Katarza za 21. vek

Takvi festivali mogu da imaju visok umetnički domet i/ili kulturni značaj. S druge strane, postoje i festivali koji, pored priča izabranih predstava, pripovedaju i svoju sopstvenu priču, koji imaju, dakle, razvijen tematski i/ili estetski koncept. Meni je lično inspirativnije i izazovnije da pravim ovu drugu vrstu festivala i značajno mi je što u tome imam podršku i svog najbližeg saradnika, dramaturga Bitefa Filipa Vujoševića, kog sam pozvao da zajedno pravimo program. To, međutim, nije samo pitanje ličnih afiniteta, pošto je Bitef od svog nastanka imao vrlo jasnu umetničku orijentaciju, a koja se svodi na njegov stalni podnaslov „nove umetničke tendencije“.

Međutim, kao što stalno ističem, u doba Bitefovog nastanka, krajem šezdesetih, još uvek smo živeli doba modernizma, čije je jedno od glavnih odlika bio upravo „novum“. U međuvremenu je protutnjala postmoderna koja je ovaj koncept temeljno problematizovala, te se danas – u doba bezbrojnih, međusobno veoma različitih i dehijerarhizovanih umetničkih pojava i tokova – novo ne može misliti nekako jednostavno, neproblemski. Prošle godine, a u kontekstu podvlačenja crte i „rekapitulacije gradiva“ primerene velikom jubileju, Anja Suša i ja smo odlučili da naglasak, u umetničkom smislu, stavimo na panoramski pregled različitih oblika koji čine savremeni teatar ili, šire gledano, izvođačke umetnosti. Predstave su pripadale dramskom pozorištu, savremenom plesu, dokumentarnom pozorištu, predstavama-predavanjima… Od ove godine, kako smo prošle i najavili, biće prepoznavani i izdvajani posebni, izoštreni i karakteristični fenomeni savremenog pozorišta, na jedan pregledan, „profesorski“ način, a što nužno podrazumeva i njihovu teorijsku kontekstualizaciju i tumačenje na tribinama ili konferencijama koje su prateći program festivala.

Na 51. Bitefu taj fenomen su tzv. „durational performances“, odnosno predstave koje vrlo dugo traju. Već je odlično poznato da festival počinje, u danu „Prologa“, „polumaratonom“ od šest sati, antologijskom predstavom „Quisoola!“ poznate britanske trupe „Forced Entertainement“, a da se svečano otvara dan kasnije epopejom Belgijanca Jana Fabra, čije je trajanje i sastavni deo njenog naslova: „Olimp, u slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata“. Fenomen dugih predstava, u nešto manje radikalnom obliku, artikuliše i slovenačka predstava „Biblija, prvi pokušaj“ u režiji Jerneja Lorencija (oko tri sata), a, kako insajderski saznajemo, i koprodukcija „Narodnog pozorišta“ i „Bitef teatra“, „Carstvo nebesko“, koja će imati premijeru za vreme festivala, trajaće oko četiri sata. Njima izoštravamo i mapiramo ovaj fenomen, ali, naravno, imamo u vidu i mogućnosti recepcije svih nas, tako da će ostale predstave biti „normalnog“ trajanja. O svim aspektima dugih predstava razgovaraće se na tribini na kojoj učestvuju neki od vodećih svetskih teatrologa i umetnika koji su se ovom temom bavili (Marija Ševcova, Žorž Bani, Goran Sergej Pristaš…), a za ovu priliku dovoljno je da izdvojimo samo neke. „Durational performance“ na poseban način problematizuju mimetički teatar (pod pritiskom umora, izvođači nužno ponekad „ispadaju“ iz zadatih okvira, „razotkrivaju“ se kao privatna lica), a dugo trajanje postaje autentična, proživljena civilizacijska, pa i politička alternativa diktatu potrošačkog društva: brzini, površnosti, manjku pažnje, spoljnim efektima… Stvara se jedno intenzivno energetsko, emocionalno, duhovno i misaono zajedništvo, kako između gledalaca i izvođača, tako i među samim gledaocima, koja je prava katarza za naše globalno, varvarsko i u ekonomskom pogledu neoliberalno društvo.

