INTERVJU Milan Jovanović (Stalker): Bila bi prava šteta da uskoro ne doživimo retrospektivnu izložbu posvećenu Enkiju Bilalu i njegovo gostovanje pred srpskom publikom

Iako je rano otišao u Francusku sa porodicom, Enki Bilal je kasnije često kroz svoja dela ubacivao elemente povezane sa Jugoslavijom, bilo da su u pitanju natpisi na ćirilici, ili pak građevine inspirisane bivšom zemljom.

Njegov stil je bio i ostao futuristički, a njegovi stripovi uvek u srce radnje stavljaju čoveka, ma koliko da je okružen mašinama ili koliko pak i sam postaje mašina.

Interesovanje za njegova dela ne jenjava ni danas, u godini kada on puni 75, a srećom ona konačno izlaze i na srpskom jeziku, u tvrdom povezu kakav zaslužuju.

Od 2024. godine, Stalker izdavaštvo objavljuje dela Enkija Bilala, a glavni i odgovorni urednik Milan Jovanović nam je malo demistifikovao i razložio karijeru ovog umetnika i najavio kompletiranje njegovih sabranih dela na srpskom.

Enkija Bilala okružuju razne pogrešne pretpostavke, za početak njegovo prezime nije Bilalović i njegov otac nije bio iz Beograda?

– Jedan od najznačajnijih savremenih evropskih strip-autora Enki Bilal rođen je pod imenom Enes u Beogradu 1951. godine. Uspešnu karijeru izgradio je u Francuskoj i premda je zadržao izvesne veze sa zemljom u kojoj je rođen, one su veoma labave i danas se gotovo isključivo svode na lične. Postoji izvesna mistifikacija njegovog porekla a teorija o prezimenu Bilalović je verovatno najupornija.

Bilal je u više navrata, pa i nedavno, bio član delegacije prilikom zvaničnih poseta francuskog predsednika Srbiji, ali poslednji put je za ovdašnju publiku bio dostupan 2001. i 2002. godine kada je imao tribine u Francuskom kulturnom centru i na Beogradskom sajmu knjiga. Dakle, gotovo dvadeset četiri godine nije dostupan javnosti zemlje u kojoj je rođen, te nemamo priliku da iz prve ruke dobijemo potvrdu o nekim biografskim podacima.

Ipak, iako su izvori oskudni, istraživanjem se da otkriti da je njegov otac Muhamed Bilal (dakle, ne Bilalović, tu su zabunu po svemu sudeći unele Dečje novine potpisavši ga tako na svom izdanju strip-albuma Falange crnog reda iz 1989) rodom iz hercegovačkog gradića Ljubuškog bio mondenski krojač koji je u Jugoslovenskoj prestonici upoznao Čehinju Anu. Ona se još kao dete iz Karlovih Vari doselila u Beograd. Muhamed i Ana zasnovali su porodicu i dobili dvoje dece.

Ponegde se navodi da je Muhamed bio jedan od Titovih ličnih krojača koji mu je sašio dve maršalske uniforme, ali takve podatke nije lako proveriti. Ipak, ono što je izvesno je da je krojač Bilal ubrzo, već 1956. godine, napustio zemlju i emigrirao u Francusku. Ostatak porodice, majka Ana, Enes i njegova sestra Enisa, ostao je u Beogradu do 1960, kada mu se pridružuju i nastavljaju život u Parizu.

Osim rane selidbe u Pariz već sa devet godina, bitan formativni trenutak bio je sa 14 godina, kada je upoznao Renea Gosinija. Ipak, u njegovim radovima uvek se nekako nađu tragovi Jugoslavije?

– U više intervjua Enki Bilal (pseudonim Enki usvojio je već od svog drugog strip-albuma) govorio je o jezičkoj traumi koju nosi preseljenje. Iako je francuski relativno brzo savladao, prvih deset godina života u novoj zemlji bio je povučen i veoma malo razgovorljiv. Međutim, njegov raskošni talenat je prilično rano zapazio bard francuskog stripa Rene Gosini koji ga je ohrabrivao da istraje u svom razvoju. Upravo pod uredničkim patronatom slavnog scenariste (Asteriks, Talični Tom, Umpah Pah, Iznogud) Enki će 1972. godine u slavnom strip-časopisu Pilot objaviti svoj prvi duži strip Le Bal Maudit.

Ubrzo je njegov dar došao do izražaja i to mu je pružilo prilku za višestruku saradnju sa još jednim istaknutim strip-scenaristom, Pjerom Kristenom (Valerijan). Krajem sedamdesetih počeo je da stvara i kao samostalan autor, pišući scenarija za svoje stripove. U tim njegovim, u potpunosti autorskim, stripovima, neretko ćemo naći likove jugoslovenskog porekla, ćiriličke pozadinske ispise u vidu reklama ili grafita i druge reference na Bilalovo poreklo.

