INTERVJU Veronika: Želim da pesmom podsetim da je ljubav jača od mraka!

Pomalo autobiografsko, pomalo inspirisano Paulom Koeljom, ovo delo poslužilo je i kao inspiracija za muzičko-scenski recital „Veronika – Dalje od horizonta“, koji će biti izveden 9. jula u KC Gradu.

Singl „Još Samo Malo Sunca“ već je ranije predstavljen publici, a sada, uz još dve pesme, zaokružuje snažnu i emotivnu muzičku celinu koja se oslanja na rock, blues i soul senzibilitet. Tematski, EP je duboko ličan, ali univerzalan – govori o potrazi za autentičnim životom, slobodom, samospoznajom i saosećanjem

Ali umesto da mi pričamo o njoj i njenoj muzici, najbolje da pustimo Veroniku da nam se sama presdstavi:

Koliko ti je bilo važno da ovaj EP bude lično ogledalo, a koliko umetnički eksperiment?

Sve tri pesme na EP-u su nastale iz potrebe da iz mene, kao muzičarke i pesnikinje, a pre svega osobe koja se suočila sa izrazitom potrebom za introspekcijom, kao i za kontaktom sa dubljom životnom i metafizičkom realnošću, konačno skokom u nepoznate vode jedne mnogo veće ljubavi koja se dešava ovde, u ovom životu, ali ide i „dalje od horizonta“, poteče jedan novi glas.

U tom smislu, da, veoma je bilo važno da EP bude lično ogledalo, ali istovremeno blisko drugima, jer pesme su nastale iz iskrene, iskonske potrebe i nije ih teštko podeliti sa drugima. Tako je bilo i u toku studijske produkcije ovog EP-a, koji u saradnji sa drugim muzičarima i producentom Robom Falsettijem, predstavlja jedno šire lično ogledalo. Interesantno, moram da se osmehnem, a to je zbog toga što sam baš nedavno komponovala pesmu koja se zove „Ljubav je ogledalo“.

U smislu „eksperimenta“, to je donekle bilo važno, naročito u produkcijskom smislu. Potraga za pravim izrazom, zvukom i aranžmanom drugih instrumenata – pesme su prvobitno nastale kao duo klavir i glas – bila je prilično duga i zahtevna.

Pesmu „Još samo malo sunca“ je publika prvo čula. Šta si želela da preneseš tom numerom i zašto si odlučila da baš ona bude „predvodnica“ EP-ja?

Najiskrenije, i na to odmah i svaki put pomislim kada mislim na ovu pesmu, želela sam da, prateći i obaveštavajući se svakodnevno o strašnim stvarima koje se dešavaju u svetu (čitaj Ukrajina, a naročito masakr u Gazi), pa zatim zbog ogromne količine verbalnog nasilja i licemerja i ovde, a i izvan Srbije, koje unosi mržnju, nemir i razdor, da ovom pesmom podsetim da je svetlost, sunce, pre svega duhovno sunce – ljubav – jača od mraka!

Htela sam da „zagrejem“ srca pesmom nade u ritmu soul muzike. Soul muzika, naročito Northern Soul, uvek su imali na mene takav uticaj, tu moć da rasprše mrak, da pojačaju životnu struju, da probude nadu! Taj upbeat, koji je i sinonim za dobro raspoloženje, nešto je što bez obzira na sve moramo da sačuvamo, svako od nas, jer mrak može da nas obuzme, srce da se okameni i onda smo u ozbiljnom problemu. Svaki pojedinac treba da pazi na sebe, a onda na druge u tom smislu, da čuvamo srca u ljubavi. Ja to pokušavam da radim kroz muziku.

Inspirišeš se romanom „Veronika je rešila da umre“. Da li si u ovom EP-ju tražila odgovore koje književna Veronika možda nije pronašla?

Baš lepo i inspirativno pitanje. Nije slučajno da sam ime Veronika uzela i kao naziv vodeće numere „Veronika“, za naziv celog Ep-a i konačno kao moje umetničko ime. Samo ime objašnjava kako sam doživela i roman i razlog zbog čega su me roman, njegova tema i njegova protagonistkinja, naveli da se sa njima poistovetim, a malo odem i dalje. Na grčkom je to ona koja nosi pobedu. Na latinskom, negde se kaže, bi moglo biti i „Vera – imago“, prava slika, kao ikona. Wow! Baš snažno!

