Ima lepog života i bez glume

Legendarni srpski filmski i pozorišni glumac rođen je u učiteljskoj porodici u Beogradu 5. novembra 1929. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem i Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radi na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961). Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe.

Nezaboravne uloge ostvario je u filmovima i TV serijama: „Koraci kroz maglu“, „Roj“, „Stići pre svitanja“, „Poseban tretman“, „Montenegro“, „O pokojniku sve najlepše“, „Balkan ekspres“ 1 i 2, „Balkanski špijun“, „Nacionalna klasa“, „Tajvanska kanasta“, „Maratonci trče počasni krug“, „Ko to tamo peva“, „Dom za vešanje“, „Podzemlje“, „Profesionalac“, „Sivi dom“, „Diplomci“, „Ceo život za godinu dana“…

Igrao je u vrlo različitim ulogama, od pionira nove umetnosti – filma i zagovornika novih sloboda u filmu „Maratonci trče počasni krug“; komičnog lopova i prevaranta koji preživljava ratne godine u „Balkan ekspresu“ do vođe „romske mafije“ u „Domu za vešanje“ i lika Luke Labana u „Profesionalcu“. Mnoge replike likova koje je igrao i danas su prepoznatljive i često se citiraju.

Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada – nekoliko Sterijinih nagrada za glumu, između ostalih i za ulogu Lakija Topalovića u predstavi „Maratonci trče počasni krug“, nagrade MESS-a za ulogu u predstavi „Veština“, Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“ za ulogu u predstavi „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti“, „Zoranov brk“ za ulogu u predstavi „Povratak“, priznanje „Pavle Vuisić“ za životno delo, Gran pri za najbolju mušku ulogu u Monte Karlu za film „Profesionalac“, Dobričinog prstena…

Bard srpskog glumišta pre dve godine pozdravio se s glumom. Poslednju filmsku ulogu ostvario je u filmu „Sveti Georgije ubija aždahu“ u režiji Srđana Dragojevića, dok je u pozorištu jednu od poslednjih uloga odigrao u predstavi „Lari Tompson – tragedija jedne mladosti“.

„Što se tiče glume, prestao sam. Ne mogu više. Dosta je. Ne da ne mogu fizički i mentalno, nego mi je, pravo da vam kažem, malo dosadilo. Dugo sam u tom poslu i vidim da neki lep život prolazi pored mene. Ima lepog života i bez glume. Ovako sam samo fokusiran na to. A tu sam neki put zadovoljan, neki put nezadovoljan… A nije ni pristojno više, pravo da vam kažem. Dosta je bilo, i previše. Nemam neki naročit motiv“, izjavio je u jednom od poslednjih intervjua Todorović. Iza sebe ostavio je suprugu Kerolin, ćerke Danu i Taru, kao i sina iz prvog braka sa balerinom Snežanom Matić, poznatog glumca Srđana Žiku Todorovića.

Kremacija je u četvrtak, 10. jula, u 16 časova na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija će biti održana istog dana u 13 sati u Ateljeu 212.

Pošten prevarant

Kada sam Boru Todorovića, jednog od svojih omiljenih glumaca, ugledala krajem 2012. godine u Galeriji ULUS na otvaranju neke izložbe, zamolila sam ga za izjavu. Ljubazno me je odbio, a priznajem beše glupo s moje strane što ga prekidoh dok je, videlo se, radoznalo gledao postavku. Ućarila sam njegov broj mobilnog telefona, a on mi obećao da je raspoložen možda za politički intervju za Danas. U vreme predizborne groznice, prirodno sam ga podsetila na obećanje ali se uporno premišljao. Novinarska krlja je bila uverena da će ipak nekako „skuvati“ Boru za razgovor, pa smo se čuli telefonom više puta. Kako je odmicala naša neformalna komunikacija o glumi, i nekim običnim stvarima ali i politici, na šta sam ga uporno vraćala, moje ambicije za intervju su usahle. On nije imao pojma ko je novinarka koja mu se predstavlja, ja sam znala kakav je glumac, ali smo se, čini mi se, lepo ispričali. Smučilo mu se mnogo toga, kazao mi je i dalje se premišljajući. „Određene izjave mogu da povuku konsekvence u javnosti i nisam siguran da bi me dobro razumeli. A i ovo što Čeda sada radi“ – i toga smo se dotakli. Složili smo se najviše oko uobičajenog – da su naši političari hiroviti i da se brzo preobrate u despote. Zvučao je razočarano. Zahvalio mi se što ga razumem, da ipak ne bi intervju i rekao da mi zbog strpljenja duguje „životni intervju“. Šta će mi? Dovoljno mi je što sam slušajući ga saznala da je, pored toga što je vrstan glumac, Bora Todorović nekad pomalo mrzovoljan, ali najviše dobar i pošten čovek. Čudno je to ili nije? Kako je samo dobro glumio prevarante… Možda je to to slepo crevo. Aleksandra Ćuk

