Foto: DanasČak i da je Konstrakta bila poslednja, niko me ne bi ubedio da je to zato što je zaslužila. Srećom, to se nije desilo, nego je na Evroviziji, gde se navodno unapred pretpostavljalo ko će biti pobednik, plasirala na odlično peto mesto.
Od Hrvata smo, što bi Francuzi rekli, dobili „12 pua“, plus je njihov voditelj zapevušio i otplesao delić pesme „In corpore sano“. Slično su reagovali i Crnogorci, Makedonci…
Što bi Konstrakta rekla, pokazalo se da postoji potencijal da se nešto drugačije čuje i razume, a onim starijima delovalo je kao da smo božemeprosti ponovo Jugoslavija. Makar je potpisnica ovih redova nešto tako pomislila kada je shvatila kako posle milijardu godina sedi ispred televizora i grozničavo prati glasanje navijajući iz sve snage za Konstraktu i njen tim. Bilo je nešto kao „Jao, ponovo igra Jugoslavija“ iako „igra“ Srbija, koja se konačno ni u kući ni u svetu ne blamira no briljira.
Pa, malo li je?
Koliko god da se sada dičimo svojim izborom, prihvatanje i napor da se shvati nešto što nije mejnstrim se ni ovde nije desilo baš odmah i u potpunosti. Ali kada je reč o muzici i umetnosti uopšte, to i nije toliko bitno. Za početak, dovoljno je da je osetite, da vas obuzme, a ova pesma je imala sve ključne elemente da to proizvede.
Prvo retoričko pitanje „Koja li je tajna zdrave kose Megan Markl?“ potpomognuto Konstraktinim zurenjem direktno u kameru uz kompulzivno pranje ruku, a onda i ostatak teksta sa igrivim refrenom i horskim pevanjem, da bi u završnici opet usledilo pitanje koje se savršeno uklopilo u debakl opozicije na izborima iako umetnica o tome verovatno uopšte nije razmišljala kada je pisala stihove.
Nisu mnogi u startu pozitivno odreagovali ni na pesmu. Recimo, nekima su baš hejteri na društvenim mrežama skrenuli pažnju na njenu egzistenciju kada su počeli da objavljuju da je na izboru za pesmu Evrovizije 2022 otpevana bizarna oda o vitalnim ljudskim organima, što je neke toliko uznemirilo da su, kako su rekli, popili paranoju i odlučili da pod hitno odu na sistematski pregled. Nisam stručnjak, ali to vam je, dragi čitaoci, suština. Konstrakta je pored svih slojeva koje zaista ima ova pesma ubola tamo gde smo najosetljiviji – u goli život. U ono što nam jedino preostaje kad utihne blebetava svakodnevica.
Nije samo ni do knjižice. I, da je imate i da je nemate, dođe vam manje-više isto. Da biste se lečili trebaju vam pare, koje većina ljudi ovde nema, a i kad ih imate, i one vam nisu garant. Ko će da vas leči kad lekari odavde beže glavom bez obzira, kad se ova, kao i mnoge druge struke poništavaju decenijama unazad. Nije vam neka garancija ni ako vam ništa ne fali. Mediji i reklamna industrija će vas na svakom koraku podsetiti da nije tako, da vam nedostaje ovaj ili onaj vitamin, „Recimo, tamni kolutovi oko očiju ukazuju na probleme s jetrom. Fleke oko usana možda uvećanu slezinu. Uvećana slezina nije dobra, nije lepa…“ Pa, vidite šta ćete, jer na vama je.
Sve je to lepo i s oporim humorom hirurški precizno i u „doktorskoj kreaciji“ s cvećem u džepu, da se ne uplašite, otpevala i demonstrirala, jedna kako su kasnije pisali mediji, sasvim obična i normalna osoba, supruga, majka dvoje dece sa Novog Beograda, Ana Đurić alias Konstrakta.
Pa, zašto smo se onda toliko zabezeknuli kad je pobedila? Otkud toliki šok? Možda zato što su normalnost, skromnost, inteligencija, talenat, pristojnost, solidarnost, integritet, sve te osobine koje je Konstrakta u jeku svoje popularnosti pokazala i uspela da sačuva ovde postali čista egzotika. Jer su nas ubedili da je ovaj koncept pase a da su na snazi razmetljivost, kič i ostale anomalije, da to publika traži?
Primećujete sigurno i kako ovaj tekst lagano klizi iz rubrike „ličnost godine“ i da vam ne otkriva ništa novo o tome ko je Konstrakta, niti uspeva da objasni fenomen njene najedanput stečene slave.
