O rediteljki Lin Remzi i njenom novom filmu „Die My Love“, glumici Nikol Kidman, dobitnici nagrade „Women in motion“, i Ameli Bonon, rediteljki čijim je debitantskim filmom prvi put u istoriji preksinoć otvoren festival

Pa do senzacionalnog uspeha žena autora u selekciji Nedelja kritike u kojoj su od sedam filmova čak šest potpisale žene! Pravi trijumf! Tako Kanom ovog maja dominiraju žene sineasti, što predstavlja značajan korak ka većoj inkluzivnosti i ravnoteži u filmskoj industriji.

Zvuk i tišina

Među ovim izuzetnim stvaraocima pomenuću samo dve – Lin Remzi, rediteljku, i Nikol Kidman, glumicu i producentkinju. Prvu zato što se, imajući u vidu njen dosadašnji opus, može očekivati da se ove godine vrati u Britaniju sa Palmom, a drugu zato što će joj na ovom festivalu biti uručena prestižna nagrada Women in motion, za njen neprocenjiv doprinos filmskom stvaralaštvu.

Šta reći o Lin Remzi, ovoj neverovatnoj Škotlanđanki?! Ona nije samo rediteljka — ona je umetnica koja razgovara sa svetom na način koji je duboko ličan, hrabar i istovremeno univerzalno prepoznatljiv.

Njeni filmovi nisu samo priče, oni su iskustva, emocije, ponekad haotični svetovi u koje je teško ući, ali kad jednom postanete deo njih ne možete ih zaboraviti.. Od Ratcatcher – „Zamke za pacove“, preko We Need to Talk About Kevin – „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ pa do You were never here, „Ti nikada nisi bio ovde“, Remzi je stvorila dela koja ne ostavljaju prostor za površnu analizu.

Njeni filmovi su nijansirani, slojeviti. Duboki. Kroz minimalizam, tišinu i neobične kadrove, ona uspeva da stvori filmske svetove koji govore više nego što bilo koja reč može da iskaže. Njeni filmovi nisu „laki“ za gledanje, ali zato ostaju sa gledaocem dugo nakon što su završeni.

Posebno je značajno kako Remzi vešto koristi zvuk i tišinu, preplićući ih u nervoznu atmosferu koja podstiče introspekciju, ali i izaziva emocionalnu reakciju.

Filmska pesnikinja

„Moramo da razgovaramo o Kevinu“ je verovatno njen najpoznatiji film, ali možda i najpotresniji. Sećam se pres projekcije tog filma na festivalu 2011. kada je nakon završetka prvo nastupio muk, a potom višeminutne salve aplauza. Ovacije!

Ta priča o majci koja pokušava da razjasni uzroke zla koje je njen sin počinio, sa svim svojim složenim, bolnim emocijama, oslikava ne samo roditeljsku krivicu, već i mučnu potragu za značenjem i iskupljenjem. Remzi ne traži odgovore — ona postavlja pitanja.

U njenom svetu nema ni jednostavnih ni lakih rešenja, niti očekivanja od publike da ih nađe. Umesto toga, njeni filmovi traže da budemo prisutni u trenutku i da osetimo svu emocionalnu napetost.

Remzi je posebna jer se ne boji da se distancira od „holivudskih“ normi. Njen rad je nezavisan, nepredvidiv i često apstraktan. Iako nije komercijalno najuspešnija rediteljka, njena umetnost je prepoznata i poštovana od kritičara i selektora festivala širom sveta.

Često se smatra da njeni filmovi osvajaju ne samo zbog svoje dubine, već i zbog toga što osvežavaju film kao medij, donoseći novi jezik u kinematografiju. Ali iako je njen opus ozbiljan i ponekad težak, Remzi takođe pokazuje da može biti i filmski pesnik.

U njenim radovima postoji spokojna lepota u haosu, melanholična estetika u svakodnevnom životu. Niko drugi ne stvara takav balans — između intenziteta emocija i refleksije, između tišine i eksplozivnosti.

