Ovo je prvi od tri nastupa kojima će Zoran Todorović, prema mišljenju operskih kritičara i kolega, jedan od deset najboljih tenora današnjice, u Beogradu, Frankfurtu i Hanoveru obeležiti 25 godina umetničkog rada. Beograđanin sa velikom međunarodnom karijerom, koji tvrdi da je „svaki izlazak na scenu za njega novi izazov“ i ne voli zvanje „zvezde“, jer veruje da se „pevač dokazuje na bini, a ne u razgovorima i izjavama“, u Madlenanumu će uz pomoć prijatelja sa kojima deli svetske scene: soprana Dragane Radaković, baritona Nikole Mijailovića i italijanskog dirigenta Alberta Veronezija, izvesti „lične poslastice“ – arije i scene iz omiljenih opera i opereta. U razgovoru za Danas Zoran Todorović kaže da „zahvaljuje Beogradu koji, iako ovde nije toliko poznat, rado dolazi na sve njegove koncerte“.

* Ostvarili ste san svih naših operskih pevača – veliku svetsku karijeru, ali ste zato na domaćoj sceni dugo bili gotovo nepoznati. Da li je to paradoks?

– Pričao sam o tome sa Željkom Lučićem. Kad studirate u Beogradu, onda se to prati. Posle tri godine „Mokranjca“ moja profesorka je mislila da ne treba da gubim vreme ovde, pogotovo da propustim šansu da se upišem na Frankfurtsku akademiju. Kad odete iz Beograda da studirate pet godina, već to vas udaljuje od očiju onih koji su kod nas zainteresovani za muziku. Potom je usledio period kad sam započeo stalni angažman, pa nisam imao vremena da gostujem, a onda je došla internacionalna karijera koja mi uvek ostavljala malo slobodnog vremena. A posle toga čekate adekvatni poziv koji nikako nije dolazio. Paradoks je da mi je prvo poziv stigao iz Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Ja sam ih upozorio da nisam iz Hrvatske nego iz Srbije, da sam rođen u Beogradu. Oni su me vratili ovamo, što je za mene bio veliki događaj. To je bio period kad smo već počeli malo i da sarađujemo, ne baš direktno, iza naših političkih sukoba. Zasluga za to pripada hrvatskom dirigentu Điđiju Vjekoslavu Šuteju, koji me upoznao u Beču i rekao: „Zorana moramo obavezno vratiti, nije bitno gde je rođen, to je naš čovek, jedan divan tenor“. Tako sam počeo u Zagrebu, pa na Dubrovačkim letnjim igrama, posle je došla Rijeka, televizije… da bi se onda i u Beogradu neko setio da mi da priliku da dođem.

* Da li ste imali pozive da gostujete u Beogradskoj operi, koja nema mnogo tenora iz Vašeg faha?

– Mislim da moje kolege u Operi Narodnog pozorišta daju sve od sebe. Mogućnosti su teške i ja se njima divim da nalaze motivaciju da svakog dana dolaze na posao, pevaju tako puno, što nije dobro za glas – ne može jedan tenor da pokriva sve, što je kod nas vrlo često slučaj. Ja se njima zaista divim. S druge strane, i ovde kao i u Nemačkoj ili bilo gde, ako ima malo više finansijskih mogućnosti više se mogu dovoditi gosti, a gde toga nema, zadovoljni smo da imamo ansambl.

* Da li je Vaše muzičko školovanje u Nemačkoj odredilo da uglavnom pevate na nemačkom jezičkom području?

– Kako sam bio nemački student, prvi angažmani su bili u nemačkim operskim kućama. Posle Hanovera, kad me je jedna velika agentura prezentirala na internacionalnoj sceni, onda su se bine proširile po celom svetu. Jedina kuća koja mi je ostala neostvarena je Metropoliten u Njujorku, ali sam zato pevao u San Francusku, Čikagu i Hjustonu, do Japana, Sidneja… U Italiji sam imao sreću da radim samo u teatrima koji nisu u velikoj krizi jer je i to bitan element. Imao sam saradnju sa teatrom u Palermu, sa milanskom Skalom, Ređo di Torino i poslednje godine sa festivalom Tore di lago.

* Postoji li razlika u pristupu operi između Nemačke i Italije u kojoj većina operskih pevača želi sebe da vidi?

– Postoji samo to da umetnik prezentujete ulogu na svoj način. Postoje možda kolege koje pevaju „nemačku školu“, ako su u pitanju Vagner i nemački repertoar na nemačkom jeziku, možda zato jer je jezik takav, pa se traže neki drugi kvaliteti. Ja se čak i u mojim nemačkim ulogama držim italijanskog načina pevanja. Volim to mekano pevanje, jer mi otvara grlo, što je stvar tehnike koju ste izučili i, naravno, kvaliteta glasa. Ako glas ima više kvaliteta za italijansku muziku, pevaćete tu muziku.

* Osim glasa i talenta, šta čini velikog pevača?

