Jagoš Marković: Umetnost kao alibi mi je nesnosna

Priča po kojoj je Bergman svojevremeno snimio i istoimeni film sa Ingrid Bergman i Liv Ulman u glavnim ulogama, govori o svetski poznatoj pijanistkinji Šarloti, koja je porodični život podredila karijeri, naročito svoj odnos sa ćerkom. Posle sedam godina neviđanja, Šarlota odlučuje da se odazove Evinom pozivu da je poseti i provede sa njom neko vreme, ne znajući da će u njenom domu sresti i svoju drugu ćerku Helenu, koja je psihički bolesna i gotovo nesposobna da normalno komunicira. Napetost između majke i ćerke raste, da bi dostigla vrhunac jedne noći kada se u razgovoru razotkriju godinama potiskivani događaji o kojima se u porodičnom krugu do sada nije govorilo.

Predstava je nastala u saradnji Ateljea 212 sa festivalom Budva Grad teatar gde je letos premijerno i izvedena. Igraju: Tatjana Bošković, Branka Šelić, Jelena Petrović i Mladen Andrejević.

U Šarloti odzvanjaju sve mitske majke – Medeja, Klitemnestra, Gertruda… Zašto majku, koja ne misli samo na svoju decu, uvek doživljavamo kao čudovište?

– Nisu vam primeri koje dadoste tačni za tu tezu. Ove tri su prosto zločinci, dobro, za Gertrudu nema dokaza. Medeja ubije decu, Klitemnestra im ubije oca… One su i čudovišne. Ne samo to. Zapravo, ne mislim da se majka koja ne misli samo na decu doživljava kao čudovište, ali majka koja se ponaša neprijateljski, doživljava se kao čudovište, jer je majka, ili bi trebalo to da bude.

Sam Bergman je govorio da ne zna koliko godina imaju njegova deca, te da meri vreme po svojim filmovima a ne potomcima. Zašto muškarac koji umetnost stavlja ispred svoje dece biva priznat i cenjen u društvu, dok žena biva optužena i odbačena?

– Pa i to je deo tog mita zvanog „majka“. Patrijarhat je dugo bio… majka je u njemu isto tako obavijana velom svetosti, i na isti način skoro satanizovana ukoliko ne odgovara datom modelu. Dupla je to igra. Ali patrijarhat prolazi ili je prošao.

Hladna egocentična majka Šarlota je svojim bićem i postupcima upropastila ličnosti i živote ćerki. Ali kolika je zapravo njena krivica?

– Sami smo odgovorni za svoje živote. Ne može biti roditelj odgovoran. Odrasli smo ljudi. Ili to nismo, pa su nam drugi krivi. Nema sredine, nema deobe odgovornosti. Sloboda počinje kad uzmeš odgovornost u svoje ruke.

Bilo da je društvo gleda kao čudovište ili ne, za njihovu decu oni to vrlo često jesu – uzrok svih njihovih problema. Ali koji je to trenutak u čovekom životu kada treba da shvati da nije više dozvoljeno, kako je to Frojd zamislio, za sve kriviti roditelje? Nije li čovek uvek sam pred sobom kriv za sopstveni život?

– Rekoh vam. Odgovornost je lična. Krivica je jalova reč, odgovornost je zdravija.

„Jesenja sonata“ prikazuje trenutak u kome osećanja više ne mogu da se potiskuju i kada ljudima zavladaju njihovi unutrašnji demoni. Ali nakon pucanja svih kočnica, sve nastavlja tamo gde je prethodno stalo. Da li su stvari zapravo uvek nepopravljive?

– Naravno da nisu. Nikako nisu nepopravljive. Prvo postoji oprost. Drugo postoji promena ugla gledanja. Hijerarhije… ne verujem u nepopravljive stvari. Ali se isto tako mora prihvatiti realnost. Neko ima neke moći, a neko nema. Svako daje šta ima i koliko ima. Život je lepši kad smanjimo očekivanja od drugih.

Šta je ta pupčana vrpca koja spaja majke i ćerke prenoseći sa generacije na generaciju iste krivce i nedužne?