Fabrovu i dve Lorencijeve predstave povezuje i to što su zasnovane na epskoj ili, u širem smislu, mitskoj građi, a njima se, uslovno, može dodati i iranska predstava „(Sa)slušanje“ mladog reditelja Amira Reze Kuhestanija, čija struktura, koja se svodi na rekonstrukciju istine iz stalnog pričanja različitih priča, može da asocira na veliku tekovinu persijske kulture, „Priče iz hiljadu i jedne noći“. Tako se postepeno sklapa mozaik razloga zašto je naziv 51. Bitefa – „Epic Trip“. Pored trajanja i same građe, narativa ovih predstava, „epsko“ u njima je i to što apsolutno dominira pripovedački, a ne dramski modus reprezentacije, jer je samo jedna od sedam predstava glavnog programa, „Istrebljenje“, rađena po dramskom tekstu (mlade nemačke autorke Olge Bah).

Izbor ovih, bazičnih narativa naše, zapadne civilizacije – u rasponu od grčke mitologije preko „Biblije“, do srpske epske poezije srednjeg veka i „Priča iz hiljadu i jedne noći“ – jeste, iako na prvi pogled može da deluje eskapistički, angažovan, politički stav. Posle pada „Berlinskog zida“ nije se desio Fukujamin „kraj istorije“ u smislu života u beskonfliktnom liberalnom društvu, već smo poslednjih godina, naprotiv, svedoci snažnog povratka velikih istorijskih tema za koje smo mislili da su odavno protutnjale: stalni i brojni ratovi, opasnost od nuklearne katastrofe, masovni egzodusi izbeglica, globalni terorizam, finansijsko porobljavanje većine ljudi… Zato se čini da se politička angažman ne odražava samo u pitanjima identiteta, u konceptu „ličnog kao političkog“, iako i ona ostaju, već pre svega u pomenutim, velikim („epic“ opet) i, kako se ispostavlja, večnim problemima. Predstave koje smo izabrali ne ispituju te probleme, već drevne i bazične vrednosti naše civilizacije koja je, u svojoj dekadenciji, dotične probleme sama generisala, eda bi se videlo gde smo to „izašli iz zgloba“, koje su to vrednosti koje smo zaboravili i izneverili.

Naravno, ima i predstava koje direktnije pokreću politička pitanja savremenog sveta, a to su, pored „(Sa)slušanja“ koje tretira položaj žene u savremenom islamskom društvu, dve predstave mladog nemačkog reditelja turskog porekla, Ersana Mondtaga (29): nemačka „Sneg“ i švajcarska „Istrebljenje“. Prva, rađena po istoimenom romanu Orhana Pamuka, tretira sukob islamističke i sekularne Turske, a druga nemoć savremene mlade generacije da živi realnost, da se uhvati u koštac sa svetom, da ga menja. Mondtagov rad je poznat u teatru nemačkog govornog područja, ali ne i izvan njega, tako da se nadamo, s obzirom na veliko interesovanje stranih gostiju Bitefa za ove predstave, da će Bitef ponovo ostvariti jednu od svojih izvornih misija: svetsku promociju novih, značajnih umetničkih imena.

Njegove predstave, svojom halucinantnom i treš estetikom, pružaju opravdanje i za drugi deo ovogodišnjeg slogana. Pored toga što nas 51. Bitef vodi na trip (putovanje) u korene naše civilizacije, on nam, scenskom poetikom, trajanjem i energijom većine predstava, stvara osećanje halucinantnosti, omamljenosti i, konačno, a što bi bila i glavna funkcija ovog našeg „Epic Tripa“ – slobode. Katarza za 21. vek.