Murad Merzuki– Tokom vikenda, u subotu i nedelju u Pozorištu Terazije, na 14. Beogradskom festivalu igre gostuje francuska Kompanija Kafig, koja će u koreografiji i po konceptu Murada Merzukija, slavnog francuskog hip-hop umetnika i direktora Nacionalnog koreografskog centra za Kretej i departman Dolina Marne, izvesti predstavu „Piksel“.
Ovo delo, premijerno izvedeno 2014. u Kreteju, najavljeno je kao „novina u kojoj se u 3D scenografiji mešaju moderna tehnologija i savremena igra“. Ovo je drugo gostovanje Kompanije Kagif, čije ime u prevodu znači „kavez“, na BFI, ali ovog puta publika neće imati priliku da, kao 2009, Merzukija vidi na sceni i kao igrača.
Murad Merzuki (1973) rodom je iz Liona. U sedmoj godini počeo je da se bavi borilačkim i cirkuskim veštinama, a sa 15 je postao ulični hip-hop igrač, čiji je san bio da ovu vrstu igre dovede na pozorišnu scenu i otvori njen dijalog sa drugim igračkim disciplinama. To je ostvario 1994. sa svojom trupom Akrorap (Accrorap) i predstavom „Atina“. Dve godine kasnije osniva Kompaniju Kafig i 2004. dobija nagradu kao najbolji mladi koreograf na Volfsburg festivalu, kad su nagrađeni i Sidi Larbi Šerkauji, Tero Saarinen i Moris Bežar. Tokom protekle dve decenije Merzuki, koji nosi titulu Viteza Legije časti i Oficira umetnosti i književnosti, uradio je 24 predstave za svoju kompaniju. Tvrdi da je komad „Piksel“, kao dijalog novih tehnologija, posebno videa i igre, u kojoj učestvuju i cirkuski umetnici, za njega bio izazov.
Šta je poruka „Piksela“ i gde tačka dodira virtuelnosti savremene tehnologije i umetničke imaginacije i intuicije?
– Ne postoji konkretna poruka koja se šalje ovom predstavom. Moj posao je da radim na prizorima i slikama. Ja te slike pravim, ne očekujući da one prenesu neku određenu poruku, nego prepuštam publici da na osnovu toga što vidi sama izvlači ili dobije impresiju koju želi.
Šta je onda danas realno i stvarno u umetnosti, pa i u savremenoj igri?
– To zavisi od nivoa čitanja same predstave. Kad pričamo o stvarnom, možda ne same predstave, može se reći da je uticaj i mesto koje kultura i umetnost imaju u društvu, budući da one pomeraju misli i podstiču ljude, može biti veoma stvaran i konkretan.
Prelaz hip-hopa sa ulice u pozorište bio je, kako ste rekli, dug proces koji je tražio njegovo prilagođavanje scenskim uslovima. Koliko je, tako prilagođen hip-hop pogodan sa mešanje sa drugim igračkim disciplinama?
Hip-hop igrač na ulici nema koreografiju – igra spontano, po osećaju i ljudi zbog toga i vole hip-hop. Ali, to bi na sceni bilo dosadno i ne bi moglo da opstane duže od pet minuta. Dugo smo radili na njegovom prilagođavanju sceni – menjali tehniku, način na koji kreiramo naš „suživot“ na bini, manir pokreta, uveli kostim.. Pri tom smo vodili računa da ne uništimo spontanost u kojoj je ta radost. Poslednjih 30 godina pokazali smo i da hip-hop može da se prilagodi svim vidovima umetnosti. Za to ima dovoljno zrelosti i radoznalosti. Uklapali smo hip-hop sa klasičnom muzikom, digitalnom umetnošću, savremenom igrom…
Francuska kultura je jedna od retkih koja ceni i razvija cirkuske veštine. Koliko su one važne i za umetničku igru kad je reč o istraživanju pokreta i ispitivanju granica ljudskog tela?
Cirkuska umetnost je veoma popularna i uticajna. Širi se i na druge domene scenskih umetnosti. Što se tiče ispitivanja granica ljudskog tela, zahtevi igre i cirkusa su vrlo bliski. Ja svojim igračima preporučujem da se bave cirkusom, jer on obogaćuje kad je reč o ravnoteži i drugim elementima koji otvaraju vidike koji ne postoje ukoliko se bave samo jednom disciplinom. Kao mlad ja sam počeo u cirkusu i volim tu umetnost, a sad kad sam u „Pikselu“ uveo i video, shvatio sam da cirkus daje bolje slike o onome što sam želeo da kažem.
Kako objašnjavate to što bez obzira na bogatstvo disciplina savremene igre i otvorenost za nove stilove većina uspešnih svetskih kompanija i danas ipak najčešće angažuje igrače s klasičnim baletskim obrazovanjem?
Razlog za to su svakako tradicija, istorija… Smatram da su to preuzeti običaji, koji se menjaju. Dokaz za to je sve veća prisutnost hip-hop igrača u savremenoj igri.
Možete li da kažete nešto više o savremenoj igri u Francuskoj i koliko su jaki američki, afro i mediteranski uticaju koji dolaze sa strane?
– Tokom devedesetih godina postojao je period koji se zvao neigra, budući da igrači nisu igrali. Taj period se može posmatrati kao kriza, ali posle toga došao je hip-hop koji je pomerio granice svega. Francuska puno investira u hip-hop, on je postao umetnička disciplina kao i sve ostale i to je sada proizvod koji se najviše izvozi. Što se tiče uticaja, mi se na svakom putovanju u inostranstvo inspirišemo onim što vidimo, srećemo se sa ljudima sa lokalne scene, čime obogaćujemo ono što radimo. Zato svuda gde gostujemo želim da upoznam ulične igrače hip-hopa, održim majstorske radionice. Međutim, oni su često marginalizovani.
Potraga za ravnotežom– Nisam želeo da se ljudi oduševe samo scenskim efektima, nego i igrom. Mislim da sam našao ravnotežu između njih. Drago mi je što sam na muzici sarađivao sa poznatim francuskim kompozitorom filmske muzike Armandom Amarom, jer je ranije pisao i muziku za igru. Ona je unela je filmsku poetiku i daje ritam potreban koreografiji i video-snimku. Video je za mene otkriće – donosi izuzetne efekte, a na koreografiji je da pronađe „jezik“ koji će ga spojiti sa igrom – kaže Merzuki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
