„Za fizičku i duhovnu tiraniju nije potrebna okupacija neke strane sile“: Rajko Grlić za Danas o Pulskom festivalu i aktuelnosti pobune

U Kinu Valli, u nedelju 16. jula, u ovaj uzbudljivi vremeplov publiku će odvesti polusatni dokumentarac reditelja i scenariste Rajka Grlića, „Mi iz Praga“, a iste večeri, u 20 časova, i dugometražni dokumentarni zapis „Zima jednog proleća“, po scenariju i u režiji Milana Nikodijevića.

„Mi iz Praga“ Grlić je snimio nekoliko meseci pre sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a pored njega u filmu govore njegove kolege sa praške Akademije, Goran Marković, Goran Paskaljević, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, i snimatelj Predrag Pega Popović.

Na naše pitanje kako danas, sa vremenske distance od pola veka doživljava ovaj dokumentarac, koji je i njegov prvi rad za televiziju, Grlić kaže:

– Doživljavam ga kao mladenački spomenar, kao slikovnicu naših utopijskih nada. Bili smo mladi, vjerovali smo u to da sutra može biti bolje – ističe za Danas istaknuti praške generacije koji od devedesetih godina živi i radi u Americi.

Film prethodi ključnim događajima i vojnoj „preraspodeli“ moći u Čehoslovačkoj i Istočnoj Evropi, a njegova aktuelnost opet je, nažalost, velika, jer se istorija, kako vidimo, na ovom prostoru stalno ponavlja „ili kao tragedija, ili kao farsa“.

– Da, povijest se ponavlja, ali mi to tada još nismo znali. Čitali smo o tome ali nismo vjerovali. Kada nam se dogodila, kada nas je lupila u glavu, zauvijek smo zapamtili tu lekciju, i danas je često prizivamo gledajući što se događa oko nas – navodi Grlić.

O tome šta je njemu ostalo u najdubljem sećanju pred sovjetsku intervenciju i tokom burnih studentskih demonstracija u Pragu, jedan od najvažnijih predstavnika jugoslovenskog autorskog filma ističe:

– S početka Praškog proljeća ostala je vjera da se sivi socijalizam može preobraziti u socijalizam s ljudskim licem, a nakon pada, gorki okus deziluzije. Ostale su slike štrajkova, uličnih demonstracija, hapšenja… Prisustvovali smo pogrebu naših iluzija a to je u tim godinama dosta bolno. Ostalo je saznanje da takvo slobodno društvo nije trebalo Sovjetskom Savezu, ali isto tako ni takozvanoj „Zapadnoj civilizaciji“ – kaže Grlić.

Koliko situacija iz nekadašnje Čehoslovačke kojoj je bio neposredni svedok, ta vrsta strahovlade, cenzure, progona umetnika i političkih neistomišljenika, oduzimanje prava na rad i egzistenciju, korespondira sa nezapamćenim terorom koji naša vlast danas sprovodi nad filmskim umetnicima, Grlić komentariše:

– To je samo dokaz da za fizičku i duhovnu tiraniju nije potrebna okupacija neke strane sile. Da domaći moćnica mogu i sami, i to vrlo uspješno, zlostavljati sve one koji sumnjaju u njihovu veličanstvenost. Ja momentalno pripremam film pod radnim naslovom „Svemu dođe kraj“, vjerujući da u toj poslovici leži neka istina – ističe Rajko Grlić.

U „Mi iz Praga“ govori rediteljska „zlatna petorka“ jugoslovenskog filma – pored autora dokumentarca tu su Goran Marković, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Goran Paskaljević i snimatelj Predrag Pega Popović.  Ako bi se prebrojale nagrade Pulskog festivala tokom ovih sedamdesetih godina njegovog trajanja sigurno bi se pokazalo da su najviše Zlatnih arena pokupili upravo „oni iz Praga“. Ali, s druge strane, to otvara i pitanje zbog čega se uspeh koji su njihovi filmovi doživeli i na festivalima u inostranstvu, makar i približan, nikada više nije ponovio u ovdašnjoj kinematografiji.

– Mi smo bili djeca sreće, kao što je to rekao naš veliki uzor Dušan Makavejev. Uz to, a to je možda bilo i važnije, čitav život smo bili i ostali dobri prijatelji. A zašto se to nije ponovilo, zaista nije na meni da odgovaram – smatra Grlić.