Osim onoga što verovatno već napamet znate da je diplomirala arhitekturu, da se istim poslom bavi i njen suprug, da je batalila projektovanje da bi se posvetila porodici, da je predsednica kućnog saveta, da ističe važnost zalaganja za dobrobit zajednice, da se u skladu sa tim i ponaša i da je takva bila i pre nego što je postala mega poznata.
Za vreme karantina usled pandemije korona virusom je odgovorno i s optimizmom davala instrukcije i savete kako da se zaštitimo. Setila se, dobro ima i psa, da na svom Fejsbuk profilu postavi objavu da postoji opcija ako se razbolite kome i gde možete da poverite svog ljubimca, što je mnogima, pogotovo ako sami žive, bila informacija od neprocenjive koristi. Kad je pobedila na izboru za pesmu Evrovizije ovde, s poštovanjem se odnosila prema ostalim učesnicima takmičenja. Otkrila je i da se za rekvizite za efektan nastup ne mora potrošiti ogroman novac i odlučno je skrenula pažnju da ne želi svoje najbliže da uvlači u medijski žrvanj u kome se ona silom prilika našla.
Rođendan, 44. po redu, proslavila je u oktobru, u parkiću objavivši na društvenim mrežama da tu prima poklone, ali da će biti baš zabavno ako se niko ne pojavi. Popularnost je iskoristila da učestvuje u mnoštvu angažovanih i humanitarnih projekata, najviše za decu.
Razmenila je poklone s patrijarhom, gostovala u „Šarenici“ i kod Kesića, a na prvoj evrovizijskoj konferenciji za novinare u Torinu izjavila je da bi, ukoliko bude pobedila, volela da se „Evrovizija“ sledeće godine održi u selu Glibovac, gde je živela njena baka. Kaže i da voli da se vozi javnim prevozom. Primećuje da se poslednjih decenija slabije radi na javnim objektima u Beogradu.
Za Danas je ispričala da joj je novija stambena arhitektura često strana, sa ponekim skrivenim biserima. Ne dopada joj se racionalizacija troškova na račun zajedničkih prostora u okviru stambene gradnje i dopada joj se kad postoji briga o javnom prostoru, ali su, kako je upozorila, načini te brige upitni. Na pitanje šta povezuje arhitekturu i muziku rekla je organizacija delova, odnos detalja i celine.
– Prolaz kroz pesmu može biti kao prolaz kroz neki prostor – kazala je. Kada su razni pokušali da njome brendiraju svoje proizvode, usluge i uopšte podignu sopstvenu poznatost, mudro je postupila, pa se i našalila na sopstveni račun rekavši da nije više umetnica nego „biznis women“.
Postala je zaštitno lice kampanje „bodyright“ čiji je cilj podizanje svesti u društvu o široko rasprostranjenom rodno zasnovanom nasilju u digitalnoj sferi i njegovim posledicama. Dobila je mnogo nagrada, pre neki dan i za najbolji tekst pesme Evrovizije, i posebno važno priznanje, nagradu „Ivan Radenković“ za društveno-kritički angažman, koja joj je pripala za osmišljavanje i izvođenje muzičkog koncepta „Triptih“.
U obrazloženju je između ostalog stajalo da je time kritički dotakla neka od suštinskih problema savremenog života u neoliberalizmu, a pre svega dovela u pitanje individualističko-produktivističku logiku koja promoviše brigu o sebi (self-care). Subverzivnost njene poezije je delikatna. Sve ono što nas informacijski na dnevnom nivou zagađuje i lepi za nas, kao recimo to da se „Šeron Stoun ne botoksira“, ona reciklira i pretvara u bisere pune ironije i humora. Pa, umesto da vas takvi besmisleni sadržaji deprimiraju, oni vas nasmeju, obodre, pa i nakratko izbave iz zagušljivog medijskog prostora, daju vam malo čistog vazduha.
Juče je nastupila kao gošća iznenađenja Beogradske filharmonije na prvom novogodišnjem „Waltz Partiju“ i izvela numeru „Boom!“ za bas bubanj i orkestar. U ovoj kompoziciji-parodiji Konstrakta je imala ulogu perkusionistkinje koja udara u bas bubanj kako ona želi, a večeras, u subotu, biće gošća u „24 minuta sa Zoranom Kesićem“.
Ali kad se sve sabere i oduzme, pored sve te izloženosti medijima, posle mnoštva intervjua, posebnih emisija i reportaža, podkasta, Konstrakta je ipak rekla tačno onoliko koliko je htela da podeli sa javnošću, za koju je u suštini i dalje ostala enigma. „I ne mora bolje.“ Ona peva: „Dajem poverenje.“
U tom smislu nismo ni mi bili loši. Uzvratili smo poverenjem.
A to vam je, upućeniji kažu, prvi korak ka isceljenju. Znači, „Može, može, može…“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
