– Mislim da smo otkrili pravog lika o kome treba pričati, jer ovo danas što mi živimo u stvari je dekadencija tog kiča koji je devedesetih godina bio avangarda. Sa ovim komadom ušli smo u prostor u kom smo hteli da vidimo gde su uzroci onog što danas živimo. To više nije eho devedesetih, niti su se one vratile, nego su se demontirale u svom rokoko izdanju. Kič devedesetih ne može da parira patologiji kiča danas – kaže u razgovoru za Danas Nenad Todorović, reditelj prve srpske predstave o bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Komad će 28. marta biti izveden i na sceni Akademija 28 u Beogradu.

* Da li zbog pomenute patologije mnogi u Srbiji sada misle da je Milošević bio „mala beba“ u odnosu na današnju vlast?

– Apsolutno. I to društvo je bilo „mala beba“ za tog monstruma u kom sada živimo. To što smo tada imali densera iza nekog pevača na Pinku, za 30 godina došlo je dotle da danas uživo gledamo pornografski seks u rijalitiju u osam i petnaest. Ali, na devedesete, ipak, treba gledati kao na uzrok onoga što danas živimo i što je suštinski problem današnjeg društva. Interesovanje za naš komad govori i koliko je važno u savremenom pozorištu imati na repertoaru predstave koje govore direktno o društvu u kome živimo na način koji prati savremeni teatarski trenutak. Jako je dobro to što vaninstitucionalni oblik razmišljanja polako počinje da ulazi u naša srpska pozorišta, jer time postižemo neku vrstu komunikacije sa svetskim teatrom. To što Srbi sa KiM prave ovakvu vrstu savremenosti, očigledno je za neke zaista neoprostivo. Meni je žao svih koji bi da nas vrate u devetnaestovekovno gledanje na pozorište i folklorno društvo. Mi im to nećemo dozvoliti, bićemo konkurentni i na zapadnom tržištu.

* Kako objašnjavate to što su pojedini tekstovi o predstavi na Zapadu iskorišćeni za neku vrstu opravdanje za NATO bombardovanja SRJ, uz manipulaciju brojem albanskih žrtva u oružanim sukobima 1998. i 1999, od kojih su neke stradale u samom bombardovanju?

– Ja osećam duboki pijetet prema svim žrtvama rata, ali tu postoji jedan društveni problem. Onaj ko je nekog izgubio ne galami, nego u tihom bolu ćuti i sigurno nije na vlasti. Tu se radi o pokušaju simplifikovanja naše predstave, što nismo dozvolili zato što smo napravili složen ideološko-umetnički komad, koji se isključivo bazira na kombinatorici estetike i etike. Ovo je u stvari bulevarska postdrama, a kad govorite o političaru kakav je Slobodan Milošević, sigurno je da ćete imati neki svoj stav. To je kao priča o reprezentaciji i selektoru. Svi su selektori, pogotovo kad je Milošević u pitanju. Mi nismo izigravali selektore, nego smo pokušali da iz restlova njegovog privatnog života, u subordinaciji političkih događaja koji su njegov eho, to antagonizujemo ispovestima nas koji smo živeli devedesete. Ključ za čitanje predstave su privatne ispovesti glumaca na kraju komada. Jonesko je uvek govorio: „Moji komadi su antipolitični, a samim tim su duboko politični“. Mi smo ovde ušli u kontra smeru – duboko smo politizovali temu, poigrali se sa samom formom napravivši pseudo antipolitički komad. To poigravanje ne može nam zabraniti baš niko.

* Koliko ste ispunili očekivanja zapadnih medija o srpskoj katarzi posle Miloševića? Na KiM 19 godina slušamo nemačke zvaničnike i predstavnike koji od Srba traže denacifikaciju, poredeći Miloševića sa Hitlerom.

