INTERVJU Damir Urban: Kad si mlad, uvek si u pravu, i vreme u kom živiš je tvoje vreme

U Luci Beograd 14. juna, njegov bend će biti pojačan gudačkim ansamblom, pa se ovaj koncert već sada najavljuje kao spoj roka, emocije i orkestarske širine u prostoru koji sve više postaje jedna od važnih koncertnih tačaka grada.

U razgovoru za Danas, Urban je govorio o tome kako je došlo do saradnje sa gudačima, šta se menja u pesmama kada ih „otvore” klasični instrumenti, ali i koliko se on sam menjao kroz decenije rada — od prvih albuma do današnjeg odnosa prema muzici, publici i sceni.

Kako ste uopšte došli do ideje da svirate sa gudačima i kada je taj koncept počeo da se razvija?

Ovo nije prvi koncert sa gudačima i nije nešto što radimo isključivo za Beograd. Mi već neko vreme sviramo sa gudačima, pogotovo na važnijim i većim koncertima. Radili smo i sa Filharmonijom, radili smo i sa Simfonijskim orkestrom, čak smo izdali i album sa njima.

Meni se zapravo to dopalo možda i zato što sam ostario. Kako sve teže pratim nove trendove i sve ih manje razumem, a stari trendovi su mi nekako već prestari, imao sam potrebu da se pomerim sa mrtve tačke. Ovo mi je bila idealna situacija da dobijem nešto novo. Pesme sa gudačima zvuče drugačije, dobijaju novo ruho i više nisu deo nikakvog trenda.

Ako si slušao albume, onda možeš vrlo lako da zaključiš iz kog su vremena nastajali. Čuješ šta su bili trendovi tih godina — ovo je zvuk devedesetih, ovo osamdesetih, ovo kraj devedesetih. Koliko god se ja trudio da imam svoj zvuk, tehnologija ipak obeleži vreme u kom je nešto nastalo.
Korišćenje gudačkih instrumenata pomoglo mi je da te pesme izmestim iz trendova i da postoje kao nešto svevremensko. Verujem da bi tako zvučale i pre 40 godina, a verujem da će zvučati isto tako i za 40 godina. To je zvuk koji više ne pripada nijednom trendu i zato su mi trebali ti instrumenti.

S druge strane, oni su živi. Čuje se žica, čuje se čovek koji svira. Nijedan krug ne mogu da odsviraju isto, što je ogromna prednost. Još više živih instrumenata, još više ljudi i još više ljudske nesavršenosti nego ranije.

Pomenuo sam vam malopre, pre intervjua, da su meni gudači sa 15 ili 16 godina delovali kao neka „matoračka muzika“. Šta bi Damir Urban sa 16 godina rekao ovom današnjem Damiru Urbanu koji koristi gudačke instrumente?

Prvo bi me pitao: „Kako to da si još uopšte živ?“ (smeh).

Sećam se kad sam počinjao da sviram i gledao neke bendove po novinama. Pored njihovih imena bi stajale godine — 34, 33, 32. Meni je to bilo strašno. Kao: „Zašto ovi još uopšte sviraju? Gotovo je, stari, pustite malo nas mlade.“

Tako da ne znam šta bih rekao sebi tada. Verovatno se ne bih složio sa ovim što radim danas. Ali nemam problem sa tim da priznam da se menjam. Ne stidim se toga što menjam mišljenje i stavove.

Ono što sam mislio sa 16 godina ne mislim više sada. U nekim važnim stvarima, u odnosu prema ljudima, ostao sam isti i dosledan, ali u svemu ostalom se menjam. Vreme me menja, životna iskustva me menjaju.

Slušao sam danas vaš album „Otrovna kišu“ iz 1996. Kako danas pamtite period kada je izašao prvi album Urban & 4 i ceo početak te nove etape koja, evo, traje skoro 30 godina?

Neke stvari pamtim dobro, a neke dosta maglovito, jer sam tada i živeo poprilično maglovito. Mladalački. Mnogo toga sam preskočio. Bio sam tamo, navodno sam bio i dobar i sve je to bilo super, ali se mnogo čega zapravo ne sećam.

To je vreme kada si mlad i tada nekako sve ide i događa se samo od sebe. Čak i kad radiš pogrešne stvari, na kraju ispadne da je baš tako trebalo da bude. Kad si mlad, uvek si u pravu. Vreme u kom živiš je tvoje vreme.

To je tada bilo moje vreme i očigledno je da se, bez obzira na to koliko sam promišljao ili nisam promišljao neke poteze, sve nekako složilo kako treba. Zato danas nema mnogo smisla analizirati taj period.

Kad pogledam istorijski i muzički, nemam neke velike zamerke. S obzirom na to šta se tada moglo i koliko sam ja tada zapravo znao o muzici, mislim da je sve ispalo čak i odlično kako je moglo da bude.

