Građanka protiv neuništivog čudovišta: Kritičar Danasa o turskom filmu „Rana oklevanja“ na Slobodnoj zoni

Život je borba, a u bici za detaljnu obradu u poslednjem tekstu o filmovima sa ovogodišnje Slobodne zone gubitnici su bili rumunski film „Sloboda“ („Libertate“, r. Tudor Đurđu) i bugarski film „Blagine lekcije“ („Urotcite na Blaga“, r. Stefan Komandarev).

S obzirom da su priključeni razmatranju za prisustvo na „Danasovoj“ listi najboljih dvadeset filmova godine, može se zaključiti da će u nastavku teksta biti reči o nečem posebnom.

Budimo se u turskom provincijskom gradu Ušaku – rediteljevom rodnom mestu, što će reći da zna ponešto o odabranoj lokaciji radnje – i posmatramo sporu vožnju marice od apsane do suda, gde će se okončati proces protiv momka optuženog za ubistvo vlasnika jedne od lokalnih fabrika.

U sudu budućeg osuđenika očekuju, uz jutarnji burek, uredni i profesionalni tužilac i braniteljka po službenoj dužnosti Džanan (na srpskohrvatskom, Dragica).

Ona je odrasla u Ušaku, pa studirala i radila u Engleskoj da bi se kući vratila kako bi prisustvovala kraju majčinog života.

Već u ekspoziciji, tj. prvim satima dana koji će se okončati uporedo sa krajem filma, autor otvara temu davanja tela i duše.

Naime, majka je moždano mrtva i valja doneti odluku o isključivanju sa aparata, pa zatim potpisati dopuštenje za donorsko prosleđivanje organa.

U nekom drugom, površnom filmu, Džananina sestra, porodična osoba iz Ušaka, bila bi neprijatelj koji ne dozvoljava religijskim normama oprečno skrnavljenje tela pokojnice.

Ipak, neambiciozna sestra je glas razuma dok je od stega zadrtosti oslobođena Džanan ta koja se protivi.

Naizmenično sa trčanjem u bolnicu gde se razmatra davanje tela, Džanan u sudnici daje dušu za najviši cilj, najbolju moguću odbranu čoveka koji više na svojoj strani nema nikoga osim nje.

Fizički dokazi su osporeni koliko se moglo, međutim, ključni svedok je – kakvo iznenađenje – morao da baš tog dana ode na navodni poslovni put.

U diskretno izvedenom a jasnom mizanscenskom rešenju, Džanan menja smer i umesto ka svojoj kancelariji kreće ka izlaznim vratima suda, započinjući terensku potragu za jedinom slamkom spasa klijenta.

Glumica imena Tulin Ezen koja intenzivnom suptilnošću tumači Džanan (čini mi se da nijednom ni ne nasmeši) pre par godina igrala je jedan od većih likova u gledanoj i hvaljenoj seriji „Etos“ (u originalu „Bir Başkadır”, što je izraz koji znači, otprilike, „Nešto potpuno drugačije“).

U skladu sa Netfliksom kao producentom, u „Etosu“ je religija bila postavljena kao jasna tlačiteljska sila, dok je glavna junakinja – poput Džanan, povratnica iz inostranstva – znala otvoreno da komentarisaše društveni sudar svetova koji obeležava današnju Tursku, gde se za prosvećene Istanbulce „štancuje“ kvalitetni dramski sadržaj a Erdo(g)an vlada uz pomoć glasova iz lokala.

Autor „Rane oklevanja“ ne opterećuje svoje likove izražavanjem stavova, sebi na gotovo pozorišan način ostavljajući posao postavljanja rediteljskih putokaza.

Sudar svetova je, na primer, prikazan u sceni u kojoj se Džanan odvozi u predgrađe provincijskog grada, gde traži adresu odbeglog svedoka odbrane, i to tek kada stupi u lokalnu kafanu da se raspita za put kroz konfuzne uličice.

Par sekundi tišine grupe muškaraca, kada u njihovo carstvo stupi Građanka, govori više i snažnije od bilo kakvog raspisanog dijaloga.

A onda, tu je sudnica sa velikim citatom Kemala Ataturka na zidu – nisam siguran da sam ga dobro upamtio ali je moguće i smisleno da se radi o utopističkoj misli o „pravdi kao infrastrukturi posedništva“.

Dotična sudnica trebalo bi da bude hram sekularnosti, no, Džananinu završnu reč prekida pucanje vodovodne cevi izazvano radovima na rekonstrukciji susedne džamije.

Na koncu, religija, te samim tim i deo društva koji je pod njenim uticajem, postavljena je ne mnogo drugačije od Indijanaca u „Poštanskoj kočiji“ Džona Forda, kao sila što utiče na život i smrt ali nije i osnovni problem dramskih junaka.

Šta je onda to što našoj Džanan stvara čireve u stomaku kao posledicu nerviranja, te donosi i „biopsiju, za svaki slučaj“ koju joj savetuje doktor, drug iz mladosti?

Da li je to ekonomska nejednakost sa čijim posledicama se Džanan, kao javna braniteljka, nosi na dnevnoj bazi?

Slobodnoumna publika bi sigurno zaklimala glavom na takvo pojednostavljivanje.

No, autor nam taj element civilizacijske tragedije nudi kao tek jedan od njenih gradivnih faktora, da bi nas na kraju filma vratio ka razmišljanju o uzaludnom davanju svega što imamo – onoga od čega smo rođenjem sazdani i onoga što smo tokom života u duši posadili i gledali kako raste, samo da bismo bili prinuđeni da prihvatimo okean bezvrednosti i besmisla ka kojem najbolje od nas nezaustavljivo pluta.

U prethodnom tekstu pomenut je prošlogodišnji rumunski film „Metronom“, čiji je direktor fotografije zadatak stručno obavio i u „Rani oklevanja“.

Iako je turski reditelj i scenarista mlad momak (sada ima trideset i tri godine, što znači da je tek zavšio dvadesete kada je počeo sa radom na filmu), rekao bih da mu organski odabir saradnika nije stran, budući da „Rana oklevanja“, poput „Metronoma“, probija bezbednu opnu koja bi fino šašoljila posetioce elitističkih festivala te prodire ka dubljim slojevima ljudskog užasa.

To, usput, čini preko dramskog kostura koji bi, bez ikakvih drugih ukrasa i idejnih stremljenja, bio dovoljan za sasvim pristojan sudski triler.