenutak dogodio kada je pročitao knjigu Vladete Jerotića „Darovi naših predaka“. Vuka Ršumovića sam pitao kako je čuo za istinitu priču kojoj je posvetio „Ničije dete’, kazao mi je da ju je čuo od svoje supruge, ali da nikada on sam ne bi osetio arhetipsku dubinu te priče da tih dana nije odlazio na predavanja akademika Jerotića o dubinskoj arhetipskoj psihologiji Karla Gustava Junga. Mnogo je i pisama, poziva, slučajnih susreta. Kada čujem šta „Agape“ ljudima znači u njihovim životima, koliko jedna reč može da bude lekovita, stvarno se uzbudim.

* Postoje i neke urbane legende, zar ne?

– Tako je. U jednom restoranu jedan mladić je video Vladetu Jerotića i hteo je da mu plati piće, ovaj ga je odbio. Mladić mu je kasnije prišao i upitao ga zašto ga je odbio budući da su mu Jerotićeve knjige i saveti učinili mnogo dobrog u životu i da je hteo samo da mu se zahvali. Jerotić mu je odgovorio ‘Mladiću, hvala vam, ali dokle ćemo to, ja tebi ti meni, to je i osnova korupcije. Ako sam ja vama učinio dobro, vi onda dobro učinite nekom drugom.’

* „Agape“ je jedna od retkih emisija koja ima i svoje knjige?

– Tako je. Do sada smo u „Agape knjiga“ objavili dve knjige izabranih razgovora iz emisija. Trudili smo se da pokrijemo sve segmente: duhovnost, kulturu, umetnost, sport, muziku, nauku. Treća knjiga je tematski izbor iz mini-ciklusa „Religija u svetskoj književnosti“. Objavićemo i autobiografiju mladog Francuza Arna Gujona, koji je toliko učinio za ovaj narod, knjiga mu se zove „Svi moji putevi idu ka Srbiji“. Zajedno sa Aleksandrom Ninković Tašić objavićemo Autobiografije Mihajla Pupina i Nikole Tesle u jednoj knjizi sa nekim delovima koji do sada nisu bili objavljivani, zvaće se „Knjiga za svaki srpski dom“. objavićemo i „Knjigu za svako srpsko dete“, reč je o pričama iz detinjstva Nikole Tesle, Mihajla Pupina i Milutina Milankovića sa divnim ilustracijama.