Goran Bogdan: Istina je bitnija od svake nagrade 1Foto: Nebojša Babić

Ima onu auru velikih povijesnih previranja, na vrijeme mislim. Pod krinkom demokracije su nam stavili neke okove kojima zveckamo u ritmu tehna. Taj ritam je kao onaj bubnjar na robovskim galijama. Bolje se radi uz njega, bolje se sluša uz njega. Zaboravljena je samo jedna pretpostavka (nadam se da nisam naivan) – i rob vremenom uči. Nadglasat će jednom škrgut zubi ritam bubnja.

Ovim rečima glumac Goran Bogdan je pre pola godine, povodom pretpremijere serije „Močvara“, sumirao svoj doživljaj sadašnjeg trenutka. Pre nekoliko dana, u intervjuu za novogodišnji broj Danasa, na putu od Beograda do Zagreba, preko Vibera, iz drugog ugla je razmišljao o istom pitanju. Nije reč o nedoslednosti nego o vazda preispitujućem stanju duha ovog glumca koji je obeležio godinu za nama ulogama u nagrađivanom filmu „Otac“ Srdana Golubovića, u prvoj srpskoj noar seriji „Močvara“ Olega Novkovića i Milene Marković, te nagrađivanom filmskom ostvarenju „Oaza“ Ivana Ikića.

* Bili ste nominovani za najboljeg evropskog glumca, što je po sebi ogroman uspeh, a nemali broj važnih nagrada je iza vas. Na sva ova priznanja ste izrazito skromno reagovali. Odakle ta retka osobina i postoji li nešto u životu kad ste rekli sebi „Bravo, Gorane. Svaka ti čast!“?

– Ne bih ja to nazvao skromnošću. To je baš suprotno od nje. Ta moja želja za rastom, za napredovanjem, za učenjem, suprotni su od skromnosti. U potrazi za istinom nisu meni nagrade „bravo, Gorane, ovo si dobro uradio“. Nagrade su više put da uradim nešto bolje, da odem još dalje. Ne zadovoljava mi glad da me neko potapše po ramenu, jer ono što me zanima je još daleko ispred mene i, onda, kada nešto dobro odradim, šta ću ja sad od toga razbijat glavu? Mislim da je hvaljenje samo zaustavljanje.

Goran Bogdan: Istina je bitnija od svake nagrade 2

* Onda nagrade u vama pobuđuju odgovornost.

– Naravno, ali odgovornost podrazumeva krivnju, ako se u vas neko razočara, ona stvara teret. A ako težiš ka slobodi, a svi teže biti slobodni od tjeskoba od očekivanja, od nadanja… Put ka istini te oslobađa i od te odgovornosti.

* Da ste vi bili u žiriju i da niste bili u konkurenciji, kome biste dodelili nagradu za najboljeg evropskog glumca?

– Ja bih se isto odlučio za Mads Mikelsena u tom filmu („Još jedna runda“ prim A. Ć.), koji mi je ingieniozan i toliko pametan u tom nonšalantnom prikazu tjeskobe. Zanimljiv je taj alkoholizam, to pijenje ljudi da bi se oslobodili. Oni počinju piti da bi vratili tu znatiželju i taj žar za životom, ali se na taj način i upropaštavaju. To je taj dvosjekli mač koji Mikelsen igra tako minuciozno i precizno. Čini se kao da ne radi ništa, a prenosi tu tjeskobu preko ekrana. Kad ga gledaš, prosto te je strah, a ne možeš odvojiti pogled od ekrana. Strah te jer ti on ukazuje na istinu o čovjeku u krizi srednjih godina, koji je nekad bio odličan profesor, a sada nema više ni znatiželje, ni motivacije. Zbog toga mu se i brak raspada jer više nema tog soka i sve to on divno portretira.

* Naravno da je alkoholizam po sebi loš ali, kako je današnji svet ubrzan, možda se da razumeti ta mala ispomoć da bi se čovek opustio. Previše su ljudi stegnuti, obazrivi, ukočeni ili vi mislite drugačije?

