Pozorište je prazno i hladno je, svetlo i grejanje su ugašeni.
Radimo od kuće. Puni smo ideja, fora i fazona. Duhoviti smo. Svašta ćemo kad sve ovo prođe i svašta radimo što ne bismo stigli u redovnim okolnostima. Odlazimo u zgradu pozorišta samo kada moramo. Ovako sablasno ta zgrada izgleda i tokom letnje pauze. Kao da u nju niko nikad, ili bar godinama, nije ušao. A neda smo pre samo desetak dana odigrali poslednju predstavu pre vanrednog stanja.
Imamo jednu novu gotovu predstavu u šteku, da vam pokažemo kad sve ovo prođe. Planiramo Pozorišni maraton u junu. Dvadeset osmi po redu. I duboko verujemo da će se do tada ovo ludilorešiti. Planiramo festivale u Šapcu, Požarevcu, Novom Sadu, Jagodini.
Puštamo predstave na internetu. Istraživanja kažu da publici tokom zajedničkog gledanja predstave srca počnu da kucaju u istom ritmu. Sumnjam da se to preko youtube-a može dogoditi.
Miris se ne može preneti online. Ali se prisećamo nekih starih predstava koje više ne igramo.
Više komuniciramo sa publikom, dopisujemo se.
Lebdi upitanost, zabrinutost. Kako i kada će sve ovo proći, koliko će sredstava biti, šta će od ovogodišnjih planova uspeti da se realizuje. Kako li će svet posle ovoga izgledati, sigurno ne isto. Verujem da prisustvujemo vrlo važnom trenutku u istoriji čovečanstva. Međunarodni festivali sada deluju kao nemoguća stvar. Granice i distance, u svakom smislu, su se vratile.
Valjalo bi ovo vreme iskoristiti i za ozbiljnu mentalnu dezinfekciju, sad kada smo fizičku savladali.
Svako veče u 8 izlazimo da aplaudiramo. Dobro, i da čujemo aplauz, jer mi smo na to navikli. I imamo potrebu da vičemo:“Hej, svete, sad treba da počne naša predstava, a posle nje ide aplauz“.
Zeznuo si se, svete, ostavi pozorište za scenu! Nadam se i verujem da ćemo aplauz što pre vratiti u pozorišta. Jedva čekam da se vidimo offline.Jedva čekam premijeru Predsednica.
Jedva čekamo da odemo na sve festivale na koje smo pozvani. Jedva čekam da širom Srbije gledate naš Semper idem. Jedva čekam da igramo Semper idem u kući. Jedva čekam da se ponovo grlimo i da budemo zajedno. Do tada, duboki naklon svima onima na prvoj liniji odbrane, čije su trenutne uloge mnogo važnije od svih naših! Pomozimo im, ostanimo kod kuće! Pozorište je preživelo sve, pa i ovo će.
A ja za to vreme…čekam neki novi dan. Čekam proleće. Da me odnese. U pozorište.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
