Kostimografkinja i profesorka Milanka Berberović: Umetnost je ovde na margini društva 1

Retrospektivna izložba crteža kostima Milanke Berberović u Galeriji „Haos“, koje je za pozorišne i operske predstave kreirala tokom višedecenijske karijere, pokazala se nedavno kao kulturni događaj.

Ovaj svojevrsni vremeplov koji je publiku „prošetao“ kroz jednu od najneuhvatljivijih i najprolaznijih umetnosti, ponovo je podsetio na čarobni svet „Atile“, „Madam Baterflaj“, „Aide“, „Ženidbe Nikolaja Gogolja“, „Kneza od Zete“, „Hofmanovih priča“, „Talenata i obožavaoca“, „Ukroćene Goropadi“…, koji je stvarala jedna od naših najcenjenijih i najuglednijih umetnica.

– Put stvaranja je beskrajan i nepredvidiv. Nekad je to uska krivudava staza, trnovita ili kamenita. Katkad je široka i travnata. Ređe je put posut cvećem – kaže za Danas Milanka Berberović, kostimografkinja i slikarka, nekadašnja dekanka Fakulteta primenjenih umetnosti, gostujući predavač na univerzitetima u Americi, a danas profesorka emerita Univerziteta umetnosti u Beogradu.

* Vaša retrospektiva bila je vrlo raskošna – šta je ono što vi vidite kada pogledate svoj put?

– Kod mene ih je više, svi su kružni, nemerljivi. Crtam, slikam, pišem, pravim kostime, držim predavanja. Krugovi se smenjuju, ubrzavaju, usporavaju, miruju. Kako kad i kako koji. Život u umetnosti je teško breme radosti, uspeha, razočaranja, nedoumica. Kotrlja se to breme, kruži, narasta, umnožava se, ustostručuje. Napori, nesanice, nezadovoljstva se zaboravljaju, ostaje samo osećanje spokojstva zbog ostvarenog. Dosta sam uradila, a možda je moglo i više i bolje. Vremena je uvek malo. Ponosim se generacijama kostimografa, uspešnih i u profesionalnom i u pedagoškom radu, kojima sam godinama predavala. Umetnost i život se prepliću, ne dopuštaju mirovanje i nostalgiju. Još uvek se sve događa. Kad prestane, ono stvarano će ostati.

* Da li su slike, crteži i skice kostima najuverljivije svedočanstvo o predstavi ili operi kada se njihov život završi na sceni?

– Izmišljeni čarobnjaci nalaze se u bajkama. Stvarni su naselili scene, pozorišne, filmske, muzičke i mnoge druge. Jedni su vidljivi i prepoznatljivi. Drugi su skriveni iza kulisa. Na desetine čarobnjaka svog zanata van scene i oko scene, zajedno sa onima na sceni, stvaraju priče, tragične, komične, raspevane, u zavisnosti od dogovorene ideje. Svaka prilika koja se na sceni pojavi, glumac, lutka ili personifikacija nečega, prerušena je, preobražena, scenski obučena. Pa čak i nago telo na sceni nosi kostim svoje kože, senke svojih udova i kose. Sve je to rad, mašta i umeće kostimografa. Kostimi se rađaju na kostimografskim skicama-slikama. Dok predstava traje vladaju scenom. Skice su zaboravljene. Kad prestanu da „igraju“, kad siđu sa scene, kostimi gube svoje scensko značenje i ulogu. I najbolji, i najbogatiji, izgube se u pretrpanim fundusima.

Kod nas, još uvek, ne postoji pravilo da se prepoznatljivi i izuzetni kostimi kultnih predstava, čuvenih glumaca i kostimografa čuvaju i nađu svoje mesto u istoriji našeg likovno-scenskog stvaralaštva. Kostimografske skice ostaju kao čuvari sećanja na predstavu, i kostim nastavlja svoj život tamo gde ga je i započeo, na dvodimenzionalnoj površini slike.

* Vaši crtački i slikarski radovi kao predložak za izradu kostima predstavljaju umetnička dela sama po sebi. Koliko je ta veština važna za kostimografa?

– Po pravilu, kostimografi su dobri crtači i slikari. Rad na scenskom kostimu zahteva ozbiljnu pripremu, istraživanje, kreiranje i organizaciju. Većina kostimografa radi idejne skice koje su u isto vreme i tehnički crteži sa neophodnim podacima za rad u radionicama. Neke od tih skica mogu biti i likovno zanimljive, sveže i dopadljive. Ja radim i jedne i druge. Idejne skice namenjene su reditelju, glumcima, scenografu, koreografu i majstoru svetla. Sadrže kostimske forme, boje, karaktere likova, a ponekad i njihove odnose i atmosferu predstave koju će realizovani kostimi doneti na scenu, kao i osmišljenu likovnost koja će na sceni zaživeti.

* Izložba u „Haosu“ je pokazala da ste duh svake predstave proživljavali najpre kao vrlo ozbiljan crtač i slikar posebne poetike i stila. Zbog čega je to za vas bilo tako važno?