– Ja baš mislim da nam fali obazrivosti. Nije problem u užurbanosti, nije problem u tempu, nego u sadržaju. Problem je možda ta neka uzoholjenost koja vodi ka površnosti. Ja mislim da se i u brzini može ići u umjetnosti do kraja. Ona je jaram, ali je i jedro. Problemi su možda više u uniformiranosti, konzumerizmu, istosti… Ne volim ja kad neko kaže „ovo doba“. Pa, to je kao kad stari govore „e, kako je nekad bilo“. Svako doba nosi nešto svoje i ono nije ni bolje ni gore. Ima samo tačku. Ali mi, kao ljudi koji se mijenjamo, da li mi generiramo to doba ili ono stvara nas? Ja ni sam nisam siguran. I razvoj tehnologoije ide nekim svojim smjerom. Mi smo generatori tog tehnološkog razvoja. Od Gutenbergovog tiskarskog stroja se počeo razvijati prosvetiteljizam da bi knjiga postala šire dostupna. Isto se događa s internetom samo je sada problem dostupnosti svega. Prije je bio problem steći znanje koje je bilo u rukama nekolicine. Mali krugovi su imali monopol nad njim i tako su održavali moć. Sada je znanje na raspolaganju svakom konzumentu, to jest, nama, ali je i samo na nama odluka da li ćemo se uspjeti probiti do njega. I to je vezano za pitanje o odgovornosti prema sebi. Jer sve nam je dostupno i ključno je da ne budemo samo glupi konzumenti, zadojena stoka koja uhvati informacije i reflektira na teorije zavjere. Jer neka budala može sići u podrum u Ohaju i pisati što misli. Nema problem, nema zazor, a mi koji sumnjamo?… Moj problem je što se brinem da li mi je misao dovoljno promišljena, da li sam površan. Ja to čistim, čačkam filigranski, a neko bez problema skuplja šta hoće. Sad je problem kako mi da od svih informacija tražimo onu koja je plemenita, a ne mrziteljska i zaglupljujuća. To je ta vaga, to je ta odgovornost. Problem tog „novog doba“ je i uspjeti u tome da svoju poruku pošaljete, da vas publika zamjeti, da ostvarite s njom komunikaciju.

* Kazali ste da su vam najvažnije uloge koje su vas intimno izmenile. Koja najviše i na koji način?

– Rekao bih „Otac“, ali ne bi to bio kompletan odgovor. Više me je izmijenilo, barem umjetnički, naš način rada, kako sam se sa Srdanom povezao i zbližio, njegova želja za ispitivanjem, analiziranjem, za temeljitim probama. Isto tako, radeći sa mojim najboljim prijateljem Bobom Jelčićem, koji mi je bio profesor na fakultetu. Imao sam sreću da sam imao stvarno dobre redatelje, dobre ljude koji su slično razmišljali. Tako da me nisu izmijenile konkretne uloge, nego ti načini ljudi koji su mi dozvolili da budem tankoćutan, da budem slab, da istražujem, da ne znam, da učim i da imaju za mene strpljenja dok učim. Oni su me najviše izmijenili.

* Niste želeli da se upoznate s Đorđem Joksimovićem, čija je životna priča povod za film „Otac“. Razlog je strah da ne skliznete u kopiranje, ali je zanimljivo da ste za ovu ulogu samoinicijativno odlučili da smršate 20 kilograma. Pretpostavljam da vam je od fizičke transformacije bilo važnije iskustvo odricanja.

– Da, ali sad mi ide malo na živce kad to pročitam u nekom svom intervjuu i kad se to poentira kao neka trivija. Bude bez veze. To je najmanji problem, to je najmanje bitno… Ne znam da li bih sada išao za istim, ali kad sebi tako nešto zadate, taj mali teret koji sami sebi stavite, postanete fokusiraniji i objektivniji. Ako se samo zadubite u želju da budete dobar glumac, to postaje najveća negativnost i točka u stvaranju bilo koje umjetnosti. Onda je to samo ego. To „ja“ se osjeti i publika kuži i glumac to skuži. Postoje metode u kojima se glumci iznuruju s teškim fizičkim probama da bi tek onda počeli raditi na predstavi. Isto kao kad si depresivan, pa promišljaš, pa napraviš još gore sra..e, odeš u luk i postaneš još gori, a ako samo odeš, kopaš, pa nešto radiš, počneš se manje ozbiljnim shvaćat. To je jako bitno.

* Putujete često na relaciji Zagreb – Beograd, koje su vaše opservacije, kako se Srbija i Hrvatska nose s pandemijom i sprovođenjem epidemioloških mera, kako se drži narod i tamo i ovde spram uputstava?

