INTERVJU Đani Bono, koautor izložbe „STRIP MADE IN ITALY – Generacije“: Strip je najbolja komunikativna sinteza koju poznajem i tako je već skoro 200 godina

Kolika je zaista povezanost autora i tema prikazano je u okviru tematske izložbe STRIP MADE IN ITALY – Generacije, koja je aktuelna u Muzeju Jugoslavije i koja je zbog popularnosti produžena do 2. avgusta.

Iza nje kao autori stoje Đovani Ruso i Đani Bono, izdavač, istoričar i jedan od najvećih poznavalaca stripa u Italiji, koji nam je odgovorio na nekoliko pitanja o izložbi.

Kako Vam je došla ideja da izložbu „STRIP MADE IN ITALY – Generacije“ predstaviti baš u Beogradu i to u Muzeju Jugoslavije? Kakav simbolički značaj dodaje ovaj prostor priči o italijanskim stripovima?

– Ideja o priređivanju ove izložbe došla je iz želje Ambasade Italije i Italijanskog kulturnog centra u Beogradu. Razlog za izbor Muzeja Jugoslavije je dvostruk: prvo, tamo je već odata počast italijanskom stripu izložbom o Alanu Fordu, uz iste institucionalne partnere; drugo u pitanju je više nego dovoljan prostor i bilo mi je vrlo dirljivo da vidim protagoniste italijanskih (i srpskih) stripova kako se nadnose na ovom ogromnom prostorijom i uživaju u velikim prozorima koji vam omogućavaju ulaz u jedan fantastičan svet.

Dok ste istraživali i priređivali materijal za izložbu, da li je postojalo nešto o istorijskim vezama između italijanskog i jugoslovenskog stripa što Vas je iznenadilo?

– Da. Znao sam koliko se lokalni čitaoci interesuju za naš strip, naročito za Velikog Bleka i Alana Forda, dve legende u našoj državi. Međutim, nisam mogao ni da zamislim da je od 1930-ih bilo toliko sličnosti između naših zemalja. Dok se u Beogradu rađala lokalna strip scena, u Milanu su Čezare Civita i Federiko Pedroki oformili tim autora u okviru kuće Mondadori da piše i crta stripove. Dva takva serijala, Saturno Contro la Terra (Saturn protiv Zemlje) i Virus, objavljeni su u Srbiji u isto vreme kao u Italiji.

Isto se desilo sa važnim američkim serijalom Secret Agent X9 (Tajni agent X9) Dašijela Hameta i Aleksa Rejmonda. A da i ne pominjem da su ovde, kao i u Italiji, objavljene prve apokrifne priče o Mikiju Mausu. Sve to prikazano je u okviru izložbe.

U Srbiji, stripovi kao što su Alan Ford, Zagor i Veliki Blek postigli su kultni status. Zbog čega mislite da su se ovdašnji čitaoci toliko povezali sa njima?

– Za Alana Forda postoji samo jedan odgovor – Nenad Briksi. Talentovani pisac zaslužuje pohvale ne samo za prevod dijaloga, već i za duh Lukijana Sekija, iliti Maksa Bunkera, tvorca Alana Forda. Kada su u pitanju veliki Blek i Zagor, rekao bih da je sadržaj njihovih priča toliko ubedljiv da su cenjene širom Evrope, sa istim entuzijazmom, istom strašću, istom višegeneracijskom povezanošću. Zbog toga, nije bilo šanse da se to ne desi na Balkanu.

Izložba prikazuje i srpske autore koji su objavljivali radove u Italiji. Da li danas ima dovoljno mesta za ovu vrstu međunarodne razmene, ili je tržište stripova postalo zatvorenije i kompetitivnije?

– Verujem da se svet stripa, više nego ikada u prethodnoj deceniji, otvorio za kontinuiranu kreativnu razmenu. U SAD ima sve manje i manje talentovanih autora. Ima ih u Italiji i Srbiji, te su naši umetnici s pravom traženi i poštovani. Naše dve zemlje mogu ponuditi američkim i francuskim izdavačima klasične stripove najvećeg kvaliteta. I sve to dok manga stil utiče na novu generaciju autora koji su spremni da objave svoje radove kod japanskih izvadačkih kuća.

Umberto Eko bio je jedan od prvih intelektualaca koji je ozbiljno govorio da stripovi zaslužuju priznanje kao vrsta umetnosti. Da li stripove i dalje treba braniti kao ozblijni umetnički medij ili je ta pobeda konačno izvojevana?

– Verujem da je bitka koju su 1964. započeli intelektualci poput Umberta Eka i Fransisa Lakasina definitivno završena i da danas možemo da kažemo da smo pobedili. To se prikazuje interesovanjem koje institucije i škole pokazuju za stripove. Za nekoliko godina nastaće najveća biblioteka stripova u Evropi u Firenci. Lično sam doprineo ovom projektu donacijom više od 800 hiljada kopija sopstvene kolekcije italijanskoj državi.

Italijanski stripovi često uspešno kombinuju zabavu sa političkim i društvenim komentarima. Koliko je ta tradicija prisutna među današnjim stripskim umetnicima?

– Življa je nego ikada. Eksplozivni uspeh Zerokalkarea to dokazuje.

Ako biste preporučili pet italijanskih stripova koje treba da pročita svaki mladi čitalac danas, koje naslove biste izabrali?

– Težak izbor. Za žensku publiku preporučio bih Juliju. Za ljubitelje vesterna i horora, definitivno Magični vetar. Za najmlađe, Siov naslov Scottecs. Za nostalgičare, dva odlična stripa: Teks i Diabolik.

Kada biste morali da u samo jednoj rečenici objasnite zašto su stripovi toliko važan medij u 21. veku, šta biste rekli?

– To je najbolja komunikativna sinteza koju poznajem. I tako je već skoro 200 godina.