„Htela sam da sve ostane pod velom mesečine“

Milena Pavlović Barili je vanredna. Jako mi je bilo važno da kažem koliko je teško živeti u umetnosti i da njenu priču uzmem kao bazu, jer to što se desilo njoj, dogodilo se svakom velikom umetniku koji je krenuo iz Srbije, proslavio se negde u svetu, a ovde dobio priznanje mnogo kasnije. To je kao neki „patent“, ali ona ga nadilazi time što je „svemirsko“ biće – kaže u razgovoru za Danas Jelena Bogavac, reditelj i dramaturg dokumentarne predstave „San o Mileni“ koja se bavi sudbinom slikarke Mileni Pavlović Barili.

Predstava je premijerno izvedena krajem 2018. u Centru za kulturu Požarevac, a nedavno je imala i beogradsku premijeru u Bitef teatru, u kome će ponovo igrati sutra uveče, dan posle 74. godišnjice od smrti umetnice koja je obeležila srpski nadrealizam i bila jedna od najinteresantnijih ličnosti evropskog slikarstva između dva svetska rata.

* Da li predstava ima veze sa tim što se ove godine navršava 110 godina od rođenja Milene Pavlović Barili, čija izložba trenutno gostuje u Kući Jevrema Grujića u Beogradu?

– Predstava je nastala igrom slučaja. U Bitef teatar došli su Miodrag Kovačević i Tijana Višković, koji se dugo bave Milenom Pavlović Barili. Miodrag Kovačević putuje po svetu Mileninim „putevima“, inače je filolog i odličan pevač. Komponuje Milenine pesme i radi vrlo interesantne performanse, čiji mi je sadržaj bio inicijacija da se još jednom vratim Mileni Pavlović Barili. Ja predstavu otvaram njegovim sanjanjem Milene. Od njega sam dobila odličnu literaturu, dobre izvore, upoznala sam ljude koji se zaista bave Mileninim likom i delom. Tako se za mene otvorio čitav zaverenički svet poklonika Milene Pavlović Barili, kao snovito vezivno socijalno tkivo koje se drži oko ideje svega toga što je Milena. Pre neki dan pročitam na bilbordu: „Čarobna Milena“. Ona jeste na prvom mestu čarobna, oko nje i u njenoj pojavi, delu, u njenim slikama i fotografijama postoji izvesna mistična čarolija, nešto anđeosko, neka vanzemaljska energija, što me je ubacilo u taj vrtlog.

* Reč je o dokumentarnoj predstavi, koje ste izvore koristili?

– Milenina biografija bila mi je važna potka za put umetnika u našem podneblju od mladosti do odlaska u inostranstvo. Naravno, baratala sam isključivo dokumentarnim materijalom, malo sam poetizirala u okviru njenih biografskih zapisa, pisama … Praktično, radila sam na lepoti rečenice ponegde, a negde sam ostavljala njen izvorno govorni pisani stil… Puno mi je značila jedna vrsta trotomne enciklopedije koju je o njoj objavila Hesteria edu, a jedna od najinteresantnijih stvari koje sam pročitala u melodramskim biografskim pričama o njoj je knjiga Adele Macola „Aquae Paseris“. Ona mi je pomogla da se „odredim“ u odnosu na istinu o Mileninom životu koji nisam htela da „silujem“ i dokazujem bilo kakve teze.

* Adele Macola, koja je u srodstvu sa porodicom Barili, otvorila je temu o uzrocima iznenadne smrti Milene Pavlović Barili i odgovornosti njenog muža Roberta Tomasa Astora Goselina. U predstavi se samo čita njegovo pismo Mileninoj majci iz kog se samo može naslutiti da tu ima nečeg čudnog.

