Između spoznaje i večne mladosti

Polihistor i tumač kulture Žika Bogdanović je učio bića da se čude i da misle. I da žude za slobodom.

Velika vremena traže bescene žrtve. Napustio nas je i Žika Bogdanović – pisac, novinar, urednik, izdavač, pisac, antropolog svetova popularne kulture – čovek koji je tumačio pa i stvarao epohe, oplemenjujući živote milionima ljudi.

Bogdanović je rođen u Beogradu 11. septembra 1932, taman na vreme da vidi modernizaciju i ujedinjavanje sveta preko slobode pojedinca, kulture i tehnologije, ali i da vidi šta će mračni i veličanstveni 20. vek doneti i Srbima i planeti. Suvereno je vladao mnogim poljima duha i kulture, i nije se dao pokolebati u traganju za Gralom, samoj srži pojava, tamo gde su one čiste i ideološki još nefiltrirane. Tome ga je naučila dečaka opčinjenost susretom sa ogromnim Politikinim Zabavnikom 1939. i realni uticaj popularne kulture na sazrevanje mladog bića. Tada je Beograd, još neoporavljen od Prvog svetskog rata dobio i dva spoljna, lekovita impulsa – američki modernizatorski i ruski emigrantski, što je sve dovelo do današnje metropole sa osobinama jednog od kulturno-umetničkih žarišta Evrope.

Nadareni mladić je prvo studirao istoriju umetnosti u Beogradu a zatim se usavršavao u Sjedinjenim Američkim Državama, na polju teorije masovnih medija na univerzitetima Kolumbija i Stenford.

Od 1955. je novinar, kritičar i urednik koji je pouzdano osećao duh vremena tumačeći film, džez muziku, televiziju, društvo, književnost, strip. Radio je to kroz najuglednije medije druge Jugoslavije: Borbu, NIN, Tanjug, Radio Beograd… Objavio je u to doba i više knjiga: Veliki vek filma, Od filma do filma, Kilimandžaro, zemlja drhti, i Dečaci i lutke.

Drugi deo karijere, u 1970-im, obavio je kao već uticajni arbitar ukusa, na mestu direktora Jugoslovenske kinoteke i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Njegova izdavačka pregnuća su odgajila sve generacije od tada: pre svega kultne edicije „Kentaur“, obnovljena „Plava ptica“, „Zenit“ i „Polaris“ sa Zoranom Živkovićem. Od visokog je značaja šta je Bogdanovića interesovalo da predstavi od prevodne literature: bili su tu i klasici i Jung i Lem i Tolkin i Asimov i Klark – sam duh čoveka i sudbina čovečanstva u naprstku. Osim podrazumevajuće angloameričke i ruske, velika je zasluga urednika što je publici pružao temelje srpske, francuske, nemačke i italijanske kulture – tražeći dela najblistavija duhom a ne ideološki najkurentnija.

*

Bogdanović je neka vrsta oca istočnoevropske stripologije u doba kada je to bilo mlado polje i u razvijenijim zemljama. Osnovao je 1974. jedan od prvih svetskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz, reviju za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem, što je tada, idejno gledano bio jedan od glavnih događaja u kulturi Jugoslavije.

Potrebna je bila velika hrabrost u zemlji visoke političke napetosti kao što je to bila SFRJ 1970-ih vratiti predratni beogradski strip kao kulturnu činjenicu prvog reda. I to ne samo zato što je Komunistička partija Jugoslavije svojevremeno osudila i zabranila samu umetničku formu, već još i više jer su protagonisti imali nepopularno poreklo i opredeljenje, kao Beli Rusi; konjički oficir i umetnik Sergej Solovjev izbegao u Italiju; Đorđe Lobačev, potomak carskog diplomate, koji je postao deo sovjetske mreže u okupiranom Beogradu i kao sovjetski državljanin proteran iz zemlje tokom Informbiroa; i naravno, zakleti antikomunista Konstantin Kuznjecov. Državna bezbednost je saslušavala Bogdanovića 1976. zbog knjige stripskih bajki Čudesni svet Đorđa Lobačeva i sprečila normalan život izdanja.

Od tog trenutka, Bogdanovićeva blistava karijera je bila pod nevidljivom rukom, sve do nijansi da 1980-ih ne bude izabran za glavnog urednika Politikinog Zabavnika. Iako je zauzimao najviša mesta beogradske kulture, to je uvek bilo privremeno i sve najvažnije je uradio sam i sa istomišljenicima. Sa jedne strane duhovni sagovornici i saputnici na ovoj misiji su mu bili Umberto Eko, Moris Horn, Pjer Kupri, Pjer Strinati, a sa druge naši Vladimir Stamenković, Ljuba Popović, Ranko Munitić, Ivan Ninić, Zoran Živković… Odjeke i uticaj Bogdanovićevih kruga nalazimo i u opusu Zdravka Zupana, Momčila Rajina, Slobodana Ivkova, pa sve do najmlađe generacije stručnjaka iz desetak oblasti…

Bogdanović je sa Lobačevim bio nemali činilac da tada mladog Bojana M. Đukića primi u redove velikana prilikom osnivanja Pegaza, a momak će uskoro, 1976, osnovati stripsku grupu „Beogradski krug 2“, kasnije jednu od važnijih u Evropi. To je dovelo i do druge vrste organizovanja: Društvo autora stripa SR Srbije se osniva 1986. i prvi predsednik mu biva sam Žika Bogdanović a potpredsednik Ljubomir Kljakić, što je osnova za današnje Udruženje stripskih umetnika Srbije.

