Gorica Mojović: Gradnja gondole i betoniranje Beogradske tvrđave „rukopis“ ove vlasti

Onima za čijim licima i podrškom politika tako rado poseže u ovakvim trenucima, a potom ih isto tako, uglavnom lako, zaboravlja i prepušta stihiji ovdašnje društvene zbilje.

Preokrećući ono čuveno pitanje, ne pitamo šta umetnici mogu da urade za svoju zemlju, već šta njihova zemlja može da učini za njih.

– O čemu god da je reč u ovoj izbornoj kampanji, osnovna ideja bi morala biti: sistem vrednosti. Šta poštujemo, čemu se divimo, šta nam je važno, čime se dičimo i šta predstavljamo svetu, na kraju: šta plaćamo – kaže za Danas Gorica Mojović, nekadašnja članica Gradske vlade (od 2001. do 2008.) zadužena za kulturu, koja je ostala upamćena upravo po tome što je tokom svog mandata najviše učinila za kulturu naše prestonice, a sada je savetnica prvoga na listi Koalicije „Ajmo ljudi“ za Beograd Duška Vujoševića.

– Moramo, dakle, najpre da postavimo pitanje šta je nama Beograd. Evropska prestonica duge, bogate istorije, lep grad na vetrometini različitih uticaja, turskih, austrougarskih, francuskih, ruskih, nemačkih. Beograd, grad rušen i uništavan, a podizan iz pepela, Feniks na obalama dve moćne i prelepe reke, okružen šumama i parkovima, ili grad zarobljen betonom, grad bez železničke i autobuske stanice, grad u čije se reke izlivaju fekalije megalomanskih projekata „Beograda na vodi“, grad prelepih vidika na sremske i banatske ravnice i valovite šumadijske predele, ili grad zarobljen vizurama mounstroznih kula koje osim bogatim vlasnicima nekretnina u tim kulama svim ostalim Beograđanima sužavaju i ukidaju vidike – kaže Mojović, navodeći još jedno ključno pitanje.

– Šta je danas Beograd? Grad bogate istorije, izuzetno talentovanih savremenih umetnika, prepoznatih na svetskoj kulturnoj sceni, ili grad rijalitija, splavarskih žurki, nakinđurenih novogodišnjih i sličnih kičastih slava i preslava. Sa iskustvom koje imam, nakon nešto više od sedam godina na mestima „zadužene za kulturu“ u Beogradu, tvrdim da je mnogo toga moguće unaprediti jednostavno i lako. Potrebna je politička volja, spremnost da se radi za opšte dobro, a ne za stranački interes.

1. Smatrate li da je umetnički rad i, uopšte, rad u kulturi odgovarajuće plaćen? Šta biste preduzeli u smislu poboljšanja materijalnog statusa umetnika?

– Rad u kulturi nikad nije bio dovoljnio plaćen. Ovde se precizno zna koliko koštaju vodoinstalerske usluge, usluge elekrtičara, automehaničara, a za kulturne radnike i umetnike – “kako se dogovorimo“. Kao poslanica imala sam prilike da se uverim da mnogi misle da kulturni radnici zarađuju mnogo imajući pre svega u vidu jedan broj glumaca koji igraju u predstavama, filmovima, serijama. Po nekim mojim procenama, u kulturi Srbije je angažovano, odnosno zaposleno, oko četiri hiljade ljudi, od toga je možda manje od jedan odsto glumaca koji imaju neku šansu da zarade. A šta je sa bibliotekariama, ima ih najviše, istoričarima umetnosti, arheolozimai, likovnim i primenjenim umetnicima, muzičarima? Šta je sa samostalnim umetnicima koje Zakon o radnim odnosima ne prepoznaje kao zaposlene, iako su i oni obveznici poreza i doprinosa? Na moje javne primedbe zakonodavci su odgovarali da se ta pitanja rešavaju drugim zakonima. Kojim zakonima? Zakon o kulturi usvojen je 2009. godine, posle toga su doneti brojni zakoni koji su u suprotnosti sa Zakonom o kulturi, Zakonom o zaštiti kulturnih dobara. Kultura je delatnost drugog reda. A kad god se ukaže sukob zakona, prednost imaju Zakon o radu, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o građevinarstvu, Zakon o socijalnom osiguranju.

