INTERVJU Predrag Terzić: Danas se teren, park ili zelena površina razumeju kao mesto za pravljenje stambenih jedinica i profita

Ova izložba, koja će biti otvorena otvorena 19. marta u 18 sati u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, predstavlja značajan tematski deo umetničkog opusa Predraga Terzića i rezultat je njegovog višedecenijskog bavljenja fenomenom sporta, preciznije košarke, kao sferom snažno obeleženom društveno-političkim, ekonomskim, kulturološkim i tehnološkim kontekstom savremenog sveta. Kustos izložbe je Miroslav Karić.

Povodom predstojeće izložbe razgovarali smo sa umetnikom Predragom Terzićem i probali da sagledamo fenomen košarke – i košarkaških terena – iz njegovog umetničkog ugla.

Kako se sećate košarkaških terena iz mladosti i koja sećanja su bila u fokusu pri pripremi izložbe?

Košarkaški tereni su za moju generaciju bili nešto što se podrazumevalo, bili su centar života unutar blokova Novog Beograda. Sve je počinjalo i završavalo se na terenu, uz normalnu netrpeljivost između blokova, što je bilo razumljivo za to vreme. Drugim rečima, bili su mesto gde se odrastalo, gde su se formirali prijatelji, karakteri, vrednosti, pogledi na svet i druženje koje opstaje i biva prepoznato u kasnijim godinama kao jako bitno. Nije to bio samo sport, bio je to oblik zajedničkog života na otvorenom. Kad sam počeo da fotografišem i slikam te iste terene danas, otkrio sam da je dosta toga devastirano, ostala je samo konstrukcija, beton, table bez obruča, korov. Ono što je nestalo je zajednica koja ih je koristila. Ta praznina – ne fizička, nego društvena, bila mi je centralna inspiracija.

Šta za Vas predstavlja košarkaški teren mimo nostalgije i tranzicijske simbolike?

– Košarkaški teren je jedan od retkih javnih prostora koji je bio demokratski u pravom smislu te reči. Nije bio ni privatan ni institucionalan. Bio je ničiji i svačiji. Dolazilo se bez pozivnice, bez karte, bez trenera, sam kad vidiš da neko igra. Donela bi se lopta i igra bi počela. U tom smislu teren je za mene metafora određenog modela društva, onog koji se zasnivao na spontanoj koheziji i zajedničkom prostoru. Kada taj prostor počinje da propada, propada i ta ideja. Izložba u sebi želi da potakne i da ispituje šta smo sve izgubili kada je nestala ideja javnog dobra. Danas se teren, park ili zelena površina razumeju kao mesto za pravljenje stambenih jedinica i profita. Što nije u duhu podrške lokalnoj zajednici i razumevanja šta jeste život i pravo na igru.

Kako ste se opredelili za naslov i koja implikacija stihova Ajs Nigrutina vam je bila važna?

– Kad sam čuo pesmu Ajs Nigrutina „Basketi bez lopte“, taj stih me je pogodio jer je savršeno precizno formulisao ono što sam osećao, a falilo mi je za izložbu. Stih „Danas je taj dan kad niko nije poneo loptu“ nije samo opis jedne propuštene igre, to je slika jednog propuštenog trenutka u istoriji. Niko nije zaboravio da ponese loptu, nego niko nije hteo da preuzme odgovornost. Ta razlika mi se čini ključna. Lopta je metafora za sve ono što smo kolektivno propustili da prenesemo dalje: brigu o javnom prostoru, kulturu igre, veru u zajedničku budućnost, zezanje i drugačiji pogled na život kroz improvizaciju i radost življenja, a teren i basket to nose. Ajsova pesma i taj stih su mi omogućili da jasnije postavim celi narativ, jer sam u njoj sam prepoznao ono što fali i zato mu mnogo hvala na otvorenosti i podršci.

Kako vidite odnos tehnologije i košarke i zašto je to bitno u kontekstu Vaše umetnosti?

– Tehnologija je promenila košarku na svim nivoima – od analitike podataka i praćenja igrača, do načina na koji mi gledaoci doživljavamo sport. Danas postoje algoritmi koji predviđaju koji šut će biti bitan i sa kog mesta, AR, MX, VR sadržaji koji simuliraju iskustvo terena, personalizovani strimovi za svakog gledaoca, sve to dolazi i sve više će biti involvirano u naš život.

Pitanje koje mene zanima je: šta se dobija a šta gubi u toj optimizaciji? Gubi se nepredvidivost, gubi se improvizacija, gubi se ono što je Miles Davis govorio „Don’t play what’s there, play what’s not there“. Na izložbi koristim razumevanje pokretne slike kroz video igru, AI i VR upravo da bih ispitao tu granicu šta mašina može da razume od igre, pošto se javljaju nova osećanja, uranjanje u sam prostor i ono što dobivamo sa tim. Naša osećanja se kroz tehnologiju prilagođavaju i bivaju suštinski povezani. Mene zanima taj novi odnos i kako živimo sa tim.