– A šta nije deo te vrpce? Separacija je spas, nužnost… ona ne znači neljubav. Ona znači zrelost.

Može li se govoriti o tome da na isti način na koji Šarlota ne razume svoju decu da ni njena deca ne razumeju šta znači biti umetnik?

– Šta ima deca to da razumevaju? Dece se ne tiče, i ne treba da tiče, čime se bavi roditelj. Naročito mi je ta umetnost kao neki alibi nesnosna. A ona je često alibi. I reč zloupotrebljavana do besvesti. Od pretendenata na nju. Uglavnom sa malo, malo dara… Ne bih ja umetnost tako arčio… A deca? Pa deca su deca. Voli ih i ćuti. Nisu tražila da dođu. Mi smo ih zvali.

Bergman je imao ideju da ubaci u tekst jednu scenu u kojoj bi se videlo kako na kraju Eva rađa svoju majku Šarlotu. To nije uradio, ali se ipak može se naslutiti šta je želeo da pokaže. U kojoj meri deca oblikuju i vaspitavaju svoje roditelje?

– Nisam na ti sa Bergmanom, niti ću ikad biti. Nemojmo ga mi tumačiti i upisivati šta je hteo i šta nije. Preveliki je on. Ali vaše pitanje je dobro. U velikoj meri se i roditelji oblikuju u toj razmeni. I to je lepota života. Učiti od svoje dece. Kad odrastu, pa su te prevazišli, pa kad vidiš da učiš od njih – to je sreća. I kad su mali. Šta od dece možemo naučiti nismo ni svesni. Sve je tu. Samo, vaspitavanje nas nemojmo davati njima, jer nije fer uvaljivati im odgovornost koju vaspitač ima. To vodi u haos. U zamenu uloga. Onda oni ne znaju ko su, a mi smo, pod maskom nekog fer odnosa, kao drugarskog, u stvari pokušali da postanemo njima deca. I eto razloga za dramu kao što je na primer „Jesenja sonata“. Nisam za nikakve tvrde nazadne rešetke, ali za sisteme koji čuvaju slabije jesam. A to znači ne napuštajmo svoje funkcije, svoje pozicije…

Bergman je birao svoje glumice – Ingrid Bergman i Liv Ulman, delom znajući da i same u sebi nose priču ovog filmu (žene koje su zbog raznih razloga, a pre svega karijere, zapostavile svoju decu). Čime ste se vi vodili prilikom odabira ekipe?

– Uvek istim stvarima, a najviše instinktom ili intuicijom. Morate moći da zamislite tu osobu u toj ulozi. I taj odnos koji tvore to dvoje ili troje… Treba moć videti te akorde u njima unapred. Nečije vidiš i čuješ, a neko ih ima al’ ti ih ne čuješ, pa mu ne daš ulogu nego daš ovome prvom. Tako je to. Uvek mi žao što nema više uloga, uvek mi je žao naših dobrih glumaca.

Ne mislim da je sličnost na nivou fabule ključna. Kao, zapostavljaš decu pa igraj tu temu. Nikako. Iz drugih se motora to stvara. Dete u čoveku, pa i u glumcu, na primer, koliko je živo, prisutno, ranjeno, budno… neke uloge na primer idu iz tog dela bića. Neke iz velikog složenog ega… Nemoguće je staviti ovo u reči. Ali nivo fabule, golim okom opipljiv, nije garant za rezultat. Naprotiv. On može da da razumevanje teme, proživljenost, ali i projekcije, bukvalne ispovesti, a to nema veze za teatrom. To je za psihodramu ili nešto slično. Potpuno drugačije idu ti tokovi. I tu i jeste tajna, ako je ima. I nije priča o majci koja je zapostavila ćerku zbog karijere… Priča, bar počinje krikom ćerke: „Majko, zašto me ne voliš“.

Precenjena stvar. I mnogo je veliki tabu – materinstvo. Mnogo. Pa ne vole svi roditelji svoju decu, a svakako ne onako kako bi to htela deca. Nema tu, uzmi šta ti se daje i teraj dalje. Daj to što nemaš nekom drugom i spasen si. Život ima divnih boja.