2. Za koliki budžet za kulturu se zalažete, izraženo u dinarima, u procentima budžeta, postotku BDP-a?

– Od kad pamtim, budžet za kulturu Republike Srbije nikad nije stigao jedan odsto ukupnog državnog budžeta. Priča o tome da je to bilo u vreme ministrovanja Nade Popović Perišić gubi iz vida da tada deo republičkog budžeta nisu bili ni osnovno ni srednje obrazovanje, ni osnovna zdravstvena zaštita, ni osnovno socijalno osiguranje. Bez tih velikih potrošača, lako je bilo postići jedan odsto. I, šta je sa tim učinjeno? Pripadam „bivšoj vlasti“ Beograda, u čije vreme je budžet za kulturu iznosio između 6 i 8 odsto ukupnog budžeta Grada Beograda., Koliko mi je poznato, sada je nešto oko 3 odsto. Lično smatram da to nije najvažnije. Najvažnije je kako se taj novac troši. To niko ne zna. Ne zna se ni kako se deli novac za kulturu. Ni za institucije i manifestacije čiji je osnivač Grad, a kamoli za nevladine organizacije. Pravila nema! Nekada su postojala, postojali su cenovnici: za predstave na velikoj i maloj sceni, za male i ansambl predstave, za samostalne i grupne izložbe, za koncerte, tribine. Sada je najvažnije ko je najbliži stranakama na vlasti – ističe Mojović, navodeći i šta su sada prioriteti u ovoj oblasti.
– Posebno je važno da se ponovo uspostvi pravednost, javnost, jasni kriterijumi za dodelu sredstava za programe i projekte na konkursima koje Grad Beograd raspisuje. Godinama Asocijacija nezavisne kulturne scene analizira te konkurse, iznosi podatke da na konkursima najviše para dobijaju neke fantomske organizacije osnovane dan-dva pre konkursa, sa projektima koje teško da i imaju veze sa kuklturom, ali zato neke osvedočene, međunarodno priznate organizacije ne dobijaju ni dinara. Te fantomske organizacije, kao i oni fantomi iz Savamale, pojavljuju se i bivaju nagrađeni milioninima. Ne zna se ko su članovi komisija koje odlučuju o dodeli tih sredstava, kao što se ne zna ko je naredio rušenje u Savamali. Ne može to! Sve mora biti javno i jasno! Ko odlučuje, na osnovu čega, i za sve odluke moraju biti data jasna obrazloženja.

3. Kako biste ostvarili ravnomerni regionalni razvoj u oblasti kulturne politike?

– Bilo bi neophodno da Ministarstvo kulture u saradnji sa svakom lokalnom zajednicom napravi mapu kulturnih institucija, organizacija, manifestacija, svih umetničkih potencijala jedne lolkalne zajednice. Kompetentni ljudi tih zajednica bi trebalo da utvrde prioritete u finansiranju kulturnih potreba koje bi morala da pomaže i republička Vlada. Svaka lokalna zajednica bi trebalo daleko veći procenat svog budžeta da izdvaja za kulturu. Kroz istraživanja, ankete, razgovore, kako sa kulturnim poslenicima tako i sa građanima, da utvrđuje prioritete u finansiranju. Veoma je bitno da organizacije kulture vode stručni, obrazovani, a ne stranački podobni ljudi. Koliko mesta u Srbiji su proslavile i učinile poznatim upravo kulturne institucije i manifestacije? Neke su ugašene ili umrtvljene jer je lokalna samouprava imala svoje „pulene“ i svoje ukuse.

4. Kako biste rešavali status samostalnih umetnika, kako u pogledu mogućnosti zarade, tako i dostojanstvene penzije i prava na lečenje?

– Položaj samostalnih umetnika je dokaz koliko su zakoni iz oblasti kulture zakoni drugog reda – lako se prenebegavaju i njihove odredbe zanemaruju. Zakonom o kulturi iz 2009. godine predviđeno je da doprinose za samostalne umetnike uplaćuju lokalne samouprave, a za izuzetne umetnike Republika (status samostalnih i izuzetnih umetnika utvrđivala su reperezentativna umetnička udruženja). Najpre je u vreme ministra Tasovca ukinuta kategorija „izuzetnih umetnika“, sve je prešlo na lokalnu samoupravu. Potom je 2016. donet Zakon o socijalnom osiguranju kojim je predviđeno da lokalna samouprava ne mora, već „može“ da uplaćuje doprinose za samostalne umetnike. To „može“ dalo je za pravo Poreskoj upravi da samostalne umetnike tretira kao jedine obveznike uplate doprinosa, zato njima šalje opomene za kamate. Grad Beograd je u početku redovno uplaćivao doprinose, potom su počela kašnjenja, a kamate su stizale umetnicima. To se može rešiti „poravnanjem“ između gradske i poreske uprave oko kamata. Reguliše se izmenama Zakona o socijalnom osiguranju. Neophodno je, takođe, izmeniti druge zakone koji derogiraju zakone o kulturi: Zakon o radu, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o građevinarstvu. Svi ovi zakoni doneti su posle Zakona o kulturi. I u Vladi Srbije i u Skupštini Srbije postoje Zakonodavni odbori koji bi trebalo da brinu o usklađenosti novih zakona sa već postojećim. Meni se čini da ih zakoni iz kulture nikad nisu zanimali. Čini se, nikoga nisu zanimali, pa ni Ministarstvo kulture – objašnjava Mojović, navodeći primere koliko je sadašnja vlast ponizila i kulturu i naše umetnike i kulturne stvaraoce.