Kako vidite košarku nasuprot „gladijatorske arene“ profesionalnog sporta, i koliko Vam je bitan odnos profesionalnog i amaterskog?

– Profesionalni sport je sada postao industrija u kojoj je telo igrača resurs, a ne subjekt. Karijere traju duže, zbog samog stila igre, a povrede su češće i visoka je cena koja se plaća za spektakl. Mali procenat sportista doživi sjajne karijere, većina biva deo mašinerije koja ih troši i odbacuje.

Ono što je mene sa umetničke strane privuklo nije samo vrh piramide – NBA zvezde, milionski ugovori, nego prva baza: rekreativac koji igra subotom ujutru, tinejdžer na terenu u bloku, trener koji radi sa mlađim kategorijama. Taj momenat je skoro pa izbledeo. Tu je, po meni, prava košarka. Izložba bi trebalo da se gleda odozdo nagore, ne obrnuto. Mi smo imali taj jasan konstrukt koji su postavili Nebojša Popović, Radomir Šaper, Bora Stanković, Aleksandar Nikolić, kasnije Ranko Žeravica, koji je funkcionisao. Nakon prve petorke su nastavili Tanjević, Svetislav Pešić, Duda Ivković, Željko Obradović, Aleksandar Saša Đorđević, kada govorimo o reprezentaciji. Sada je kriza i osetno je drugačija atmosfera koja ne donosi podsticaj za bolje i drugačije domete na koje smo navikli.

Koliko je ubrzanje konzumiranja košarke odaljilo sport od običnog čoveka kao vida socijalizacije?

– Highlights kultura je radikalno promenila naš odnos prema sportu. Umesto da pratimo utakmicu kao narativ, sa taktičkim razvojem, grešakama, preokretima, svodimo je na tridesetak sekundi sjajnih poteza. To je vizuelni fast food. Izgubili smo sposobnost da sedimo i posmatramo nešto celo, da gledamo nadmetanje koja prethodi uzbuđenju. A upravo ta sposobnost strpljenja, da čekaš, da pratiš, da razumeš kontekst jeste ono što sport čini bogatim iskustvom. Osetiti momentum kada se sve menja na terenu.

Na izložbi imam video rad koji sam uradio sa Aleksandrom Sašom Đorđevićem, koji smatram jagodom na torti na celoj izložbi. Namerno, kao jedan otpor logici instant konzumacije, gde kroz logiku intervjua Saša Đorđević potencira mesta i događaje koji su mu ostali u sećanju; nekima su promenili život, a nama učinili te poteze sastavnim delom odrastanja i kulture življenja, što je veoma bitno za zajednicu i dalji normalan život. To su trenuci koji se utkani u nas i ne mogu se drugačije razumeti nego kao sastavni deo.

Kako vidite doživljaj košarke u Srbiji danas, između NBA koncepta i evropske navijačke tradicije?

– To je zanimljiva napetost. Partizan i Zvezda su godinama među najposećenijim klubovima u Evroligi, a atmosfera na tim utakmicama je nešto potpuno specifično za ovaj prostor, emocionalno, kolektivno, gotovo ritualno. S druge strane, sve više se oseća pritisak da se taj doživljaj pretvori u „event“ u NBA stilu, sa zabavljačkim programom, komercijalnim pauzama, brendiranjem svake sekunde. Pitanje je da li možemo da sačuvamo tu autentičnost ili ćemo i mi završiti u logici spektakla koji zamenjuje sadržaj.To je sada mesto borbe i koliko i kako će se sve dogoditi u skorijem vremenskom intervalu. Izložba ne daje na to odgovor, ali postavlja pitanje: A šta ćemo mi da radimo?!

Da li vidite košarku kao „umetnost po sebi“ i šta Vas u njoj stalno fascinira?

– Apsolutno. Vrhunska košarka je improvizovana koreografija, pet igrača koja se kreću u prostoru, sa drugih pet igrača. Svaki igrač donosi odluku u deliću sekunde, a svi zajedno stvaraju nešto što liči na džez. Nije slučajno što u izložbi citiram Milesa Davisa. Taj element nepredvidivosti, kreativnosti pod pritiskom, tela koja komuniciraju bez reči – to je bliže umetničkom činu nego čistom atletizmu. Potreba da se bude kreativan, odlučan i jasan u momentu je ono što nas je krasilo decenijama, otkako je lopta došla kod nas, bila je prihvaćena, jer ima taj trenutak koji obećava i čini igru neodoljivom. A košarka je teren na kojem se vide sve važne teme: klasna struktura, telo, memorija, zajednica, društvo, odnosi, kapitalizam. Samo treba gledati.