INTERVJU Robert Kirhof: Ako misli da preživi, najvažniji zadatak čovečanstva je da povrati ljudskost

U svom zadivljujućem autorskom poduhvatu koji je radio pet godina, kreiranom kao lavirint neprestanog prožimanja prošlosti i sadašnjosti, Kirhof obuhvata period od sedam decenija, i priča priču o Aleksandru Dubčeku, slovačkom političkom sanjaru iz vremena „gvozdene zavese“ koji je stradao zbog svoje utopije.

Kako na početku razgovora za Danas ističe jedan od najvažnijih dokumentarista današnjica, autor, producent i profesor čija su ostvarenja osvajala nagrade u Kanu, Veneciji, Berlinu, a retrospektive održavane u Njujorku, on je u Beogradu treći put.

Prvi dolazak Kirhofa 2007. godine bio je vezan za snimanje filma „Romski holokaust“, na „Sedam veličanstvenih“ bio je gost sa ostvarenjem „Rupa u glavi“ 2017, i ovde se oseća kao kod kuće, jer njegova porodica dalje poreklo vodi iz Crne Gore.

Šta je bio vaš lični motiv da napravite ovu, zaista grandioznu posvetu Aleksandru Dubčeku, čehoslovačkom komunističkom lideru i glavnoj ličnosti Praškog proleća 1968, o kome su decenijama postojala i polemična mišljenja političkih analitičara?

– Za mene je lik Dubčeka, čoveka nežnog osmeha koji je u vreme totalitarizma manifestovao i „nežnu moć“, bio veliki zadatak, a moj inicijalni cilj nije bio da pravim istorijsku priču o reformatoru koji je započeo dramatičan demokratski proces oslobađanja svoje države od cenzure i totalitarizma, i želeo da uvede „socijalizam sa ljudskim licem“.

Ali, počeo sam da razmišljam o filmu koji bi oslikavao prošlost, i istovremeno bio povezan sa budućnošću. Posebno danas, kada je svet u tenziji ratom u Ukrajini – Ukrajinci danas prolaze ono što su Česi i Slovaci prošli 1968, kada su sovjetske trupe ušle u Prag i krvavo zaustavile Praško proleće.

Glavni „lik“ u vašem filmu je Dubčekova bista i njeno putovanje kroz Kirgistan… Zbog čega ste je izabrali kao polazište za film, i šta ona vama simboliše?

– Film počinje tim prizorima iz kirgistanske stepe u kojima dvojica jahača, kao u legendi, pričaju o rođenju deteta koje donosi velike promene u ovaj svet. Dubček je rođen 1921. u komunističlkoj porodici, a njegov otac je postao vatreni komunista u Americi, gde je nekoliko godina radio kao stolar.

Po povratku, porodica se preselila u sovjetski Kirgistan, kako bi izgradili komunističku komunu koja se zvala Interhelpo. To je bekgraund iz koga je Dubček potekao, a 1938. kad se porodica vratila u Slovačku, sa nepunih osamnaest godina stupio je u tada ilegalnu Komunističku partiju.

Dubček jeste utopistička ličnost svog vremena, ali ono što sija na njegovoj bisti je osmeh, jer je imao iskren san o oslobađanju svoje zemljie, i to je bilo polazište za moj film. U njegov san su mnogi poverovali, i uprkos tome što se Praško proleće nije završilo pobedom, ljudi su dobili osećaj da je bolja budućnost moguća.

Ja sam napravio film koji nije u kontinuitetu, moja priča se ne završava Dubčekovom smrću nego njegovim ponovnim rođenjem, i zato mi je kao „lik“ bila potrebna njegova bista.

Oliver Stoun je svojim nedavnim dokumentarcem i uz nove istorijske činjenice iz dokumenata koje je otvorio Pentagon, pokazao da je ubistvo Džona Kenedija promenilo ne samo istoriju Amerike nego i čitave planete. Koliko je gušenje Praškog proleća i upad sovjetskih trupa promenilo sudbinu Evrope?