Da li je danas teže ili lakše biti autentičan? Deluje mi da je u vaše vreme autentičnost bila izraženija.

Sigurno je bilo lakše. Lakše zato što je bilo manje muzike. To ti je kao da me pitaš da li je bilo lakše pronaći parking u Beogradu pre 40 godina ili danas. Naravno da jeste danas ima bar 200 odsto više automobila.

Teško je danas mladima. I stvarno ću biti iskren, radeći sa mladim muzičarima, često ni sam ne znam šta bih im rekao i kako bih im pomogao. Da danas treba sve ovo da ponovim od početka, ali u ovom vremenu, ne znam ni kako ni odakle bih krenuo.

Za razliku od nekih mojih kolega koji pričaju da je danas lakše jer postoji tehnologija, lakše je snimiti muziku i slično, ja mislim da je mnogo teže. Ne postoji više nijedan medij koji pokriva sve.
Možeš danas biti najveća zvezda na jednom radiju, a da pola grada nikada nije čulo za tebe. Ako si zvezda na televiziji, mladi te ne znaju. Ako si zvezda na YouTube-u, stariji te ne znaju. Strašno je teško doći do neke šire publike i šireg poštovanja.

A ono što je najgore jeste to što se mladima više uopšte ne daje vreme. U moje vreme bilo je normalno da neko sa 15 ili 16 godina svira loše jer je mlad i nema iskustva. Dala bi mu se prilika — „Hajde, svirajte pa ćemo videti za deset godina.“

Danas se od devojke koja prvi put izađe na binu očekuje da odmah peva kao Whitney Houston. Ako pogreši ili nije savršena, odmah se zaboravlja i ide se dalje. Od mladih se danas traži perfekcija i neka instant savršenost, a to je nemoguća misija. Nije fer. Imaju ogroman pritisak.
Kad gledam takmičenja i šou programe, imam utisak da su ti klinci svesni da imaju samo jednu šansu. Imaju 16 godina, pojave se na televiziji i pevaju Mariah Carey. Oni nekako uspevaju u tome, a mi verovatno ne bismo uspeli.

Mislim da su talentovani i muzikalni, ali kakav je svet oko njih, šta im tržište i tehnologija nude — o tome mogu samo da krenem da kukam. Tako da, ukratko, mislim da je nama bilo mnogo lakše.

Neke vaše pesme, zapravo sve vaše pesme, imaju jaku emotivnu notu. Ljudi ih vezuju za svoje najbliže, za zaljubljivanja, raskide i važne životne trenutke, pa te pesme na neki način prestaju da budu samo vaše. Da li imate osećaj da ih delite sa publikom do te mere da neko može da kaže da je, recimo, „Astronaut” više moja pesma nego vaša?

Slažem se. Moje pesme su moje u smislu nekakvog intelektualnog vlasništva. Tu piše da sam ih ja napravio, ali osećaj koji delimo oko njih je zajednički.

Ti i ja smo, recimo, dva oca te pesme. „Astronaut” ima dva tate. Ta pesma je bila moja dok sam je stvarao, ali onog trenutka kada je završena i puštena među ljude, moj odnos sa njom se promenio. Delo je gotovo, otišlo je u javnost, a ja sam već počeo da stvaram nešto novo i da razmišljam o drugim stvarima.

Naravno da je i dalje volim i da na koncertima pokušavam da prizovem trenutak u kom je nastala, ali je danas izvodim iz ugla sebe sadašnjeg, a ne sebe tadašnjeg. U nju unosim današnje raspoloženje, a ne ono koje sam imao kada je nastala. Tako da da, slažem se — „Astronaut” danas pripada publici gotovo isto koliko i meni.

Beograd vas je godinama prihvatio kao jednog od svojih izvođača, iako dolazite iz Hrvatske. Kako ste gradili taj odnos sa gradom, posebno imajući u vidu da ste dolazili u godinama posle rata, kada nije bilo interneta i povezivanja kao danas?

Postojala je neka veza sa ljudima ovde još ranije, kroz dopisivanja i kontakte, ali imao sam i određenu tremu prema Beogradu. Postojali su bendovi iz Rijeke i Hrvatske koji su još za vreme Jugoslavije ovde već napravili svoju publiku i bili deo scene, pa su oni imali bolju početnu poziciju od nas.

Mi smo dolazili prvi put tek nakon rata i realno smo krenuli od nule. Zapravo, možda čak i ispod nule. Trebalo je prvo doći do te nule, pa onda dalje.

Ali meni je Beograd uvek bio važan grad. Bendovi koje sam slušao bili su iz Beograda, veliki deo riječke scene je upravo ovde pronašao publiku i podršku.. Zato se na Beograd gledalo kao na neku vrstu muzičkog, bratskog grada.