Veronikina drama u Koeljovom romanu toliko je iskrena i istinita i beskompormisna, da ta mlada žena, iz bunta zbog toga što ne može da dokuči svoju pravu suštinu, da doživi onu pravu slobodu, odnosno svoje pravo biće koje oseća u sebi kao zatočeno, ugušeno, vrši samoubistvo. Veroniku nisam doživela kao tužan lik, niti očajan, već kao osobu koja ne može više da trpi licemerje, laž, pretvornost, kako u svetu u kome živi, tako u nekom svetu u koji je kompromisno ušla, kroz odnose, kroz posao, kroz svoje obrazovanje i koje sve više doživljava kao ogroman teret i duševni zatvor i traži neki odlučni, definitivni izlaz.

Ona nema odgovore na teška i velika pitanja smisla života, ali ima bunt i čini taj ekstremni potez prema samoj sebi. Ipak, ne osećam da je ona želela da povredi, već da oslobodi sebe. Njen čin je očigledni (a to ćemo i tokom romana shvatiti) urlik za tom slobodom, ali slobodom koju još ne poznaje, a koju zapravo sigurno ne bi osvojila oduzevši sebi život. To moram da podvučem, jer oduzimanje sopstvenog života je nešto što nikad ne bih mogla da podržim. Fantastično je dakle, što je Veronika spasena u poslednjem trenutku i preživela, inače mi, čitaoci, ne bismo mogli da upoznamo dalji razvoj priče i njen lik, zar ne?

Jedan od najjačih i najlepših romana koje sam pročitala, proživela, mogu slobodno da kažem. Zapravo ovaj roman je u mnogome podstakao odluku da u trenutku mog sopstvenog životnog loma u svakom pogledu, komponovanjem pesme Veronika (nastala je u jednom dahu 2019. godine) krenem putem kantautorstva, hrabro i iskreno.

Kako to da sam se tako lako i brzo sa Veronikom poistovetila? Neverovatno, možda za nekog drugog čitaoca je to detalj, ali za mene to je bio udarac u najdublju strunu srca: Koeljova Veronika je iz Ljubljane! Bila sam šokirana, kakve veze, pomislih, čuveni brazilski pisac ima sa Ljubljanom, sa Slovenijom? Odjednom bujica emocija, raspad, samo-ubistvo zemlje u kojoj sam rođena i odrasla – Jugoslavije, sve je isplivalo u nekoliko minuta dok čitam prve strane romana i odmah idem da komponujem, ne sačekavši da čitam dalje! Jer, da, nekad smo bili jedno, Slovenija, Hrvatska, Srbija itd, slušali smo istu muziku, družili se, bili, na neki način „nevini“… Raspad Jugoslavije je moja generacija, a i mnoge druge, doživela kao duboku traumu i šok. To ne znači da trauma, kad se kroz jedno divno umetničko delo, kao što je ovaj roman, ne može vratiti u pravom trenutku da bi donela isceljenje. Izgleda da se to meni desilo.

 Tvoj zvuk se oslanja na rock, blues i soul senzibilitet. Kako si pronašla taj spoj — instinktivno, kroz slušačke navike, ili muzičkim eksperimentisanjem?

Sebe doživljavam kao riznicu ovih žanrova i senzibiliteta. Na njoj sam odrasla – bila mi je najveća podrška, učiteljica i ljubav. Kada i danas čujem pesme sa kraja 60-ih početka 70-ih, dešava mi se opet ono što mi se uvek dešavalo, da mi se čini da ih znam od rođenja, potpuno ih osećam kao svoje. Naročito to moja majka potrvđuje, da sam sa već dve godine mogla da zaplačem slušajući te zvuke, tipične za to vreme.
Onda je krenulo pravo interesovanje za new wave, power pop, punk, i 70.ih i 80-ih, pa onda nazad u soul 60-ih, ali i freakbeat, garage, pa skok u 90-e, pa hard rock Deep Purple (od Johna Lorda, sam recimo „učila“ da sviram Hammond, kao i od Briana Augera u nešto drugačijem rock-soul žanru), blues, Bowie, Velvet Underground, čak i Pink Floyd, Iggy Pop, Patty Smith, pa The Ruts, Buzzcocks, The Damnded… Svakako i soul legende kao Otis Redding, plus sva plejada alternativnih Northern Soul muzičara – nema kraja listi. Naravno, i poznavanje klasične muzike i pevanje u horu, u Krsmancu, nisu imali mali uticaj.

