INTERVJU Bojan Đorđević: Ring Ring zvuk daje nadu da umetnost može nešto da promeni

Iako je SKC bio prilično otvoren u to vreme, ipak takvih koncerata nije bilo mnogo u Beogradu. No, za nas, gladne takve neobične muzike, na koju nas je u najvećem broju slučajeva navodio katalog izdavačke kuće Recommended Records iz Londona (koju i danas vodi legendarni bubnjar Kris Katler), nije bio problem da sednemo u jutarnji voz, putujemo osam sati do Ljubljane, tamo pogledamo koncert i vratimo se noćnim vozom.

Broj ljudi koji nam se pridruživao (viša polovina ovog „mi“ je Aleksandar Konjikušić, suosnivač kasetne izdavačke kuće Nikad Robom, koja je i nastala sredinom osamdesetih) u narednim godinama dosegao je preko 20. Način na koji smo se tada povezivali je bio čuveni „disko-market“, mesto razmene ploča, ali i ideja i entuzijazma.

Istovremeno se u Novom Sadu dešavala promena na muzičkoj sceni, mladi muzičari su se okrenuli toj muzici, počeli da je sviraju, da prave festival. A u Beogradu je legendarni Fleka vodio klub „Akademiju“ na FLU i prihvatio da neke od grupa, koje smo želeli da sa njihove, nekada krajnje tačke turneje – Ljubljane, dovedemo i do Beograda, ugosti u klubu i još da plati honorar. Publika željna novotarija je dolazila u velikom broju.

Početak tog povezivanja sa Evropom i je odlazak na festival MIMI, u Provansi, koji je, godinama kasnije bio okidač za pravljenje festivala u Beogradu. U to vreme i Konjikušić i ja počinjemo da pišemo za „Student“ (redakcija ovog časopisa u to vreme je bila rasadnik ljudi koji i dan-danas imaju veliki uticaj na medijskoj sceni Srbije), a zemlja polako klizi u devedesetih.

Naša organizatorska aktivnost se prekida uvođenjem kulturnog embarga, ali već pre toga počinjemo na Radiju B92 da radimo emisiju „Pomen crvenom patuljku“. Devedesetdvojka je mnogima od nas pomogla da nekako preguramo tu prvu polovinu devedesetih. Kada je kulturni embargo ukinut, u samo mesec dana (aprila ’95.) napravili smo četiri koncerta, publika ih je bila željna, svi smo se nadali da je najgore prošlo.

Već početkom sledeće godine me je zvao Dragan Ilić (TV Manijak/Insajder), sa idejom da se u novoosnovanom kulturnom centru Rex može raditi neka alternativna muzika i jer je neka Holanđanka postala direktorka i otvorena je za nove ideje. Kockice su se, očigledno, složile. Poučeni primerom ljubljanske „Druge godbe“, predlažemo da je festival bolje rešenje i već za nedelju dana je bio koncipiran program (to je bilo vreme bez interneta i mobilnih telefona), koji smo realizovali za manje od dva meseca (22-27. maj 1996).

Publika koju je, pre svega, odgajala devedestdvojka je nahrupila u Rex. Da čuju muziku, koju uglavnom nisu mogli da čuju bilo gde, ali zainteresovani i privučeni idejom novog i tim zaraznim entuzijazmom. Mislim da je takva vrsta entuzijazma održala protest 96/97, a ljude sa Radija i iz Rexa ubedila da je festival jedna vrlo zanimljiva, savremena priča koja komunicira sa raznim generacijama. Stvarno je B92 stao iza festivala na svaki način, bez želje da se meša u selekciju, ali sa željom da pomogne u promociji.

Kad se sve to spoji, uz gostoljubivost, kojom tako volimo da se dičimo, muzičari su osećaju privilegovanima – da ih sluša pažljivo preko 300 ljudi (na mnogim festivalima je broj bio manji), da je publika veoma mlada i željna razgovora nakon koncerata ispred Rexa, do doboku u noć. I žele da dođu ponovo, pričaju priče o festivalu.

I onda nas strefi ’99. Tada je B92 otet, a ljudi ne znaju šta se sve može desiti i sa koje strane možeš stradati. No, to rađa otpor. Film u produkciji B92 pobeđuje na festivalu u Beogradu, ministar kulture biva žestoko izviždan, a ekipa radija ulazi u internet i mi pravimo festival „Around the World“. Uz dva matinea u Domu omladine, sviralo se još u 46 gradova na planeti. Dobro je to odzvonilo širom muzičkog sveta.

Ovako počinje sećanje Bojana Đorđevića, sada alfa i omega čoveka iza festivala Ring Ring koji ove godine ima svoje jubilarno, 30. izdanje.

Festival koji je nastao u sred turbulentnih devedesetih, održao se do danas u svom majskom terminu, pa će tako i ovoga maja – od 20. do 24. u Jevrejskom kulturnom centru (nekadašnjem Rexu), ali i u Češkom domu i klubu Karmakoma organizovati devet koncerata sa muzičarima koji dolaze iz 15 zemalja. Jubilarni festival, ali i muzika koju je na ove prostore doneo, publika koju je odnegovao, kao i muzičari koje nam je otkrio, povod su za razgovor sa Bojanom.