– Na odabranoj podlozi određene teksture različitim likovnim tehnikama, uvek drugačijim, prikazani kostimi već ukazuju na buduću predstavu. Vremenom sam stekla sopstveni umetnički izraz i poetiku koju materijalizacijom kostima prenosim na scenu. Taj način razmišljanja i rada, kao i različite stilizacije odgovarali su rediteljima Branislavu Mićunoviću, Slavenku Saletoviću i Dejanu Miladinoviću, pa sam sa njima realizovala i najveći broj predstava, čiji je vizuelni identitet ostvaren kroz niz „scenskih slika“. To se naročito iskazalo u operskim spektaklima i predstavama sa velikim brojem učesnika, pri čemu su pažljivo osmišljen mizanscen, odnosi likova i radnja umnogome doprineli tome.

* Kako protiče život kostimografskih slika u odnosu na život kostima?

– Mnoge zajedničke i samostalne izložbe pokazale su moje radove van scene, ali po prvi put u galeriji „Haos“ crteži su odvojeni od kostima i izloženi kao samostalna umetnička dela. Privukli su drugačiju pažnju, i mada sadrže likovnost i dramaturgiju predstave, pokazuju i vrednost samog crteža. Kao najvažniji elementi u dramaturgiji likovnog dela predstave, scenografija i scenski kostim imaju svoje scensko značenje i život, ali su i prvi kontakt publike sa predstavom. Atraktivnost materijalizovanih formi okupira pažnju gledalaca, pa većina i ne zna koji put su kostimi prošli od ideja prikazanih na skicama do kostima na sceni. Kad se predstava „skine“ sa repertoara, skice kao jedan od važnih podataka o kostimima i predstavi ponovo dobijaju na značaju.

* Impozantan je broj vaših kostimografija, više od dve stotine, koje su „igrale“ na scenama u Beogradu i širom nekadašnje Jugoslavije, ali i u Dalasu i Detroitu. Koje predstave pamtite kao najveće ili možda najkomplikovanije?

– Samo opera „Atila“ imala je više od četiri stotine kostima, što je i najveći broj u jednoj kostimografskoj celini koju sam realizovala. Svaki projekat zahteva istu pažnju i zalaganje, bez obzira na broj kostima i pozorište u kome se radi. Sam tok realizacije uvek je isti: zadata tema, koncepcija, istraživački rad, skice, dogovori sa saradnicima, nabavka materijala, rad u radionicama i konačna realizacija na sceni kroz igru glumaca. Sa istom ozbiljnošću radila sam svaku predstavu, ali nisu sve na isti način pokrenule moju maštu i stvaralačku energiju kao predstave „Atila“, „Aida“, „Karađorđe“, „Nabuko“, „Pad carstva srpskog“… Sve zavisi od teme, režijske koncepcije i kostimskog bogatstva vremena u kome se radnja događa, odnosa i osećanja koje likovi donose na scenu, a čije karaktere treba da odredi scenski kostim.

* Kao gostujući profesor sarađujete sa univerzitetima umetnosti u Čikagu, Severnoj Karolini, Indijani i Blumingtonu. U čemu je razlika ovih američkih fakulteta u odnosu na naš Univerzitet umetnosti?

– Njihovi programi predmeta ne sadrže crtanje i slikanje, tako da sam se u okviru predavanja o scenskom kostimu bavila i crtežom kostimirane figure. Veoma vredni i zainteresovani studenti uspevali su da za kratko vreme pokažu napredak u likovnom umeću. Kontakti i razmena mišljenja koje nosim iz te saradnje učvrstili su moj stav u odnosu na značaj i vrednost scenskog kostima kao i na neophodno poznavanje ljudske figure, crtanja i slikanja, čemu se na našem fakultetu pridaje izuzetna pažnja.

* Dobili ste brojne nagrade, imate i zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Šta taj status znači u našim prilikama, i kakva je danas uopšte pozicija umetnika?

– To je posebna priča. Umetnost je kod nas uvek bila na margini. Zahtevi za ozbiljnu umetnost su veliki, počevši od materijalnih pa nadalje. Nije lako odgovoriti na njih, ali nema ni pravog interesovanja, ni razumevanja. Velika je šteta što su mnoge izvanredne ideje ostale nerealizovane upravo zbog materijalnih ili organizacionih problema.

Ludilo neukusa i površnosti

* Zbog čega danas prostota i vulgarnost tako lako osvajaju javni prostor, i na koji način umetnost može da nametne svoju snagu?

– Vreme je pokazalo da nedovoljno obrazovana publika prihvata sve što je zavodljivo i nametljivo. Optimista sam pa se nadam, kako sve prolazi, da će i ovo ludilo neukusa i površnosti proći. Na umetnicima stoji obaveza da svoju stvaralačku energiju i neprolazne vrednosti usklade sa potrebama savremenog čoveka i brzim društvenim promenama, da estetske principe, funkcionalnost i mnoge različitosti usmere na formiranje dobrog ukusa i oplemene i obogate naše živote.

Nevidljivi čarobnjaci izvan scene

* Koje su veštine potrebne da bi kostimografija i scenografija uspešno „igrale“ jednu od glavnih uloga na sceni?

– Scenografi i kostimografi spadaju u nevidljive čarobnjake iza scene. Njihovo umetničko stvaralaštvo svojom likovnom dramaturgijom odgoneta predstavu i spada u jedan od najznačajnijih elemenata. Da bi odgovorili zahtevima veoma komplikovanog scenskog života koji kostim iskazuje, pored prirodnog dara i opšteg obrazovanja, kostimograf treba da poseduje znanje iz svih oblasti scenske i likovne umetnosti, istorije, arhitekture, fotografije, psihologije, anatomije, kao i veoma važnu sposobnost komunikacije i jasnog izlaganja ideja.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.