– To je istorijski cinizam. Ne možete da, ako ste opljačkali banku, vičete: „Držite lopova“. Napadati Miloševića danas znači zaista biti cinik, zato što je Milošević odavno osuđen i bez presude. Tu je napravljen konsenzus. On trpi najveću – istorijsku kaznu. Suštinski, kad čovek sedne i ozbiljno pogleda stvari, vidi da se tu radi o sudaru ideologija, gde nema živih, nego samo upotreba ljudi i brojki. Ceo svoj život proveo sam u Prištini, a ovaj drugi deo u Kosovskoj Mitrovici. Živeo samu društvu u kome se apologete i jednih i drugih sudaraju u sopstvenoj mržnji. NJima u suštini lideri služe za potkazivanje komšija, a ne za odbranu ideoloških koncepata. Što se mene lično tiče, reagovanje zapadnih medija na premijeru su i očekivana i iznenađenje. Ono što je bitno u tretmanu Srba sa KiM jeste konsenzus postignut davno, a to je da je kosovsko pitanje rešeno. Ono što je tu fascinantno, jeste da su kosovski Albanci nastavili da žive u devedesetim i dan danas pričajući da su žrtve, iako mi živimo u aparthejdu – izolovani u getima. To je ludačka situacija i nešto što se retko viđa u istoriji civilizacije.

* Može li Srbija racionalno da se odredi prema Miloševiću, njegovoj vladavini i politici?

– Srbija nije racionalna zemlja. Imali smo hiljadu momenata kad smo mogli da odlučimo pametno, a uvek smo pravili konsenzus oko istorijskih grešaka. Mi smo se s tim suočili u pokušaju da u predstavi našu ličnu katarzu prenesemo i na publiku – na obične gledaoce. Katarze nema za ove koji vladaju i ideološke plaćenike, s kojima ćemo ratovati šta god da napravimo. Makar to bio i „Ričard Treći“ oni će pronaći neki donji nivo prevare, jer smo mi Srbi sa KiM nosioci Miloševićevih gena. To je suštinski problem za nas sa Kosova.

* Ako je teza da je Milošević došao na vlast preko Kosova Polja, a da su mit o njemu stvorili Srbi sa KiM, da li je prirodno da se prva predstava o njemu napravi u Gračanici?

– To pitanje vezano je za mene lično. Ja sam pokrenuo tu ideju, ali ne da bih se ideološki obračunavao s Miloševićem. Ubedio sam Jelenu Bogavac da napiše sjajan komad na osnovu mog životnog problema, koji je vezan za moje lične demone, sa kojim sam hteo da se obračunamo svi zajedno. Naš obračun je brutalan zato što su prema nama na KiM svi bili brutalni, bez ostatka.

* I zbog toga ste napravili mjuzikl o njemu i njoj?

– Ovo je jednim delom mjuzikl, a drugim delom pokušaj da se bizarnost njihovih privatnih, kućevnih odnosa, koja pokazuje kako je malograđanska svita zauzela društvo, antagonizuje našim ličnim ispovestima na kraju komada, čime definitivno presuđujemo patološkom društvu koje je stvoreno zahvaljujući Miloševiću. Jelena i ja smo jako dugo i duboko istraživali Miloševića i ono do čega smo došli jeste da se radilo o nekoj vrsti autističnog sultanizma i autističnog klijentelizma. To je sve što je naša država bila. On je bio čovek koji je analizirao političku situaciju čitajući Politiku, koju je sam uređivao. Taj autizam nas je koštao svega ovoga.

* U predstavi postoji rečenica u kojoj „Sloba i Mira kažu da su oni Srbija“. Zbog čega i kad smo pristali na takav model vlasti poistovećivanja, u kome vođa deli narod na dve kategorije – podanike i protivnike?

– Mislim da ta šizofrena faza jako dugo traje, zato što se u Srbiji kumovi smenjuju na vlasti tako što kuma prvo smene, a onda prikolju u nekom tesnacu. Mislim da se radi o postosmanskom modelu. Taj plemski model je jednostavan – ljudi se udružuju na principu opšte prakse, a ne na principu ljubavi prema nečemu. Udružujemo se na osnovu mržnje prema trećem, što je neka vrsta parafraze Andrića kad govori o Bosni. Naša potreba da se podsmehnemo nečemu je patološke prirode, a iz toga izlazi obrazac mržnje, koji je isključivo vezan za simplifikaciju. Ona je suštinski koren našeg problema.

* Iako je opšte mesto uticaj koji je na Miloševića imala njegova supruga, da li ste se, ipak, poslužili biblijskim modelom Evinog greha i odgovornost za njegove poteze prebacili na nju?