U Kinu Valli, iste večeri (16. jula), u 20 časova, biće prikazan i dugometražni dokumentarni film “Zima jednog proleća” Milana Nikodijevića, priča o snimatelju Predragu Pegi Popoviću, i njegovoj fotografiji mrtvog Jana Palaha, praškog studenta koji se 1968. spalio u znak protesta zbog sovjetske vojne intervencije, jedinoj koja postoji u svetu.

Kako Popović ističe za Danas, on u petak putuje u Pulu i biće prisutan na projekciji filma.

– Taj vremepov je i vremeplov moje mladosti, a Pulski festival je za moju generaciju verovatno i danas ostao najvažniji – kaže jedan od naših najstaknutijih direktora fotografije u regionu, prvi diplomirani filmski snimatelj u nekadašnjoj Jugoslaviji, student praške Akademije, jedan od osnivača Katedre za kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i dugogodišnji dekan FDU.

Prema rečima Popovića, „Zima jednog proleća“ je dokumentarac o potresnim događajima tokom sovjetske vojne opsade i Praškom proleću, napravljen sa distancom od pedeset godina, i uz obilje arhivskog materijala i snimaka, a pored njega, o tome govore autori koji su u to vreme studirali na FAMU u Pragu, Goran Marković, Srđan Karanović, Rajko Grlić, Lordan Zafranović. kao i Mihajl Bregant, Hadži Zoran Đorđević, profesor dr Bogoljub Šijaković.

Kako ističe Popović, ovi događaji su za njega bili i ostali vrlo uznemirujući – Jan Palah se 16. januara 1969. polio benzinom i zapalio na Vaclavskom trgu pred Nacionalnim muzejom, protestujući zbog ulaska sovjetskih tenkova i okupacije njegove zemlje…

– Već sledećeg dana kolega sa katedre za Dokumentarni film angažovao je mene i još jednog češkog snimatelja, snimali smo sve što se dešavalo na ulicama i na protestima studenata na Pravnom fakultetu. Sećam se trenutka kad smo ušli u mrtvačnicu, Palah je bio umotan u češku zastavu, snimio sam ga najpre kamerom, a zatim fotoaparatom. Bio sam uplašen, i kad sam razvio negativ fotografije mrtvog Jana Palaha dao sam francuskoj novinarki „Pari Mača“. Zamolio sam je da me ne potpiše, jer sam strahovao da me ne proteraju sa akademije zbog „zločina protiv države“, kako je vlast u Čehoslovačkoj nazivala te proteste – seća se Popović.

– Na filmskoj traci ostala je i Palahova sahrana, kao i mimohod pored kovčega izloženog u dvorištu Karlovog univerziteta. Ali, ni kadar tog ogromnog dokumentarnog materijala nikada nisam video, čak ni u Češkoj Kinoteci, verujem da je sve bilo sklonjeno ili uništeno – ističe naš legendarni snimatelj.

Nepunih mesec dana posle Palahove smrti, februarski broj “Pari Mača” objavio je veliki reportažu iz Praga.

– Na dve strane bile su moje fotografije preminulog Jana Palaha pre nego što je sahranjen, a onda ih je preuzela i italijanska „Epoca“, i drugi brojni svetski časopisi. Moje ime kao autora objavljeno je na fotografijama kad sam diplmirao na FAMU i napustio Prag, posle 1971. godine – seća se Popović.

U svom bogatom stvaralačkom opusu zabeležio je više od 60 igranih, dokumentarnih i televizijskih filmova i serija, u kojima je sarađivao s brojnim velikanima – „Ned‌jelja“ (1969), „Kronika jednog zločina“ (1973) Lordana Zafranovića, „W.R. Misterije organizma“ (1971) Dušana Makavejeva, „Usijanje“ (1979) Bore Draškovića, „Oktoberfest“ (1987), „Original falsifikata“ (1991), „Pun mesec nad Beogradom“ (1993) Dragana Kresoje, Kordon“ (2003) Gorana Markovića…

– Ono što je za mene danas najznačajnije kada govorimo o toj generaciji naših čeških studenata jeste činjenica što nisu samo veliki filmski autori koji su stvarali istoriju jugoslovenske kinematografije, već i to što su svi oni, Zafranović, Grlić, Marković, Karanović, Paskaljević, ostali hrabri i beskompromisni buntovnici, uvek okupljeni na pravoj strani, kao i pre pola veka kada su i sami bili akteri protesta na Univerzitetu u Pragu – ističe Predrag Popović.