Kroz svoje filmove, Lin Remzi nas podseća da film nije samo umetnost pripovedanja — on je alat za razumevanje ljudskih iskustava u njihovim najsitnijim i najkompleksnijim formama. I upravo zato, njeno delo nije samo relevantno, već esencijalno za kinematografiju kao umetničku formu.

Srce koje kuca za umetnost

Ove godine, Remzi donosi novu, nadasve očekivanu filmsku poslasticu — „Die My Love“, koja će imati premijeru u Kanu. Ovaj film, zasnovan na romanu argentinske književnice Arijane Harviks, nosi sve karakteristike koje su obeležile njen rad: mračnu, introspektivnu atmosferu, narativnu snagu, ali i specifičnu, nestabilnu emocionalnu dinamiku.

Kao i u prethodnim filmovima, Remzi će verovatno ponovo koristiti tišinu kao medij za istraživanje unutrašnjih svetova svojih karaktera, podižući film na nivo dubokih emocija i psiholoških uvida.

Očekivanja su visoka, jer „Die My Love“ obećava da će biti još jedan korak u njenom već impresivnom opusu gde se tema bola, gubitka i potraga za sobom ponovo nalazi u fokusu.

Šta reći o Nikol Kidman a da ne bude profano i toliko puta rečeno? Ona izvesno nije samo lice sa crvenog tepiha, niti samo ime na plakatu — ona je srce koje kuca za umetnost, žena koja bira da bude ranjiva pred kamerom, i glas koji se ne boji da govori kada je tišina udobnija.

U svetu koji često nagrađuje poslušnost, Kidman je odabrala nešto drugo: slobodu. Odavno je mogla da ostane u zoni komfora — zvezda romantičnih drama, lepotica sa naslovnica. Ali umesto toga okrenula se filmovima koji paraju kožu: „Dogvil“, gde se kreće po kredom nacrtanom paklu ljudske surovosti; „Sati“, gde podnosi tišinu unutrašnje borbe; „Zečja rupa“ gde bol ne glumi, nego ga izdiše.

To nisu filmovi za svakoga. To su priče koje bole — ali zato ostaju. Kidman nije samo glumica — ona je spona između svetlosti reflektora i senki iza kulisa.

Kao producentkinja, ona podstiče i gura žene u prvi plan: rediteljke, scenaristkinje i priče koje sistem još uvek ne vidi jer nisu „sigurne investicije.“ A baš u tim nesigurnostima leži istina. Kidman to zna.

I zato ne ćuti. Van seta, njen glas podrške ženskim pravima, pravima žrtava nasilja i ravnopravnosti u filmskoj industriji odzvanja mirno, ali odlučno. Ne viče — ali se čuje. Nije agresivna — ali je neumoljiva.

Ne traži pažnju — ali menja tok. Nikol Kidman je umetnica koja se ne boji da bude slomljena pred publikom. Jer zna da iz tih pukotina izlazi svetlost. A svetlost, kad dolazi iz žene koja bira istinu umesto udobnosti, menja ne samo film, nego i svet oko njega.

Zato ovogodišnja nagrada Women in motion pripada njoj. A njeno ime kao laureata ove prestižne nagrade će priznanje samo još dodatno uveličati!

I na kraju, evo nekoliko reči i o debitantskom filmu Ameli Bonin – „Otići jednog dana“ sa kojim je otvorena ovgodišnja kanska fešta. Sa svojim prvim dugometražnim filmom Bonnin donosi nežnu i suptilnu priču o povratku, sećanjima i neizvesnostima koje prate izbore odraslog života.

To je priča o Sesil, uspešnoj kuvarici iz Pariza, koja se vraća u rodno selo nakon očeve bolesti, suočavajući se sa starim ljubavima i novim dilemama. Film je adaptacija njenog nagrađivanog kratkog filma, a karakteriše ga mešavina realistične režije i muzičkih elemenata.

I pored zanimljivog pokušaja debitantske rediteljke da kroz muzičku dramu istraži teme povratka, identiteta i ličnih izbora, film nažalost nema ni stilske smelosti, ni emocionalne dubine.

Neuverljiv je i plitak. Mislim da se Bonin sa „Odlaskom“ nije baš proslavila, ali će zato možda sa „Povratkom“ imati više sreće.