– Nisam htela da se upuštam u to šta se zaista dogodilo sa njom. Postdramska dramaturška matrica mi je, kao i u ostalim predstavama do sada, omogućila da sudarim različite istine, različite teze i da pustim da gledalac sam u toj „slagalici“ pravi svoju sliku. U predstavi postoje pisma Milenine majke Danice, iz kojih se jasno vidi njeno kućno vaspitanje i okrenutost pravoslavlju, tradicionalizmu, jer kuća Pavlovića nosi tu opciju, da bi zatim Milenin muž govorio kako su njih dvoje moderni ljudi i da su hteli da se kremiraju. Onaj ko se bar malo bavio Milenom zna da je njeno telo bilo balsamovano i čekalo da bude preneto u Jugoslaviju, što je tada bilo jako skupo. Očigledno je da kremacija nije bila plod njene volje, ali i to sam htela da zamaglim. Nisam želela da ja govorim o njenoj volji, nego su slike različitih volja nečijeg biografskog trenutka, različitih reči i sudarenih različitih svedočanstava estetski ispeglani u istu sliku.

* Iako Milena Pavlović Barili sve vreme „lebdi“ između jave i sna, zbog čega su neke slike u predstavi košmarne?

– Ona je „dupla“, kod nje postoji jedno dihotomno tkivo – srpsko-italijansko, tradicionalno-atradicionalno, postoji androgenija, ona je i „dvopolno biće“ – njen pol je izbor mesta na kome se nalazi u datom trenutku u svom biću. Najčešće je na dva mesta, a to je potka devojka i strelac. Ona je jako mnogo o sebi rekla u uslovnom prisustvu svoje lepote i sebe u svim ljudima koje slikala. To je za mene bilo čarobno i dokaz da je to anđeo. Jer biti Milena i videti svoje lice u licima svih ljudi zapravo znači i videti mogućnost anđeoskog postojanja u svakom čoveku. To jako romantično zvuči, ali to je i košmarno.

* Iako njena umetnička priča otvara i egzistencijalne teme, a danas se smatra i pretečom multimedijalnih umetnika, zbog čega je ta problematika ostavljena po strani i predstava pre svega govori o Mileni Pavlović Barili kao ženi koja „nije imala ništa svoje i svuda u svetu joj je bio dom“?

– Ima jako mnogo informacija o tom Vogu i njenom uspehu u pop kulturi. To je prvo što komunicira i što je super „moderno“. Strašno je što je to neka vrsta „tezge“ i tržišni rad u marketingu, koji je u našim očima nju uporno proslavljao. S druge strane, ono što je slikala to je neko sveznajuće staro biće sa mnogo nivoa. Ona nosi slikarsku genetiku od 14. veka iz jedne neverovatno moćne kuće Barili, a s druge strane je požarevačka linija i neverovatna građanska porodica Pavlović, krvno vezana sa dinastijom Karađorđević, tako da je ona mala princeza. U tom „plemskom sudaru“ nastalo je to nešto božanstveno, izvanredno i sjajno. Tačno, mene je zanimala njena duša umetnice. Nisam mogla da govorim o tome kako joj je super posao u marketingu, da je odlično uradila neku tezgu naša najbolja ikada heroina, jer istovremeno sa tim velikim uspehom u Vogu nastaje i jedan od njenih poslednjih autoportreta, gde ona viri iz mraka, preplašena sa ogromnim očima i predoseća dolazak svog anđela smrti.

* Zbog čega se njena slikarska dela smenjuju na na platnu poput nemog filma, kojim je Milena Pavlović Barili u mladosti bila očarana? Zna se i da nije gledala zvučne filmove.

– Ja sam organski vezivala događaje na sceni sa njenim slikama. Zapravo sam te slike, njihove sadržaje, pozicije i učesnike na slikama nastavljala konstelaciono da pravim po sceni. Napravila porodičnu konstelaciju – stavila sam jednu Milenu od dve Milene – Milenu princezu i Milenu strelca. Jovan Zdravković igra Milenu strelca i sve njene muškarce. Marko Kovačević je u ulogama Mileninog oca, Davida, njenog anđela zaštitnika. Majku Danicu igra Aleksandra Veljković. Ona je i Melori kasnije u NJujorku, koja je inverzija, antipod majke. Milana princeza je Tijana Višković. Tako sam sa tom porodičnom konstelacijom sve rešavala bez želje da uletim u „trač“. Htela sam da sve ostane pod velom mesečine, jer to je ona.

