INTERVJU Kukla: Nacionalni identitet je samo kap u moru identiteta

Ovaj nagrađivani film prati tri najbolje drugarice u ranim dvadesetim koje žive u betonskom okruženju prigradskog naselja. Samostalne i slobodoumne, odbijaju da se pokoravaju konzervativnim normama svog društva. Njihov život se menja kada upoznaju Fantasy, koja im pomaže da preispitaju rod, sopstvene želje i identitet.

Kukla pripada talasu novih rediteljki u slovenačkom filmu koje donose svež glas u ovu kinematografiju, a sa njom ćemo se družiti i u Beogradu, jer će i sama biti prisutna na Danima slovenačkog filma i razgovarati sa publikom nakon projekcije.

Film „Fantasy“ nastajao je desetak godina: na koji način je sam film evoluirao od početne ideje do onoga što vidimo na velikom ekranu?

– Od inicijalne ideje prošlo je deset godina, ali sam u međuvremenu radila na velikom broju projekata, od kratkih filmova i muzičkih spotova do muzičkih projekata i razvoja dugometražnog filma. Uz ovaj film sam odrasla na sve moguće načine, a priča se tokom godina produbljivala i širila. Kroz proces stvaranja razbila sam i neke sopstvene strahove i predrasude i osnažila se kao autorka.

Tema „coming of age“ je jedna od onih velikih tema iz literature i filma; šta je to što si poželela da bude tvoj lični ugao?

– Ovde je reč o coming-of-age priči “late bloomera“, za naše brzo društvo unekoliko usporeno odrastanje. Film sadrži mnogo lične refleksije o odrastanju i osećaju nepripadanja, a zanimao me je i ugao nekoga ko obično nije viđen ni saslušan.

Na koji način su se u tvom rediteljskom radu preplitali ljubav prema muzici, odnosno estetici video spotova, sa onim što bi bio tvoj izraz kao rediteljke dugometražnih ostvarenja? Koje su to bile zajedničke tačke koje si uspela da spojiš u ovom filmu?

– Želela sam da istražim hibridni prostor između filma i muzičkog spota, da otvorim veliki prostor zvuku, muzici i snolikom svetu. Zvuk brže ulazi u telo od svetla i čini mi se da otvara vrata nesvesnom. Moja ljubav prema muzici je ogromna i želela sam da je koristim kao aktivan element filma, ponekad kao dodatnu protagonisticu, ponekad kao socio-politički komentar ili disrupciju emocionalnog ili atmosferskog stanja.

Kako je tekao kasting i šta ti se svidelo kod ovih glumica koje si odabrala za film? Da li ti je bilo posebno važno da biraš one bez prethodnog glumačkog iskustva?

– Kastingu sam posvetila veliku pažnju, a i slobodu. Tokom godina, posebno kroz režiju kratkog filma Sestre (koji je svojevrsni manifest za Fantasy), pronašla sam veliki deo glumačke ekipe. Važna mi je bila zajednička esencija likova, talenat i otvorenost, ne nužno glumačko iskustvo. Oslanjala sam se na intuiciju i nekonvencionalne metode. Na primer, Sarah, koja glumi Mihrije, na audiciji je spontano počela da pleše na muziku koju smo pustili i odmah sam znala da sam je pronašla. Bilo mi je važno da se međusobno povežemo i izgradimo odnose koji su se preneli na kameru i platno.

Jasno je da film priča priču iz ženskog ugla, ali takođe tu je i segment priče koji se odnosi na zajednice doseljenika, odnosno onih koji nisu „native Slovenian“. Ovde Sloveniju zamišljamo kao inkluzivnu i modernu zemlju, a kako to izgleda „iz prve ruke“ i koliko filmski prikaz „drugog“ korespondira sa onim što je slovenačka realnost?

– Kada govorimo o tzv. “Ženskom pitanju“, brzo dolazimo i do klasnog pitanja. Ova priča smeštena je u zajednicu balkanske dijaspore i reflektuje i moje odrastanje u Sloveniji kao osobe sa “južnim korenima“, što je kompleksna pozicija. Iako smo nekada živeli u zajedničkoj državi, tranzicija je promenila odnos prema “strancima“. Priča je hiperlokalna, ali govori univerzalnu priču druge generacije doseljenika, generacije koja često nema jasan dojam doma. Dom roditelja je daleko, a i u zemlji u kojoj žive osećaju se kao stranci. Slovenija jeste progresivna i stvari se menjaju, ali potpuna inkluzija još nije dostignuta. Koliko mi je za vreme odrastanja poreklo predstavljalo sram jer nisam “čistokrvna” kao većina, sada iskustvo takvog odrastanja vidim kao bogatstvo. Nacionalni identitet je samo kap u moru identiteta.

Da li si imala uzore u nekim drugim rediteljkama ili rediteljima kada si razmišljala o ovom dugometražnom filmu? I uopšte uzev – odakle si crpila inspiraciju ako govorimo o pričama ili vizuelnim jezicima drugih umetnika/ca?

– Inspirisali su me hrabrost i dostignuća drugih autora i to uvek otvoreno kažem, npr. Céline Sciamma, Andrea Arnold, Karpo Godina, Ena Sendijarević, Želimir Žilnik, Mathieu Kassovitz i mnogi drugi. U pojedinim scenama postoje jasni hommage momenti ne samo filmskim scenama, već i scenama iz videospotova, ali smo u celini pratili sopstveni vizuelni jezik i kolorit. Verujem da je film samostalni entitet koji nas vodi u svoj oblik ako ga pažljivo osluškujemo.

Film već ima dug bioskopski i festivalski život; šta ti je bilo posebno zanimljivo u reakcijama na film? Da li su reakcije univerzalne ili se menjaju zavisno od zemlje prikazivanja, odnosno specifične publike koja je gleda?

– Svaka publika reaguje na svoj način i svaka sredina nosi sopstvene kulturne obrasce. Zanimljivo mi je kako je čak zapadna publika reagovala na neke jako specifične balkanske elemente, za koje nisam bila ubeđena da li će rezonirati sa njima. Posebno me raduje kada mi ljudi prilaze nakon projekcija i dele svoje utiske i misli. Taj proces mi je potvrdio da umetničko delo nikada nije završeno, ono se stalno kreira kroz gledanje, slušanje, razmišljanje i osećanje publike.