Kako ste se usudili da pravite festival muzički tako profilisan i tako izrazitog svetskog kvaliteta sa imenima koja su nastupala u mnogo većim i važnijim gradovima od Beograda u tom trenutku i to baš onda kad je u opštoj propasti ono što se nudilo kao mejnstrim muzika bila najpreciznija odlika sveopšteg kiča i šunda?

– Ta „opšta propast“ otvara priliku da lakše nađete srodne duše, da pokušate da se suprotstavite, da nađete kanale, koji su prohodni ili ih lako možete napraviti prohodnim. I pritom imate priliku da radite festival sa muzikom koja otkriva, uzbuđuje, inspiriše. I deluje na naše muzičare. Koji dolaze na festival, upijaju, ohrabruju se, kontaktiraju strance, ali i predlažu svoje bendove i projekta za nastup na festivalu.

No, veličina grada ovde stvarno nije bitna, entuzijazam je ono što sve to nosi. Najbolji primer je festival „Konfrontationen“ u austrijskom pograničnom seocetu Nikelsdorfu, koji je evo napunio više od 40 godina zahvaljujući entuzijazmu neverovatnog, sada pokojnog, Hansa Falba i podršci tog alternativnog muzičkog sveta. Ili šta da kažem za već pomenutu „Drugu Godbu“ ili „Cerkno Jazz Festival“, naš bratski festival sa kojim često delimo programe.

Može li se u stvari govoriti da je i u tim najstrašnijim trenucima naše novije istorije Beograd ipak bio svet, kako je to svedočila parola tadašnjih protesta, i zapravo mesto u kome je uvek bilo publike za najrazličitije vrste muzike? Ko je bila publika Ring Ringa na njegovim počecima?

– Svako mesto je dobro za najrazličitije muzike, samo dozvolite da se takva raznovrsnost promoviše. Ono što je danas nezamislivo, pre 30 godina nije samo B92 davao glas i prostor muzičarima i festivalu, skoro svaka TV ili radio stanica je nalazila da je raznovrsna muzika bila neophodna za njihov program. O štampanim medijima da ne govorim, ali vi u Danasu svakako to bolje znate, koliko se morate boriti, a ostali ste redak cvetak.

Već sam rekao, publika je bila vrlo mlada, u poređenju sa nekim festivalima u Zapadnoj Evropi i duplo mlađa, ali je vidljivo bilo i prisustvo onih koji su putovali osamdesetih. Kao i njihova sreća da, konačno, imamo pred sobom takvu mogućnost. No, Beograd i Srbija se prazne, mladi, a oni jesu najveći deo publike, odlaze već decenijama iz zemlje, tako da smo se mi našli u prilici da obnavljamo publiku, ali i da prosek godina raste.

No, s druge strane, u poslednjih nekoliko godina je primetno da neki od starijih ringringovaca, koji već decenijama rade širom Evrope i Kanade, svoje posete porodici i prijateljima u domovini planiraju za maj mesec. I onda su ta okupljanja u Rexu (danas Jevrejski kulturni centar) i divna prilika da se sretnete sa ljudima za koje znate da ih nećete viđati na koncertima u gradu tokom godine. I, kao i svuda, na festivalu ćemo sresti sve veći broj, jako zainteresovanih ali dosta povučenih, Rusa, koji su došli ovde sa velikim izgledima da sa nama budu još jako jako dugo.

Da se vratimo onom najvažnijem – programu jubilarnog festivala, koji, kako navodite u najavi, još jednom „pomera granice slušalačkog iskustva“. Šta je ono najizrazitije u tom programu za pomeranje ovih granica?

– Ovo pomeranje granica se može čitati i kao brisanje granica. Kad pogledate program iz drugog ugla, ovo je brass festival, sve same trube, saksofoni, korneti :-). U programu, kao i mnogo puta do sada, se brišu granice između doajena i novih nada, improvizacije i kompozicije, bina se smešta u publiku. Ali već godinama taj Ring Ring zvuk stvara nadu (ili makar iluziju) da umetnost može nešto da promeni.

Takođe, ono što publika na Ring Ringu može da čuje u toj najavi opisano je kao spoj eksperimentalne i etno odnosno muzike sveta. Da li bi se ovim spojem nekome neupućenom mogao predstaviti i sam festival?

– Ring Ring jeste krenuo kao spoj eksperimentale i etno muzike, ali ne kao spoju u jednom bendu, već kao festival gde se mogu slušati sve te razne, kreativne muzike. I world music je kad smo počinjali bio underground. Te prve godine kralj romske muzike Ferus Mustafov je napunio Rex. Etno je polako uzimao više mesta kako se i moje kretanje ka toj muzici ubrzavalo, kroz radijsku emisiju (od 1999. a i danas „Disco 3000“), odlaske na festivale i konferencije, turneje sa trubačima… Možda je vrh tog talasa bio 2003. kad je skoro polovina koncerata bio world music.