* Koliko je izazovno baviti se sudbinom žene koja je smatrala da je „putovanje i ne pripadanje ni jednom svetu“ najprikladniji oblik života?

– Jako su mi bile važne njene pesme, kao i pisma u kombinaciji sa njenom poezijom, koja je neka vrsta dramaturškog zapisa njenih slika. Bilo mi je prekrasno to što objašnjenje sadržaja slika postoji u poeziji. Na premijeri u Požarevcu bio je jedan jako, jako dirljiv trenutak – u jednoj važnoj rečenici prsle su perle sa Tijaninog vrata. To se dugo čulo kao neka kišica, glumci su čekali da se te perle umire – ceo događaj je stajao . Meni je posle prišla žena koja vodi Kuću Milene Pavlović Barili u Požarevcu i samo kazala: „Posetila nas je.“ Meni su samo suze išle, jer je neverovatno koja se energija napravila oko njenog zaista nestvarnog umetničkog dela. Ovo je jedan od najuzbudljivijih procesa u toku moje više ni tako male karijere traganja u umetnosti. Svaka se predstava radi u svoje ime i govori o nama koji smo je radili, na prvom mestu o meni, a zatim i o svim ostalim saradnicima. Uvek postoje neke teze koje hoću da izguram u nekoj predstavi. Ovde mi se to nije desilo. Shvatila sam da moram da postavim sve njene dihotomije i da pustim da se one sudaraju jezikom njene poetizacije, da potpuno ostanem u njenom simbolističkom ključu.

* U Prologu stoji rečenica: „Zaspala je sama, sa one starne pripadanja, za njom je pao veo.“ Da li mi posle svega znamo bilo šta više o Mileni Pavlović Barili ili nam i dalje izmiče?

– Da izmiče, a kao da opet znam sve o njoj. Treba se baviti Milenom, to je fenomenalno polje istraživanja. Bavljenje Milenom mene je učinilo boljom osobom makar u tih nekoliko meseci, ako ne i za ceo život. Fascinirala me je ona, njene slike. Ona nosi neku arhetipsku davnu informaciju o svetu, duši, postojanju, o sebi samoj.

* NJen uspeh u Parizu je ovde prećutan, a iako je umrla u NJujorku 1945. o njenoj umetnosti u Jugoslaviji nije se ništa znalo do šezdesetih godina 20. veka i radova Miodraga Protića. Zašto?

– U jednom pismu majci piše: „Zašto ovi naši sa mnom ovako rade“ i kaže, što najviše volim i tu sam rečenicu izvukla u prvi plan: „Nešto se pitam da sam ja kojim slučajem mrtva, slike bi se prodavale“. E, pa to je – ovde je dobar umetnik samo mrtav umetnik“.

* Kako se planira život ove predstave – preselila se iz Požarevca u Beograd i počinje da liči na život svoje junakinje?

– Divno je što će ova predstava živeti, što se već vidi. Čovek uvek zna ako mu se predstava „sahranjuje“ posle pet igranja. Ova će imati putovanja, jer je to predstava „putne torbe“. Mi smo u samom startu planirali da putuje po galerijama savremene umetnosti najpre u našem regionu, zatim Italiji i dalje. Već su usledili pozivi od različitih ljudi iz Amerike, Kanade, koji su zainteresovani da nas ugoste. Takođe i u regionu. Na premijeri smo odmah imali poziv iz Slovenije. Ali, da ne hvalim „svoje konjče“. Meni je Milena Pavlović Barili bila slika za sve moje umetničke uspone i padove, taj trnoviti put kojim čovek mora da hoda pokušavajući da živi od svog rada i umetnosti, iako u toj bici gotovo uvek izgubi, jer se uz pomoć „štapa i kanapa“ bori za ostvarenje nekog svog sna na tržištu. Ustanovljenje snova na tržištu je promašena opcija.