Koliko je to prisutno kao neka vrsta podsvesne nostalgije, a koliko kao svesna autorska odluka da mizanscen obogati francuskim čitaocima egzotičnim pismom ili da se proračunato osloni na devedesetih veoma razbuktalo interesovanje Francuza za dešavanja u ratnoj Jugoslaviji, podložno je tumačenju.

Koliko je Bilalov upliv u svet filma uticao na način kadriranja u stripu i na prikazivanje nekih vrlo specifičnih svetova?

– Nije neobično što se Bilal kao, pre svega, vizuelni umetnik zainteresovao i za film (snimio je tri dugometražna filma). Međutim, pre bismo mogli konstatovati da je njegov crtački rukopis odredio njegovo rediteljsko usmerenje. Naime, verovatno najznačajniji iskorak u karijeri napravio je svojom trilogijom Nikopol (imenovanoj po glavnom junaku Alkidu Nikopolu koji, iako ime nesumnjivo baštini od Herakla, svoje prezime pak, da razbijemo još jednu zabludu, ne duguje bugarskom gradu Nikopolju, poprištu slavne srednjovekovne bitke, već istoimenom ukrajinskom gradu).

Tri albuma iz ovog ciklusa nastajala su u rasponu dužem od deset godina i u tom periodu evidentna je transformacija autora, pre svega stilska. U pripovednom smislu najkoherentniji je prvi nastavak – Vašar besmrtnih (1980). Međutim grafički, iako je zanatski besprekoran, tu još uvek raspoznajemo snažan uticaj Mebijusa.

Već u drugom delu trilogije, Žena-klopka (1986), otkrivamo zrelog Bilala, sasvim autentičnog. U njegovom izrazu dolazi do sve većeg broja krupnih planova, dijapazon rakursa postaje oskudniji, ali to nadomešćuje kolorisanjem koje će od tada postati njegov zaštitni znak. Najrazličitijim tehnikama bojenja svojih crteža, Bilal proizvodi unikatne efekte. Može se reći da je od tada, Bilalu ionako već naklonjena francuska ali i evropska čitalačka publika, postala opčinjena njegovim radovima. Tu novotkrivenu gotovo opsednutost bojom možemo prepoznati u svim njegovim filmovima (Hotel Bunker Palas, Tiko Mun, i Besmrtna).

Da li je njegov pogled u budućnost nešto što čini svaku tablu stripa toliko specifičnom i vanvremenskom?

– Premda žanrovski naučnofantastična tematika tek poslednjih decenija prodire u glavni tok, Bilalovo bavljenje futurizmom oduvek je dočekivano blagonaklono. U njegovim ranijim intervjuima možemo pronaći njegovo tumačenje kako mu je podnošljivije da se nosi sa određenim temama ukoliko ih distancira od svakodnevice i izmesti u manje ili više blisku budućnost.

Ono što pride dobija je neograničeno polje grafičkog izražavanja. U fiktivnoj budućnosti može crtati šta god želi. Ipak, u narativnom smislu, ljudi su ljudi bez obzira na epohu, tehnologija može samo jasnije ukazati na vrline ili mane junaka dramskih zapleta.

Da li je on umetnik koji je kroz ceo svoj opus zadržao taj kvalitet koji ga čini „velikim“ stripskim umetnikom?

– Danas je Bilal u Francuskoj, ali i širom Evrope, percipiran kao jedan od najvećih aktivnih autora stripova. I dalje stvara, nesmanjenim žarom. Nedavno je imao premijeru četvrtog nastavka u strip-serijalu Bug. Interesovanje za njegov rad ne jenjava.

Kod nas je pak, sve donedavno, uprkos procvatu strip-izdavaštva, Bilal bio gotovo zanemaren. Izdavačka kuća Stalker je do sada objavila četiri integralna izdanja njegovih stripova (Legende današnjice, Nikopol, Eksterminator 17, Monstrum). Ove godine su u planu još dve knjige i time će biti kompletirana sabrana dosadašnja dela ovog klasika našeg doba. Domaća publika je konačno u prilici da čita njegove stripove.

Reakcije i odziv čitalaca karekteriše gotovo ushićenost i bila bi velika šteta ukoliko u skorije vreme ne doživimo nekakvu retrospektivnu izložbu i nadajmo se novo Bilalovo gostovanje pred srpskom publikom. Iako još nema takvih naznaka, jasno je da ljubitelji njegovog dela priželjkuju da do toga dođe.