Kost u grlu grešnog Borislava

One davne 1984, Vukovarčanin Damir Adžaga, moj drug iz blagopočivše JNA i ja mogli smo da se zakunemo da se angažovanija ploča nije pojavila na prostorima od Vardara pa do Triglava, od Čorbinog albuma „Istina“. Žestoki rifovi i tekstovi koji udaraju kao maljem, osim ako se izuzme par stvari koje su se tu našle po sistemu – za svakog po nešto od svačeg po malo. Možeš misliti kako je u vreme kad je sve zavisilo od nekih partijskih sekretara, omladinaca, boraca, idejno svesnih domaćica, penzionera, zvučalo: „Neću da budem dvorska budala“. Kakvu je petlju trebalo imati u vreme kad je bilo dovoljno da neki važan drug samo okrene telefon pa da estradni umetnik, rok bend ili bilo ko drugi krene put Gornjeg Vrljikovca kako bi uveličao doček štafete mladosti. E, bajo kad neko ko je samo dve godine ranije na Dan mladosti, ili ti Brozov rođendan počastvovan nagradom Gradskog komiteta Saveza socijalističke omladine Beograda, godinu dana kasnije pod patronatom Saveza socijalističke omladine gostovao u Bugarskoj, a koncerte po Hrvatskoj mu organizovala estradna ispostava Saveza boraca – Scena revolucije, kaže: „Nađite drugog ko vas jebe, ja sam budala samo za sebe“, onda je to nešto značilo.
Samo te davne 1984, kad se pojavila „Istina“, ni Damir za koga neki tvrde, a ja u to neću da poverujem, da je skončao na Ovčari, ni Borislav Đorđević, zvani Bora Čorba, niti bilo ko kome se na sam pomen akcionog jedinstva, subordinacije, demokratskog centralizma… prevrtao želudac, nisu mogli ni da pretpostave da će se samo nekoliko godina kasnije grešni Borislav, buntovnik sa razlogom, preobraziti u Srbina po zanimanjnu. Da će pljunuti i na „Istinu“ i na sve one koje su od Vardara pa do Triglava punili hale i koncertne sale gde je Borislav nastupao sa svojim bendom Riblje Čorba.
Kao što nismo mogli da skapiramo šta nam se to dešavalo onih devedesetih. Zašto se onaj ko je svoj glas digao u odbranu Janeza Janše, nije pojavio kad je Beogradom gde su iz noći u noć kružili džipovi i lovili vojne obveznike za rat u kome Srbija nije učestvovala, nije pojavio na kamionu sa koga su Borko, Cane i Anton (Partibrejkers), Gile, Švaba i pokojni Čavke (Električni orgazam), Jovec (ex-Električni orgazam) i Milan (EKV), danima poručivali „Mir brate, mir“. Šta se to dogodilo pa se neko ko je imao petlju da ne pristane na ideološko i svako drugo ludilo nađe u Arkanovoj Dobrovoljačkoj gardi.
Pa zato što nije sve u parama nešto je i u evrima. Zato što grešni Borislav, ma koliko se trudio tada, a ni sada neće moći da skapira šta je to Mihajlo Pantić hteo da kaže kad je napisao: „Kasnije, mnogo kasnije rat je već bio počeo, a ni mi više nismo bili tako mladi (nostalgija je napor duhu), jedne nedeljne večeri, u sumrak, na Slaviji, video sam ga poslednji put uživo. Kamion, na kome se nalazila prava ekipa, zatrpan razglasom, kružio je trgom i proizvodio buku i gužvu. ‘Mir, brate, mir’ pevao je Cane, a Milan se priključivao iz drugog plana. Ljudi, svi Milanovi ljudi, nečujno prizvani iz svih delova grada, skupljali su se s nevericom i polako, svetla su se palila i najsumorniiji beogradski trg postepeno je menjao svoj lik“.