– Vlast u Beogradu podiže monumentalne i besmislene spomenike, lagodno prikriva cenu njihovog podizanja, a ponižava sopstvene likovne i primenjene umetniike. Ukinut je konkurs za otkup dela likovne i primenjene umetnosti, kao i brojni drugi programski konkursi: za kapitalne izdavačke projekte, mlade muzičke i likovne talente, filmove… A što je najgore, umetnici moraju sami da plaćaju da bi izlagali, kao i kataloge za svoje izložbe. Moraju se vratiti nadoknade galerijama za pripremu izložbi, kao i nadoknade samim umetnicima za pripremu izložbi. I to ne samo likovnim, svim umetnicima se moraju vratitit nekad ustanovljene nadoknade za pripremu programa, likovnih, muzičkih, tribinskih. Sve je to nekad postojalo. Zašto je ukinuto? Kako je moguće da mladi muzičari plaćaju svoje nastupe u Domu omladine? Dom omladine je formiran upravo da pruži šansu mladim muzičkim talentima, ne samo onima koji to mogu da plate. Mladi plaćaju svoje nastupe. Čije nastupe plaća CEBEF budžetom od par stotina miliona? CEBEF se očigledno pokazao kao dobra forma za trošenje (pranje para). Lično mislim da je potrebno obnoviti jedinu muzičku agenciju u Srbiji „Jugokoncert“. „Jugokoncert“ je godišnje organizovao oko 200 koncerata domaćih umetnika. Gde su oni? Ne mogu da plate? Beogradska filharmonija nikad nije bila sklona ni domaćim kompozitorima ni izvođačima. Ako jednog dana bude podignuta zgrada Beogradske filhramonije, odnosno koncertna dvorana, ko će u njoj nastupati? Filhramonija jednom nedeljno?

5. Da li poznajete i da li pratite neki model koji bi bio uzoran kao kulturna politika Republike Srbije?

– Srpska kultura ima dosta naslaga: nemačke, ruske, francuske… Ono što ne bih nikako želelela da nam primeri budu tzv. tržišne kulture. Propast! Lično mislim da su obrazovanje i kultura neraskidivo povezani. U zemljama, kao što je Finska, primera radi, obrazovanje je vrhunski prioritet. Tako se stvara obrazovana, kulturna, civilizovana, srećna nacija. Divim se zemljama koje su svoje kulturno nasleđe predstavile i iskoristile na pravi način. To su moji uzori. Jedan od najbesmislenijih projekata koji je ova vlast smislila je gradnja gondole na Beogradskoj tvrđavi. Koji je plićak od mozga to mogao da smisli? Verovatno onaj isti koji je izbetonirao most ispred Kralj kapije na Beogradskoj tvrđavi. To je ona kapija kroz koju se prođe pre Rimskog bunara. Ispred nje, kao i ispred većine kapija na Beogradskoj tvrđavi nalaze se mostovi građeni u 17. ili 18. veku, drveni, naravno. U vreme „žutih“ svi ti mostići su obnovljeni, drvetom, kakvi su i bili. Posle više godina ovaj mostić ispred Kralj kapije se po sredini „narogušio“, verovatno je voda natopila drvenu građu. Umesto da se taj deo zameni, drveni most je srušen i napravljen nov: betonski. Verovatno je svima u Beogradu poznat taj „rukopis“ – betoniraj! – navodi Mojović, izdvajajući najznačajniji spomenik kulture koji Beograd ima – Beogradsku tvđavu.