No, shvatio sam da ne možete uvek računati da će sva publika biti zainteresovana za obe muzike, pa se najpre etno udeo smanjivao, da bismo 2012. napravili World Music festival „Todo Mundo“ i oslobodili više prostora na Ring Ring festivalu za free jazz, improve, avangardu… Ali ova jubilarna godina je prilika da pružimo publici priliku da čuje i kako smo počinjali. Velika world music zvezda, malijski gitarista Samba Toure će zatvoriti festival, a pre njega će nastupiti poljsko-francuski kvartet Lumpeks, koji je spoj poljske tradicionalne muzike i free jazza.

Koliko su domaći umetnici zastupljeni na Ring Ringu, i na ovom festivalu a i inače, koliko je zapravo naših muzičara iz ovakve specifične vrste muzike prepoznato u svetu?

– Kada smo počinjali, jedna od ideja vodilja je da domaćim muzičarima otvorimo vrata festivala, da bi predstavili svoju inovativnost. Ali i da ih suočimo da ta, nova, kreativna, uzbudljiva muzika postoji u svakom kutku planete i da je pred njima dug i mukotrpan put, ali put na kojem ti se otvaraju mnoge nove staze i mogućnost stalnog razvoja i saradnji. Naša scena je uvek bila skromna po broju, ali je uvek imala neka svetski značajna imena. Kroz festival je prošlo mnogih kojima su se vrata otvarala, ali je bilo i onih koji su odustajali.

No, saradnje sa stranim muzičarima koje se ostvaruju na festivalu daju mogućnost da se stupi na taj mukotrpni i uzbudljiv put. Od muzičara srednje generacije svoje mesto polako nalaze i: Marina Džukljev, Svetlana Spajić, Jasna Jovićević i Predrag Okiljević (njih dvoje imaju domaću premijeru, baš na festivalu), Nenad Marković, Milana Zarić, Svetlana Maraš, Lenhart Tapes… Nastavićemo da ih podržavamo, bez obzira da li žive i dalje u Srbiji ili su karijeru nastavili širom sveta. Ne treba smetnuti s uma, oni jesu i stalna podrška i publika festivala, ali i važan izvor informacija o novi imenima sa svetske scene.

Kada se osvrnete na 30 godina festivala čega se sećate kao možda njegovog najlepšeg, a čega kao najtežeg trenutka? Ima li nečega u reakciji publike što je ostalo nezaboravno?

– Najteži su svakako vezani za tragedije – poplave i stradale u poplavama 2014; ubijene u Ribnikaru, Duboni i Orašju, sve se to dešavalo u maju. Kao i ’99. kad je festival bio spreman, ali ga je bombardovanje preduhitrilo. No, publika festivala, kao i muzičari su ljudi svesni sveta oko sebe i potrebe da nas muzika, između ostalog, spaja i leči.

Neki od koncerata su izazvali poseban utisak, poput japanskog benda Ground Zero, magije Ive Bitove, ili Pjera Bastiena. Ovo je festival, na kojem ste već prve večeri ozareni, kad vidite grupe ljudi koje se spuštaju Jevrejskom ulicom i ćaskaju pred zgradom koju je jedna muzikološkinja još 1996. nazvala „hramom muzike“. Kao i kad ushićeni izlaze iz sale sa tako tipičnim osmehom na licu.

Podsetite nas – kako je festival dobio ime? Da li to zvono iz naziva upozorava, poziva ili naprosto reskim, tananim ili kristalno jasnim zvukom asocira na muziku uopšte?

– Dragan Ilić je bio i ostao majstor old school promocije, pa je te ’96. dobio zadatak da smisli ime festivala. To „ring ring zvonce“, kako je to u jednoj pesmi opisala Svetlana Spajić, tu je da upozori da je vreme da otkrivamo nove muzike i da ne odustajemo od toga. Ta muzika često zvuči neobično, drugačije, zahtevna je, ali to i jeste ono što nas privlači. Kad pomislite na zvonce, to nije samo telefon (da, tako je bilo ’96.), nego i početak školskog časa, početak nečeg novog i uzbudljivog.

Izgubio sam pasoš, ali dolazim

– Sećam se, ’98. godine, zove me na kućni telefon (ne znam kako je došao do broja) čuveni pevač Fil Minton, koji kaže: „Noćas sam bio na svirci i izgubio sam pasoš. Ali, upravo krećem na aerodrom i DOLAZIM, čekajte me!“ Ja u šoku, da li je normalan? Znam da ga neće ni u avion pustiti. Posle pola sata se javlja, taksista koji ga je dovezao prethodne noći je našao pasoš, koji je Fil ostavio na krovu taksija, dok je vadio novčanik da plati vožnju. O, kako je dobar bio taj koncert sa Verijanom Vestonom – priseća se jedne od anegdota sa festivala Bojan Đorđević.ng festival danas pusten u printu pa kad stignete