– Sloba Milošević bio je šarmantan, neodoljiv za celu globalnu strukturu, o čemu govori i ovo interesovanje zapadnih medija za našu predstavu. NJegova ljubavna priča sa Mirom Marković bila je početna tačka zbog koje sam predložio Jeleni Bogavac da napravimo melodramski mjuzikl. Dama sa kamelijama – to je u stvari ono što je Mira Marković bila, a ispod Mire leševi vire. Jelena je bazu komada postavila na kič percepciju realnosti Mirjane Marković. Kad u predstavi vidite patetičnu empatijsku scenu u kojoj žalimo za uhapšenim Miloševićem, morate da znate da je to ozbiljna prevara, jer smo probali da subjektivizujemo umetnost. To je postmoderno poigravanje sa emocijama gledalaca i ja sam jako srećan što smo uspeli da proizvedemo ono što smo hteli – da prevarimo javnost, jer je ona laž sama po sebi. Prevariti prevaranta nije greh, a one iskrene ljude doveli smo u poziciju da mogu da se rasplaču nad sopstvenom sudbinom. To nam je bilo najvažnije, jer je to vodi do prave umetničke katarze, od Aristotela do danas, a ne katarze koju će jedna pozorišna predstava da donese.

* Za vreme Miloševićeve vlasti nije nedostajalo šala i viceva na račun vođe, njegove drugarice i njihovog okruženja. Zbog čega toga danas nema i da li je takvo stanje duha normalno?

– Milošević je bio velika inspiracija čitavom svetu, što važi i za naše umetnike. Ne znam da li se u današnjem trenutku radi o autocenzuri, strahu ili se o tome da nove generacije koje dolaze u pozorište nemaju institucionalnu pomoć, dok vaninstitucionalno pozorište, kad bi se bavilo aktuelnim vlastima, bojim se, ne bi moglo da napreduju dalje. To je civilizacijska subverzija koja je napravljena protiv umetnosti na globalnom planu, a kod nas se očitava na skromnijem nivou. Suština je da živimo u dobu dubokog autizma.

Suočavanje

* Šta mislite o medijskoj zbrci oko Radeta Šerbedžije i njegovoj navodnoj glavnoj ulozi u filmu o Ademi Jašariju?

– U taj film treba da ulože još pedesetak ili 100 miliona evra kako bi siromaštvo ekstremno najsiromašnijeg dela Evrope bilo još više naglašeno kao borba kriminalnih klanova koji su učestvovali u ratu. U tom smislu ne očekujem suočavanje s prošlošću, nego suočavanja s beskrajnim partizanskim kičem. Što se Radeta Šerbedžije tiče, mislim da je ozbiljan umetnik kome ne pada na pamet da se poigrava sa svojom karijerom.

Postmodernizam

– Milošević je otvorio „Pandorinu kutju“ postmodernog odnosa prema sopstvenoj teritoriji. On je prvi krenuo u proces „pobeda“ nad kosovskim Albancima tako što je umesto da proglasi okupaciju dela teritorije i kapitulaciju svoje države, čestitao Miri i proglasio pobedu. Od tog trenutka se sve kreće u tom pravcu koji je on osmislio – svakim novim ustupcima „državi“ Kosovo proglašava se nova pobedu samo da se ostane na vlasti – kaže Nenad Todorović.

Kantar nesreće

* Šta Vam je najjači utisak sa premijere u Gračanici i da li je na njoj bio neko od intelektualaca i zvaničnika kosovskih Albanaca? U štampi je zapažena izjava Škeljzena Malićija da neće gledati predstavu sa Miloševićevim citatima?

– Meni su najjači utisci troje ljudi koji su psujući izašli s predstave i reagovanja albanskih intelektualaca. Malićijevu izjavu nisam čitao zato što neću da „slušam“ Malićijeve citate. Na premijeri se pojavio jedan prijatelj koji nas je optužio da smo napravili još jednu nacionalističko-nacističku predstavu u kojoj optužujemo ceo svet, osim sebe samih, za našu žrtvu, a da se ne pominju albanske žrtve. Doživeli smo još jedno agonično urlanje predstavnika žrtava, koji kad ih brane uglavnom nanose još veću nesreću i njima i njihovom porodicama. Za stalno premeravanje ko je i koliko kome zgrešio na tom kantaru nesreće, mi smo pogrešna adresa.

* Zbog čega ni kosovski Albanci ne mogu racionalno da govore o Miloševiću, čija im je politika dala alibi za staranje njihove „države“?

– Oni retko imaju neutralan stav i kad pominju Srbe. Oni jesu dobili državu, ali problem što za to moraš da imaš i biografiju. NJihova paćenička biografija je u suštini pravdanja nečega što je nastalo kao posledica rata. To je najveći problem albanske zajednice na Kosovu.