Dušan Kovačević, dramski pisac i reditelj

Napustio nas je jedan od najznačajnijih, najpopularnijih i, posebno treba reći, najšarmantnijih glumaca srpskog pozorišta, filma i televizije. Bora je bio i ostaće upamćen po ulogama malih ljudi koji se snalaze uz osmeh i neverovatne priče za preživljavanje. Igrao je često samog sebe sa šarmom koji je zaštitni znak Beograda. Sa Borom je za većinu građana Srbije otišao najbliži rod. A meni će nedostajati kao stariji brat.

Ljubiša Samardžić, glumac i reditelj

Iz dana u dan, sve nas je manje. Život nikog ne miluje. Svestan sam da nas ima svakojakih u glumištu. Bio je živi đavo, šeret, spadalo bez premca. Za mene, Bora nije otišao. U naš zajednički posao u seriji „Vruć vetar“ ugradio je svog Boba, njegovim tananin glumačkim sredstvima, ironijom i zadivljujućom jednostavnošću. U radu nikada nije zanovetao. Niti unosio preki, namrgođeni pogled. Na sceni se poigravao sa karakterima, kako je to često činio Zoran Radmilović sa gledaocima i tako večno ostao poštovan i voljen. Igrao je kao otkačeni čamac.

Dušan Makavejev, filmski reditelj

Pozorišna, filmska i televizijska publika sigurno će pamtiti Boru Todorovića. Za mene kao reditelja, odlazak ovakvog glumca je kao odlazak nekog od bliske rodbine. Sećam se sa zahvalnošću, kako je odigrao u mom filmu švedske produkcije, neodoljivog predstavnika našeg polusveta, sa šarmom, lako, bravurozno, bezobrazno i smešno-pametno. Otišao je do Bate Stojkovića, Ljube Tadića i Zorana Radmilovića.

Goran Marković, reditelj

Bora Todorović je za mene bio oličenje Beograda. Njegovog duha, šarma, lakoće. Sa njim odlazi i taj Beograd, nema ko Boru da nasledi. Malo ko zna da se iza tog šereta krio jedan ozbiljan misleći čovek, koji je, slušajući samo svoje srce i prateći dosledno svoja uverenja, donosio često vrlo hrabre i nepopularne političke odluke. On je bio slobodan čovek koji je mogao da živi prema načelima u koja je verovao. A to može jako malo ljudi.

Emir Hadžihafizbegović, glumac

Ima ljudi pred čijim likom i delom ostajete bez komentara, jer sve što ste biste hteli reći – malo je. Otišao je jedan veliki glumac i veliki čovek. On nije držao lekcije samo iz glumišta već i iz morala, etike, čovečnosti, koje su mogli dati samo hrabri i odvažni ljudi. Intenzivno smo se družili poslednjih nekoliko godina. Na moj poziv došao je u Sarajevo pre dve godine, gde je proveo nekoliko dana. Čak smo razgovarali i o nekom zajedničkom projektu. Danas sam jako tužan i ponosan jer mi je dozvolio da mu se približim. Bila je privilegija učiti od njega.