– To stalno potenciranje tog vjekovnog problema Srbije i Hrvatske je nešto što meni strašno ide na živce i osjećam se glupo kad moram još i danas pričati o tome. Zato što intervjui koje dam dobijaju pohvale, pokude, pa i prijetnje u odnosu na moja razmišljanja o tome. Ma pusti me da mislim što ja hoću, ono odje.. od mene više, jer stvar je u tome da je svaki narod divan. Jer narod je zbroj ljudi, a ljudi su dobri. Imamo svoje muke i tu smo isti. Nema razlika u tom narodu toliko, što je opet nekima blasfemija. Čovjek je čovjek. Nije on ni Srbin, ni Hrvat. I kako se nose. Nose se isto kako im prilike i okolina nalažu. Jebiga, neko ko je najamna sirotinja, radnička srednja klasa, neko ko radi pored peći, pa njemu je cijeli život pandemija situacija. I u Srbiji i u Hrvatskoj se gube te mjere. Jasno je, s jedne strane, one moraju biti stroge, ali kao neko ko se bavio makroekonomijom sam svjestan da se mora naći prava kombinacija, da se mora uštimati borba za zdravlje i održavanje privrede. S druge strane kad pogledaš obje države, one svojom korupcijom… Realno ih boli k..ac i za tu privredu i za te ljude. I to je isti odnos s tim mjerama prema ljudima. Ja ih vidim kao nešto rahitično, napamet… Čak ih vidim kao jeftino kupovanje političkih bodova. Kad čujem političara da o tome govori sa scene ja bih mu noge polomio jer osjetim da je to samo pozicioniranje njega samog. Da je tu brige za narod ne bi korupcija bila takva u zadnjih 30 godina. Tako da je borba s mjerama isti nastavak te sustavne nebrige za svoj narod.

* Pomenuli ste komentare, pa i pretnje na vaše intervjue.

– Više su to komentari. Valjda je to ova sredina, na sve se skače. Kod naših političara se stalno provlače iste teme Hrvatska – Srbija, abortus, gej prava, Europska unija. Propinjem se na zadnje noge čim se tako nešto spomene. Ja razumijem da svako ima svoj stav, samo, gdje je razgovor? Da sam i u krivu, ne shvatam što nekoga toliko to još uvijek izaziva. A eto, valjda smo taki. Ali sam se navikao. I ja sam isto bio u dilemi – sam sebi sam znao govorit „pusti, šuti, goni svoje“. Ali mene to zanima. Ja nemam stav, ja imam razmišljanje. Skupština i taj napad na Bjelogrlića i Seku Sablić, pa to je sramotno. Taj vokabular i to da neko nekom kaže odite odavde. Stani malo, prijatelju, kako je Bjela i rekao, „malo je ovo i moj grad i moja država“. Ko to uzima sebi za pravo da mu kaže idi ili ostani. To je fašizam i nije se zajebavat sa tim. Vidjeli smo u šta se zna pretvoriti.

* Više vas ima na televiziji i filmu ali, kako ste rekli, sanjate pozorišne probe. Šta vama daje teatar a šta volite na filmu?

– Mislim o glumi kao istini i zato mi ta razlika nije toliko bitna. Bitan mi je sadržaj kojim se bavim. Film je brži, a u teatru volim probe. Ta vrsta istraživanja mi se sviđa ali ni to ponekad ne dobijete i opet ovisi o tome s kim radite. Postoje pozorišne predstave koje znaju biti užasno naporne, pogube se redatelji, ne znaju šta hoće pa to postaje muka.

* U filmu „Oaza“ podučavali ste glumi osobe sa posebnim potrebama, to jest poteškoćama u razvoju.

– Ja sam tu praktično statist, ali sam proveo tri-četiri meseca zajedno sa njima i nisam ja učio njih nego sam ja od njih učio. Imaju sve ono o čemu smo razgovarali u prethodnim pitanjima, tu skromnost koju ste pominjali. Oni su, siroti, najprisutniji i ako bismo možda rekli da je obrnuto. Ja kad sam njih vidio kako glume – pa to je nešto najbolje što sam ja na sceni s partnerom doživio. Kao i kod slijepih osoba i kod njih se druga čula razvijaju. Oni tu grčevitu ljubav prema životu imaju puno više od nas. Od njih se može naučiti i umjetnički i životno mnogo toga i to mi je bilo baš drago i bogato iskustvo.

* Noseće uloge i dalje imaju glumci. Kako vidite položaj vaših koleginica glumica? Film „Zaceli me“ Danijele Štajnfeld, između ostalog, govori o tome kako mogu postati žrtve.

– Koliko god mi tim našim zakržljalim nogicama stremili ka demokratiji i dalje smo mi šovinističko društvo, a pogotovo naša branša. Ona je dosta gruba, nezgodna i nezahvalna. Tako da je i položaj mojih koleginica nezavidan, ali, općenito, položaj žena je nezahvalan. Znam i za film Danijele Štajnfeld i to je najgrublji primjer mizoginije i šovinizma. Šta o tome reć nego da je to zločin, a što o tome mislim je jasno.

* Koje su vas knjige, stripovi, autori oblikovali kao umetnika?