– Ja sam dete Praškog proleća. Začet sam i rođen 1968, u gotovo apsolutnoj slobodi, i za mene se Dubčekov život poklapa sa 20. vekom i najvažnijim ličnostima te epohe.

Ali, njegov doprinos Praškom proleću nije dobio pravu recenziju u smislu istoriografije, iako Dubček pripada pravom panteonu šezdesetih godina, zajedno sa Martinom Luterom Kingom, Džonom i Robertom Kenedijem, i zato sam ja u ovom filmu želeo da odem iza uobičajenih opisa i da izbegnem mejnstrim dokumentarac.

Dubček je na neki način promenio lice cele Istočne Evrope, njegova politika je dovela do demistifikacije Sovjetskog Saveza, i moj stav je da je on kao ličnost bio veoma jak. Promenio je percepciju zapadnih zemalja prema nama, do tada se većina bavila samo praktičnom teorijom socijalizma, a Dubček im je pokazao suštinu sovjetskog totalitarizma.

U „Svi će ljudi braća biti“ pojavljuju se Umberto Eko, Havel, Mihail Gorbačov, Lordan Zafranović…Šta je bilo ključno da napravite ovakav izbor ličnosti? 

– Zafranović priprema film o Dubčeku, i ja sam ga zamolio da u moj dokumentarac ubacimo scenu u kojoj on pravi kasting i bira glumce za svoj film, tako da se on tu pojavljuje kao glumac. Vrlo sam mu zahvalan na tome, Zafranović je izvanredan reditelj, i kao student filmske akademije u Pragu bio je svedok Praškog proleća.

I Umberto Eko je jako voleo Dubčeka, o doprinosu njegove utopije počeo je da piše i govori 1988, kada se gotovo više niko nije ni sećao da je Praško proleće bio prvi pokušaj borbe protiv posleratnog totalitarizma u Evropi. On svedoči o tim dramatičnim istorijskim potresima od polovine 20. veka do početka 21. veka, promena od Internacionale do himne Evropske unije.

S druge strane, naslov filma „Svi će ljudi braća biti“, čuveni stih iz “Ode radosti”, sada himne Evropske unije, može da deluje i malo cinično, jer u korporativnom svetu u kojem živimo ne samo da već odavno nema nikakve humane ideje nego se i afirmiše  to odsustvo empatije i ljudskog zajedništva. Kako to komentarišete?

– Zaista živimo u svetu gde više nema nikakvog bratstva ni sestrinstva, ali moramo i dalje da verujemo da će se ljudska solidarnost i zajedništvo vratiti. U tom smislu, naslov filma „Svi će ljudi braća biti“ meni ne deluje cinično, jer je možda i Dubčekov stav o svetu na sličan način bio naivan.

Današnji svet je svet nereda i haosa, i zato mislim da je sada najvažniji zadatak čovečanstva, ako misli da preživi, redefinisanje onoga šta znači ljudskost, šta znači humana ideja čoveka i sveta. Ukoliko možemo da napravimo iskorak na polju humanosti i zajedništva, možemo da spasimo čitavu planetu.

Radovi na njujorškim univerzitetima

Robert Kirhof je doktorirao filmsku režiju na na Akademiji scenskih umetnosti u Bratislavi, a pored brojnih priznanja na svetskim festivalima njegovi radovi su prikazivani na Univerzitet New School i Univerzitetu Kolumbija (2004), kao i u Antologiji filmskih arhiva (2006). u Njujorku

Osnovač je nezavisne produkcije dokumentarnih i TV filmova atelier.docdoo,  a od 2003. je producent ili koproducent na nekim od najznačajnijih i najnagrađivanijih slovačkih i čeških dokumentarnih ostvarenja.

Radi kao profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Bratislavi, a predavač je i u drugim evropskim filmskim školama.