Imali smo ogromno strahopoštovanje pred prvi dolazak. Ne strah u negativnom smislu, nego osećaj važnosti tog trenutka. I prelepo je što je sve ispalo kako jeste. Publika nas je prvo prihvatila u manjem broju, pa je taj broj rastao.

Danas mi je dolazak u Beograd stvarno divna stvar. Nemam više ta opterećenja koja sam imao tada. Znam da ovde postoje ljudi koji vole i razumeju to što radimo i više nemam osećaj da dolazim negde sa strane.

Koliko pratite ovo što se trenutno dešava u Beogradu, proteste i celu društvenu situaciju?

Pa kako ne pratim. Naravno da pratim. Ne samo ja — prate i studenti riječkih fakulteta, prate ljudi generalno.

Koliko naše probleme vidite kao slične problemima u Hrvatskoj i obrnuto?

Problemi su univerzalni. Negde su možda izraženiji kod vas, negde su možda neke stvari kod nas bolje rešene, ali političke sličnosti svakako postoje.

Moram da kažem da su neke naše boljke rešene ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju. Ne zato što smo ih mi sami rešili, nego zato što je Evropa izvršila pritisak, pa su neke stvari morale da se menjaju i neki ljudi da odgovaraju. Kod vas taj pritisak još ne postoji u toj meri. A pitanje je i koliko postoji volja za tim, s obzirom na to kako se Evropa ponaša prema nekim događajima ovde.
Možda ni oni sami još ne znaju na koju stranu žele da igraju.

Ali ono što je meni važno jeste da su mladi ljudi ti kojima pripada vreme u kom žive. Kada sam ja bio mlad, to je bilo moje vreme. Ovo je vreme mladosti Beograda i Srbije i suludo je da neko ko je već proživeo svoju mladost određuje kako će izgledati mladost nekih novih generacija.
Najmanje što mi stariji možemo da uradimo jeste da pokušamo mladima da omogućimo bolji život i da im što manje smetamo. A ako treba — da im budemo podrška.

I zato oni imaju moju podršku i podršku svih ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Naravno, ne mogu da predviđam kako će se sve završiti jer niko od nas ne zna kuda ovo vodi i koliko će trajati.
Deluje da neće biti lako, to je već jasno. Ali mislim da vreme i upornost uvek daju rezultate.
U jednom trenutku su i meni govorili da imam previše godina i da bi trebalo da shvatim da od muzike nema ništa i da ljude to ne zanima. Ja sam ostao tvrdoglav i uporan, možda čak i glup u toj upornosti, ali sam na kraju uspeo. Danas tih ljudi koji su mi to govorili više nema.

Tako da možda promene neće doći brzo kao što su mnogi očekivali. Možda će trajati mnogo duže. Ali nema veze.

Kako gledate na današnju muzičku industriju u regionu, posebno na to koliko su društvene mreže, algoritmi i sve te „pravila igre“ postali obavezni deo posla? Koliko vam to dođe kao omča oko vrata i da li uopšte imate luksuz da kažete: „Ne moram ja ovo“?

Pa to da ne radim, sigurno bi me koštalo nešto. Ne bih nestao, ali bi veliki deo ljudi ostao neobavešten da sviram ili da dolazim negde da nastupam. Ljudi su danas naučeni da sve informacije traže preko društvenih mreža, i ako tamo nisam prisutan, veliki deo publike ne bi ni znao gde sam niti kad sviram.

Tako da, nažalost, vreme se promenilo i moram da pristajem na to. Ali kada već moram, trudim se da to radim na svoj način.

Na primer, spotove u početku nisam ni želeo da snimam. Kad završim pesmu, za mene je ona gotova. Nekad sam mislio: „Super, snimio sam pesmu, to je to“, a onda ispadne da treba i spot. I onda mi je to bilo: „Kakav spot, čoveče?“ Nisam se ja bavio muzikom zbog spotova.

Ali ako već moramo da ih radimo, onda pokušavam da i to bude neki umetnički rad, nešto u čemu mogu da uživam. Supruga i ja se trudimo da i spotove radimo tako da nam budu zabavni i da u njima pronađemo neku vrednost.

Slično je i sa društvenim mrežama većinu stvari radimo sami i trudim se da one ne budu samo oglasni prostor za koncerte i objave. Ne želim da budu samo reklama, nego ponekad i prostor gde može da se ukaže na neke stvari koje mi se čine važnim.

U idealnom svetu, iskreno, voleo bih da ih nema.

Za kraj, kako biste predstojeći koncert u Beogradu opisali kroz neku filmsku scenu?

Hajde da ne bude ceo intervju previše ozbiljan. Kad razmišljam o tom koncertu u Luci, meni prvo pada na pamet film „Prljavi ples” (Dirty Dancing). Publika, energija, sve to. Ja sam Patrik Svejzi. Mogu biti i mlada dama, nema problema. (smeh).