Njegov rad na tumačenju stripa i fantastike bio je važan i odmah prepoznat u Zapadnoj Evropi, a od skora se u centru Moskve, u Domu ruskog zagraničja imena Aleksandra Solženjicina – još jednog vesnika sloboda i etike – pokazuju kroz izložbe i monografije opusi ruskih emigrantskih autora u Bogdanovićevom i Zupanovom tumačenju, zahvaljujući prof. Irini Antanasijević. Ovim se postsovjetskoj ruskoj kulturi na velika vrata vraća jedan njen formativni elemenat, svojevremeno surovo prognan.

*

Bogdanovićev demokratski prosvećeni duh, urođeno slobodoumlje, ozvaničeno je raspadom SFRJ i uvođenjem višepartijskog sistema, kada je sa Nikolom Miloševićem i drugim istomišljenicima delovao od 1991. u Srpskoj liberalnoj stranci, gde je nekoliko godina bio glavni urednik lista Liberal. Postoji, vidimo, neostvarena alternativna istorija nesrećnog srpskog višestranačja i ona je mogla biti moralno superiornija i istorijski plemenitija nego ova postojeća, od službi a ne od naroda pravljena.

Delikatni mislilac, ali samouveren duh sa asfalta, Bogdanović je zbunjivao kolege. Njegov istančani stil, sav u nijansama, možda se nekima činio kao nedovoljno „naučan“, jer faktografijom i plitkim zdravim razumom nije zderivao meso pojave do koske – kako je Marina Abramović metaforički pokazala kao suštinsku osobinu naše kulture – već je išao u srž pojava, gde je njegova sklonost ka filozofiji iskazivala pesnika.

*

Može se reći da je Bogdanović bio i jedan od ključnih srpskih antropologa i filosofa kulture, utemeljen i nadahnut tumač dolazećeg vremena i duhovnog nasleđa. Kulturni model koji je on do kraja razvio u 1970-im direktno je uveo Beograd na planetarnu scenu promišljanja kulture, neretko uz rame sa tadašnjim Parizom, Rimom ili Njujorkom. Danas vidimo od kolike je važnosti bio taj rad i za kasniji razvoj autohtone srpske pop-kulture, koja je ponovo dobila evropsku relevantnost od 1980-ih do danas.

Može se zaključiti da je Bogdanovićev opus ispunio svoju svrhu: bio je od visokih kulturnih i vaspitnih kvaliteta, stekao je izrana visoku međunarodnu važnost, ali i milionsku publiku u jugoslovenskim zemljama u raznim oblicima. Jasan je i njegov uticaj na stotine istraživačkih i umetničkih opusa koji danas čine maticu nacionalne i regionalne kulture.

U Bogdanoviću smo, kao u malo kome, imali stvaraoca i autentičnog polihistora koji je Beograd i srpsku kulturu uvodio u svetsku zajednicu duha, na osnovu čega i danas stvaramo i po čemu smo međunarodno prepoznati.

U feudalno postavljenoj i visoko ideologizovanoj kulturi, stvarao je često protiv struje a većina priznanja koja je dobio bila su iz sveta stripa, visoko slobodne oblasti: „Andrija Maurović“ (1983), „Maksim“ (1996), Nagrada za doprinos srpskom stripu Salona SKC (2007), Vitez od duha i humora USUS (2018)…

Pesnik u duši, mislilac, a pripovedač po nužnosti dao je u 21. veku koju desetinu knjiga često u mikrotiražima – romana, eseja, sećanja, priređenih umetničkih monografija, knjiga iz teorije umetnosti. Ona još čekaju svog kritičara, u kulturi koja prave književne kritike odavno nema.

Tek će novo čitanja ali i izrada Bogdanovićeve autorske bibliografije, tih desetina hiljada strana, pokazati koliko nije bilo slučajnosti ni u jednom aspektu delovanja ovog neobičnog čoveka.

*

Žika Bogdanović je umro u rodnom Beogradu od posledica srčanog udara 3. aprila 2021. godine. Neumoran do poslednjeg daha, borac naspram ogromnih fizičkih i zdravstvenih tegoba poslednjih godina, skoro homerovski i višnjićevski slep, stvarao je kao da je armija a ne jedinka. Opevavao je svoj veličanstveni uvid u 20. vek i njegovo čovečanstvo, uz veliku podršku supruge Emilije i sinova Vida i Ognjena.

U trenutku presecanja životne trake, momentu filmskog srpskog reza da citiramo Mihaila Ilića, Žika je radio na novom broju Pegaza ali i dovršavao magnum opus; trilogiju o medijima vizuelne naracije – stripu, ilustraciji i filmu – srži jednog hipotetičkog kursa na Fakultetu dramskih umetnosti, čiji je gostujući predavač bio. Igrom slučaja, poslednji objavljeni tekst mu je bio predgovor za treći tom sabranih dela Đorđa Lobačeva: Baš-Čelik, Biberče i druge priče – dakle, upravo onog štiva većeg od života, koje ga je 1939. sudbinski usmerilo da stvori stotine važnih stvari.

I tek na kraju epizode shvatili smo da onaj koji je stotinama hiljada čitalaca bio tek ime, nikad viđeno biće iz druge dimenzije, superjunak u očima svoje publike koja ga je znala kao Žiku, imao i svetovno ime – Živoslav.

Nesumnjivo je da će jedan deo bića Žike Bogdanovića za neupućene zauvek ostati nedokučiv, što je uostalom i sam želeo, bilo iz mudrih bilo iz šeretsko-beogradskih razloga.

No, ništa nije krio i ostavio je napisano. Svetovi koje nam je otvarao otključani su i nadohvat ruke. Rizični koliko i lepi, sa mogućnošću da hrabri pojedinac u takvim svetovima i dalje stvori epohu po meri slobode i čuđenja sopstvene, a ne tuđe ličnosti.

Autor je pisac i istraživač, upravnik Centra za umetnost stripa pri Udruženju stripskih umetnika Srbije