Milan Nikodijević: Moj dokumentarac se sada „poklopio“ sa onim što se dešava u Ukrajini, ali i kod nas

Kako za Danas ističe reditelj i scenarista Milan Nikodijević, koji će takođe biti prisutan na projekciji „Zime jednog proleća“, puno mu znači prikazivanje njegovog dokumentarca u Puli, zato što je ona još uvek jedan od najznačajnijih festivala u regionu.

– Biti u bilo kojoj selekciji, posebno sa dokumentarnim filmom, znak je priznanja, pogotovu na jubilarnoj Puli. Drago mi je što je neko prepoznao moj trogodišnji rad na ovom filmu, i bavljenje značajnim rediteljima sa prostora bivše Jugoslavije koji su svrstani u češku školu. Posebno mi znači što će „Zima jednog proleća“ biti prikazana zajedno sa filmom Rajka Grlića, a razlika u nastanku ovih dokumentaraca je skoro pedeset godina. Mislim da se treba baviti istorijom tog vremena, i na malo drugačiji način, pošto su glavni junaci mog filma, pripadnici češke škole, osvojili gomilu nagrada u Puli, ali su bili i neposredni svedoci vojne okupacije Čehoslavčke i događaja koji su se dešavali 1968. – 1969. godine – smatra Nikodijević.

– Spaljivanje Jana Palaha je, nažalost, pomalo zaboravljeno u Češkoj, a i kod nas, i ta fotografija Predraga Popovića jeste bila moja početna inicijacija da snimim ovaj film. Znao sam za njegov podvig odavno, još dok sam studirao na FDU, ali mnogo ljudi to i danas ne zna, i meni je bilo najzanimljivije što je Pega Popović tražio da ostane nepotpisan. To je, dakle, u tom trenutku bio strah da ne bude oteran sa akademije, vrsta autocenzure, što mi je takođe bilo motiv za ovu priču. Zahvaljujući Pegi koji je taj strah pobedio i svoju fotografiju ipak dao da se objavi, svet je saznao dramatičnu istinu o spaljivanju Jana Palaha i šta se u tom trenutku zaista događa, pošto je Čehoslovačka u tom periodu bila potpuno zatvorena. Ta fotografija jeste inicijalna kapisla i vodič ovog filma, ali je njegova suština odnos naših čeških studenata, današnjih velikih reditelja, prema Praškom proleću, ruskoj intervenciji i njiihovom učešću u svemu tome, a oni su zaista bili neposredni svedoci, tako da ovaj dokumentarac ima nekoliko ravni – ističe Nikodijević.

Na naše pitanje koliko je upravo sada dodatno aktuelizovana tema „Zime jednog proleća“ – priča o umetnicima i njihovom solidarnom i hrabrom odnosu prema pobuni građana, protestima protiv pogrešne politike koja vodi u zastrašivanje ljudi, cenzuru, autocenzuru, jer naši umetnici doživljavaju neviđeni teror vlasti zbog akcije „Srbija protiv nasilja“, Nikodijević ističe:

– Kad sam pre tri godine počeo rad na ovom fillmu nije bila takva situacija, a ja zaista ne pamtim, u ovih četrdeset godina koliko se bavim filmom, takav progon i vređanje glumaca i umetnika ni od jedne vlasti, a učestvovao sam u mnogim stvarima. Ovo što se sada dešava zaista ne može da služi na čast bilo kojoj vlasti, bilo koje provenijencije – ističe Nikodijević, čiji smo izuzetni dokumentarac premijerno gledali prošle godine, na 28. Festivalu autorskog filma.

– Ali, „zanimljivo“ je još nešto – kad smo neke scene „Zime jednog proleća“ snimali u Češkoj, videli smo da nije baš popularno da se govori o Janu Palahu, i da Česi očigledno ne vole da se sećaju svog studenta koji je bio socijalista po ubeđenju, imao ideje o humanom društvu, i koji je život dao za građansku slobodu. Sa temom ovog dokumentarca poklopilo se i ono što se dešava u Ukrajini i kod nas, i smatram da je odnos prema slobodi i prema načinu iskazivanja te slobode ostao isti, kao i pre pola veka, u vreme Praškog proleća – onaj ko je hrabar on je jednostavno hrabar, a onaj ko nije, on se zaklanja iza autocenzure. Autocenzura je posledica čitavog spleta okolnosti, i mislim da pojedini naši umetnici, za razliku od onih koji su hrabri, jesu pomalo skloni autocenzuri – smatra Milan Nikodijević.