Dakle, da probam da odgovorim direktno – sve je to zajedno uticalo: i slušačko iskustvo, i instiktivno, i esperiment, a najviše nova sloboda da izrazim ono što živi u toj riznici, dok istovremeno silazi i kao inspiracija Svetog Duha. Bez kočnica.

 Sarađuješ sa Robom Falsettijem i Massimom Rosarijem. Kako izgleda stvaralački proces u vašem trojcu — više džemovanje ili precizna kompozicija od prvog tona do poslednjeg takta?

Više precizna kompozicija od prvog tona do poslednjeg takta, rekla bih, ali nije rigidno. Sa Robom, koji je iz Rima, sarađujem od 1997. godine. Zapravo mi postojimo kao bend još od tog vremena, a verovali ili ne, naš prvi bend je osnovan u Beogradu pod imenom Never&theLess. Onda smo menjali imena, najduže smo stvarali kao The Migrators. Ime je došlo tako što smo se dosta selili, ali i zato što smo imali i nova iskustva, pre svega duhovna.

Saradnja, pre svega sa Robom, obeležila je najveći i najbitniji deo mog stvaralačkog i ličnog života. Stvaranje je neminovno vezano i za lični razvoj i za razvoj odnosa. Najduže smo stvarali u Rimu. Massimo, takođe iz Rima, se priključio malo kasnije, u vreme kada smo počeli da komponujemo rock opere kao koncept albume, na sceni i na filmu.

Rob, kompozitor, gitarista, aranžer i producent, inače doajen italjanskog indie rocka, zapravo Mod movementa, oduvek naginjao konceptualnoj muzici. To je veoma odgovaralo i mom senzibilitetu. U tom smislu, kada postoji koncept, onda od sebe tražimo i pronalaženje određenog zvuka, određenog izraza kako za svaku pesmu, svaki instrument, tako i za i celokupno delo. Obično bi u stvaranju jednog albuma prošli 6 do 7 faza produkcije, što znači da bi stvaranje konceptualnih albuma trajalo i po više od dve godine. Massimo, inače profesionalni bubnjar, savršeno se uklopio sa svojom bubnjarskim veštinama, ali je i muzikalnošću doprineo razvoju benda. Svi smo bliski prijatelji, takođe. Tu saradnju nastavljamo radom na Veronikinim pesmama, i studijski, a i uživo, kada je moguće, jer ja sam u Beogradu a oni u Rimu, za sada.

Jedan deo publike i dalje voli fizička izdanja. Kako si došla na ideju da spojiš EP sa vizuelnim umetničkim konceptom iz italijanskog futurizma, i zašto baš Đino Pankeri?

Smejem se zato što je sve došlo jedno iz drugog. Pre svega, ja sam iz „stare“ škole u kojoj muzika i grafička oprema muzike moraju da budu na istom umetničkom nivou, lepota i smisao su ne samo ideal, već i zahtev koji sebi postavljam. Nekako uopšte za predstavljanje Veronikinong senzibiliteta, nije mi bilo dovoljno digitalno izdanje, malo se činilo bezličnim. Kada smo razmišljali o CD-u, plastičnom i uobičajenih dimenzija, nekako nije išlo ni to. A nije postojala ni neka super ideja za dizajn koji bi mogao da se „složi“ ili da predstavi Veroniku, tj. pesme. Onda je Rob pogledao na zid u svom stanu i video tu Veroniku, odnosno sliku Đina Pankeria „Donna Seduta“, ja sam potvrdila da mi je to omiljena slika iz njegove porodične kolekcije. Osim lika na slici i divnih boja i čitave atmosfere, činjenica da je nastala 1933. i da je slikar jedan od predstavnika futurizma, navela me je da vidim da „retro“ može biti i savremeno, da je umetnost vanvremena, baš kao, verujem, i Veronikine pesme. Odlučili smo se za štampu na kartonu, u dimenzijama nekadašnjih vinil-singlova, tako da omot funkcioniše kao primerak umetničkog dela samo po sebi – za kolekcionare, dostupan da se kupi u ograničenom broju.

Kao neko ko je aktivno stvarao i u inostranstvu i u Srbiji, primećuješ li razliku u načinu na koji se umetnost i umetnici doživljavaju ovde i tamo?