– Tvrđava se prostire na 52 hektara, jedna je od najvećih i najlepših u Evropi. Pamti i nosi na svojim prostranstvima spomenike i sećanja od 1. veka nove ere, na njoj je 1402. godine veličanstveni Stefan Dečanski prvi put napravio glavni grad Beograd (Stefan Dečanski je ustvari prvi gradonačelnik Beograda), na ulazu u tu tvrđavu 1867. godine knez Mihailo je na jastuku primio ključeve beogradske, smederevske, šabačke, kladovske tvrđave. Predali mu Turci na jastuku. Taj obrazovani, prosvećeni srpski vladar zasadio je potom ispred ulaza u Beogradsku tvrđavu (Stambol kapija), park Kalemegdan. Neka suvisla vlast kroz decenije je u tom parku podigla spomenike velikanima srpske kulture, nepretenciozne, umetnički vrhunski oblikovane: Mokranjac, Domanović, Dučić, Šantić, Crnjanski, Đura Jakšić, Branko Radičević, Skerlić, despot Stefan… To je istinska vrednost Beograda. Građani Beograda, građani Srbije, turisti iz sveta treba da se upoznaju sa ovim vrednostima najvažnijeg spomenika kulture Grada Beograda – Beogradske tvrđave. Kakva gondola, besmisleni tobogan kojim će se ljudi za debele pare spuštati sa bedema tvrđave u park Ušće? Da li je to lice koje želimo da pokažemo svetu? Neke od ovih vrednosti koje sam nabrojala, brojne nisam, jesu li to te vrednosti kojima treba da se ponosimo ili je taj cirkuski tobogan kome osim njihovih autora niko drugi ne vidi svrhu? Manimo se tih glupavih tobogana.

Treba da završimo barutanu (materijal za nju nabavljen pre više godina, opet „žuti“, zarastao u korov), da završimo dvoranu oko Kule Nebojše (Vlada Grčke finansirala, ono što je ostalo nikad dovršeno). Ko o tome uopšte zna? Preduzeće „Beogradska Tvrđava“ (bila sam inicijator osnivanja) ne bavi se promocijom neprocenjivog blaga Tvrđave, već vašarima i trandebalovima.

Ko je, bre, ovde lud? Posedujemo neverovatne istorijske vrednosti na ogromnim površinama, ali nekoj budali padne na pamet da umesto promocije tih vrednosti, njihove obnove, pravi cirkusku atrakciju zvanu gondola, tj. tobogan – zaključuje Gorica Mojović

Spomenik Zoranu Đinđiću

Jedan spomenik već godinama nedostaje – spomenik Zoranu Đinđiću. Kada je SNS 2013. preuzela vlast u Beogradu optužili su prethodnu vlast da nije podigla spomenik. Lično sam bila inicijator podizanja tog spomenika 10 godina nakon Đinđićevog ubistva, ozbiljni istoričari su me podučili da za podizanje spomenika značajnim ličnostima treba da prođe izvesno vreme. Smatrala sam da je to 10 godina od ubistva. Odluka je doneta uz poprilične teškoće sa tadašnjim koalicionim partnerima DS. I ovim povodom ukazujem na činjenicu da DS nikad ni u jednoj vlasti (gradskoj, republičkoj) nije imala apsolutnu većinu, već je večito „cincurilala“ sa svojim koalicionim partnerima. Meni lično najgore je bilo sa DSS. NJihovi odbornici nisu ni glasasli za spomenik Zoranu Đinđiću. SNS je po preuzimanju gradske vlasti nagrdila DS zato što nije podigla spomenik, a oni će, evo, pod hitno! I prođe 8 godina. Sledeće godine se navršava 20 godina od mučkog ubista premijera Srbije Zorana Đinđića. Dugujemo mu spomenik.

Kapitalni projekti

Beogradu nedostaju bar tri kapitalna zdanja – Gradska galerija, Muzički centar i, pre svega, Muzej grada Beograda. Svi ti projekti su započeti za vreme tzv, bivše vlasti, dobrim delom odmakli, trebalo ih je završiti. Uprkos svim obećanjima, najavama i zaklinjanjima vlasti SNS ni posle devet godina od kad su preuzeli vlast u Beogradu, ništa nisu uradili. Završili su jedino rekonstrukciju pozorišta „Duško Radović“. Znam da su imovinsko-pravni problemi komlikovani, ali ništa nisu uradili ni sa pozorištem „Boško Buha“, ni sa scenom „Bojan Stupica“. Uprkos najavama i velikim obećanjima ništa se ne dešava ni sa rekonstrukcijom Muzeja Grada Beograda u Resavskoj 40b. AJMO LJUDI, DA ZAVRŠIMO OVE POSLOVE!