– O tome bih mogao pričati tri dana. Općenito, umetnost je nešto što mi je jako bitno u životu i daje mi hranu bez koje ne bih mogao. Ali, opet, i tu mi je teško biti konkretan. U zadnje vreme zbog korone stradala mi je koncentracija. Nikad nisam manje čitao iako sam mislio da ću zbog zatvorenosti uživati makar u literaturi. Ja sam se, dosta kasno, negde pred kraj srednje škole, zaljubio u književnost. Kad bih nabrajao autore, bilo bi ih beskrajno mnogo, ali mislim da nikad nisam čitao laku, usputnu literaturu. Imao sam želju da što više toga progutam i shvatim i uvek sam birao šta ću čitati. To su uvek autori koji hrabro stupaju i traže nove nekomotne svjetove, koji propituju, koji idu u istraživanje tamo gde boli. Nije im motivacija da se proslave i da slavom steknu komotan život nego im je istina bitnija od svake nagrade. Ta glad za istraživanjem je nešto što me uvek fascinira. To nisu autori čiji se stvaranje ne svodi na „e, imam ideju, ovo će dobro proći“, nego su to autori koji sastružu opne svoje utrobe da bi nama ponudili nešto. To je ono što me u umjetnosti zanima.

* Imate uloge u dve nove serije. Jedna je iz Hrvatske – „Područje bez signala“ Dalibora Matanića, a druga je „Vreme zla“, koja se trenutno snima u Srbiji. Obe se temelje na literarnim predlošcima, ali su to izgleda potpuno različite uloge. Koju vrstu emocija i razmišljanja su u vama izazvali ovi zadaci?

– Jesu, potpuno su različite uloge, a ne bih ih prihvatio da mi se nisu svidjele. U Zagrebu, kod Dade Matanića, to je serija po romanu Robija Perišića „Područje bez signala“, koga sam davno čitao i volim njegovo pisanje. To je najlepši prikaz tranzicije, mada se ja od tog termina u političkom i ekonomskom smislu naježurim, ali junaci u ovom Perišićevom romanu rade jedan zaokret. Umjesto da izgube tu vjeru, oni se puni krug vrate sebi i onim vrijednostima koje smo spominjali i koje nas drže iznad vode. Događa mi se ta katarza jer je to divan prikaz malih ljudi. I to mi je baš bio gušt i ponovo čitati i igrati tog mog lika Branuša. Nekako je sve to zdravo i, radeći, nekako sam se i ja malo time zarazio, pa mi je bilo lakše.

* Koje vrste izazova je nosio rad na „Vremenu zla“?

– Što se tiče Dobrice Ćosića, ja uopće nisam razmišljao o osobenosti njega kao pisca niti sam se bavio njegovim političkim stavovima, nego sam se fokusirao na njegove romane, od “ Korena“ preko „Vremena smrti“ do „Vremena zla“. Ono što me uvijek zanima, s te filozofske strane, jeste taj, barem sam ja sebi tako čitao Dragovića, monumentalan lik, vjernik ideologije. A to se kroz našu povjest često događa. Mali čovjek, u iluziji svoje bitnosti, toliko se može izgubit, pogriješit i promašiti život zbog tih vjerovanja, zbog tog žara… Pre neki dan sam baš razgovarao o tome, o izvoru zla i opravdanju i primetio da kad bismo sve opravdali na bilo koji način – pa gde bi nas to odvelo? Mi se u ovoj seriji bavimo razdobljem između dva svjetska rata, periodom koji je vezan za Mustafu Golubića i seriju „Senke nad Balkanom“, a ta povjest me zanima. Moj lik Bogdan Dragović veruje u komunizam, pa se onda u njega razočara. Komunizam je sam po sebi zanimljiv po tome kako se ljudi u njemu mijenjaju. Iščitavajući o tome bilo mi je zanimljivo što komunizam nije priznavao religiju, a tražio je od svojih članova da ga sljepo slede, negdje kao religiju. Primjetio sam da mali čovjek uvijek nešto treba – treba boga, treba partiju, treba nogometni klub… Ja se s tim ne slažem, nego samo zamjećujem. Valjda kad u nekim burnim, nesvjesnim vremenima živimo – to je vrijeme zla a ono ovdje dugo traje. Valjda ljudi, kad ih se gazi, kad ih muči nemanje posla, siromaštvo, nerazvijenost, onda, da bi nadahnjivali svoj duh, odlaze u fanatizam. S jedne strane mogu čak i razumjeti neka zla koja se događaju i zato me taj Bogdan Dragović jako zanima.

* Šta očekujete od 2021?

– Nakon ove godine nemam bukvalno nikakvih očekivanja. Čovjek kuje planove – bog se smeje. Da bog da zdravlja, sve ostalo ćemo lako.

close
Goran Bogdan: Istina je bitnija od svake nagrade 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.