Generalno, rekla bih da je odnos prema umetnicima – govorim pre svega o muzičarima iz oblasti savremene muzike, jer u tome se krećem – svuda vrlo sličan, osim možda u Americi, jer po raznim saznanjima, a i ličnom iskustvu, njihov odnos prema umetnosti ima mnogo veze sa industrijom, gde postoje određena pravila i prednosti, kojih se uglavnom svi drže i kojima se koriste. To možda i jeste, a i nije uvek dobro za sam kvalitet umetnosti. U Evropi to je i dalje malo drugačije.

Generalno, ovo je uvek malo teško pitanje za umetnike, odn. muzičare, jer smo uvek u iskušenju da se „žalimo“. Sam poziv muzičara nije nimalo lak, jer stvara nematerijalnu kulturu i u principu se bavi duhovnom delatnošću, pa je opstanak u materijalnoj sferi uvek velika borba. Tako da, a to sada bolje razumem, često vidimo stvari i subjektivno i objektivno. Objektivno, koliko je moguće reći, pozicija muzičara nigde nije savršena, nigde nije „lako“ ni stići tamo gde se želi, niti ostati u tome, a naročito izbeći neke kompromise. Ipak, nakon mnogo godina života pre svega u Italiji, a i nekoliko godina u Nemačkoj, donekle u Austriji, pa povratkom u Srbiju, moj utisak, ali i mojih saradnika iz tima jeste da je odnos prema umetnicima u Srbiji znatno bolji danas nego ranije, a u nekim segmentima čak i bolji nego u tim zemljama.
Jedno zapažanje, na pohvalu Srbije, nikada se nisam osećala opuštenijom, kao indie umetnik, da tražim i nalazim saradnju, kako u smislu nastupa uživo i kontakata sa klubovima, tako i u saradnji sa mladim ljudima koji se profesionalno bave promocijom i organizacijom i još mnogim drugim segmentima vezanim za muziku, zatim sa domaćim muzičarima i producentima, postoji jedno „osećanje“ slobode pristupa, komunikacije, i profesionalnosti koje su na sve većem nivou. To je velika stvar.

Još jedna pozitivna činjenica da se nešto zaista u Srbiji pozitivno promenilo u odnosu prema umetnosti i umetnicima, je na primer i pitanje autorskih prava i uloga SOKOJ-a u podsticanju muzičkog stvaralaštva, koja pre 20 godina nije mogla ni da se zamisli. To sam doživela na svom ličnom primeru, jer studijsko snimanje EP „Veronika“ je između ostalog podržao i SOKOJ iz svog fonda za davanje i to u trenutku kada je Veronika tek stupila na scenu.

U Italiji muzika je jako bitna, ali nisu svi žanrovi jednako cenjeni, tako da tu već postoje ograničenja. Rad sa umetnicima u Italiji je uvek na visokom nivou i to kompenzuje za mnoge druge situacije, a jedan od njih je svakako da tamošnje društvo ne daju dovoljno podsticaja za razvoj muzike kroz nastupe uživo, svojim politikama i stavom.

Što se publike tiče, u Srbiji ljudi sa istim oduševljenjem slušaju pesme – i najčešće razumeju – na svim jezicima i u raznim žanrovima! Naravno, na srpskom, emocija koja se širi je posebna. Naša publika je zainteresovana i vrlo odobro muzički potkovana. Što je najlepše, interesovanje publike i poštovanje umetnika je uvek na visokom nivou.

Ako bi „Veronika“ kao tvoj umetnički projekat, imala jedno pitanje koje postavlja publici — koje bi to pitanje bilo?

Koliko želite da zaista spoznate šta je prava, lična sloboda, kako do nje doći i u njoj rasti?

 I za kraj: koje tri pesme — tvoje ili tuđe — bismo morali da poslušamo da bismo, makar delimično, shvatili ko je Veronika kad se reflektori ugase?

Uf, teško pitanje! Koliko pesama.
• I‘ve been loving you – Otis Redding
• Eli‘s Coming – Laura Nyro
• The Ruts – Babylon‘s Burning
Nekako sam morala da suzim izbor, ove su mi prve pale na pamet. Ima ih mnogo više.

Inače, sve tri pesme sa EP-a me zaista u potpunosti predstavljaju.