– Rad. Nijedan talentovan pevač nije uspeo da preživi dug period, ako iza tog talenta nije bilo puno rada i odricanja. Kad pokušavam da to objasnim nekome ko operu samo gleda iz publike, a ne iza kulisa, navodim primer mog tate koji je imao priliku da sa mnom jednom prođe iza bine. Sve je bilo prazno. Onda je stajao na bini i rekao: „Bože me sačuvaj, napuniti ovoliki prostor glasom bez ikakvog ozvučenja, za to treba imati nerve“. Onda je video probu, na kojoj je petnaestoro ljudi sa mnom radilo na jednoj jedinoj sceni, na jednom pokretu. Onda je video probu sa korepetitorom, pripreme, slušao me kod kuće koliko je trajalo da završim jednu scenu samo u studiranju neke uloge. Tek onda dolazi rad sa dirigentima, kritike – taman mislite da ste dovoljno pripremljeni, a onda dođe neki neverovatno perfektan dirigent i otkloni Vam i poslednju iluziju da ste i Vi perfektni. Onda opet idete kući, opet dorađujete, jer već sledećeg dana morate da budete bolji. Sve je to rad, rad, rad i naravno sreća da iza Vas stoje porodica, familija, prijatelji koji razumeju dane kad imate ili nemate volje da sa njima pričate i razumeju zašto to radite. Na sreću sve sam to imao i, što je u mojoj profesiji redak slučaj, još sam u srećnom braku. Ali sve te muke i nedoumice na bini se zaborave i radujemo se kruni svega toga – zadovoljstvu publike.

* Koliko je opterećujuća činjenica da su na operskoj sceni dobri samo najbolji?

– Sa tim se raslo. Ja sam na početku karijere, tih prvih deset godina, u vrlo kratkom periodu bio otkriven kao nešto posebno i onda sam dobio sve jako brzo – sve velike operske kuće u nekoliko meseci. To je bilo toliko brzo da ne možete da stignete mentalno, a kamoli još i fizički, da sve te obaveze napravite i doradite tako da budete sigurni onog momenta kad izađete na binu da je to to. Ali, to je samo jedna komponenta. Druga stvar je bila to što nije bilo ni jednog normalnog pevača oko mene, svi su već bili zvezde – ljudi koje sam ja poznavao samo sa omota ploča. Sad stojite pored njih na sceni – jedan Domingo koji vam diriguje Verdijev „Rekvijem“, Edita Gruberova, koja je za mene i danas legenda – peva kao sa neke druge planete, pitate se – šta ću ja ovde. Ali, to se prebrodi u prvom duetu, u prvoj ariji koja dobije isti aplauz kao i oni. Počnete da sazrevate kroz fazu u kojoj stičete svest da pripadate tom društvu. To je bio najinteresantniji deo moje karijere.

* Šta radi pevač kad je, kako kažete, pri „lošem glasu“, a mora na scenu?

– Ja ne rizikujem. Ja sam sve upozorio da, ako se nešto desi, ja moram da izađem na binu da oduševim publiku, ne mogu da izađem na scenu da preživim koncert. Ali, uvek imate situacije koje možete da svojom tehnikom prebrodite, a ako je baš neki veliki zdravstveni problem u pitanju, tad neko drugi mora da peva umesto mene.

* Da li je opera u krizi gledano u svetskim razmerama?

– Da Vam kažem, o tome govore stalno, kao i o zatvaranju opera. Sad imate ovaj bum sa fantastičnom generacijom pevača kao što su Ana Netrepko, Jonas Kaufman sam kojima sam pevao „Otela“ u Minhenu. Nije bilo karata za sedam predstava pa da se zlatom plaća, tako da u tom smislu nema krize. Dapače, mislim da čak ljudima u ovom vremenu interneta, brzine, društvenih mreža sve više nedostaje onaj nostalgični, romantični kontakt sa živim umetnicima. Koncerti, ako je dobar kvalitet, uvek imaju publiku. Bar ja ne vidim u kućama u kojima gostujem nikakvu krizu. Retko, retko da sam video neku polupraznu opersku salu, a ako je toga i bilo, u pitanju je po malo apsurdna režija koju je publika odbacila.

* Koliko su za razvoj operskog pevača važni dobri pedagozi i da li razmišljate o pedagoškom radu?

– Da, baš iz tog razloga što sam sam isprobao na svojoj koži koliko pedagog može da odvede u potpuno negativnom smeru i napravi velike teškoće. Razmišljam o pedagoškom radu, ali ne u formi profesora na akademiji, nego o tome da napravim privatnu instituciju, koja po mom mišljenju nedostaje između akademije i prvih ugovora. Taj mali vakum, po meni, nije zatvoren.

* Poput operskog studija?

– U smislu operskog studija kao internacionalnog centra, gde mogu i sva moja poznanstva sa velikim pevačima da koristim, da ih dovedem da budu gosti i drže master kurseve, ali i moje veze sa agenturama koje mogu da povežem sa mladim ljudima koje ja biram i za koje mislim da imaju realnu šansu. Taj momenat istine je veoma bitan – bilo kad kažete nekom: „Nemoj gubiti vreme, ako hoćeš angažuj se u horu“ ili „Sad krećete ovim putem i to može da bude do zvezda“. To je u ovom poslu veoma važno. To kažem iz svog ličnog iskustva – ja sam morao da tražim profesora i našao sam jednog koji mi je dao mogućnost da do danas izdržim u divnoj ligi pevača i da se ne sramotim ničega. Ali, dok se on nije desio, bilo je puno problema.

Šaljiva priroda

* Kako izgleda to kad se na velikim svetskim scenama nađete sa našim pevačima – Željkom Lučićem, Nikolom Mijailovićem…?

– Cela atmosfera na bini postaje potpuno drugačija. Sa Željkom Lučićem sam imamo priliku tri, četiri puta da pevam, iako smo u dve različite agenture, ali pripadali smo izboru direkcija opera u Amsterdamu, Cirihu, San Francusku. Sa Željkom je neverovatno opuštena atmosfera. On je šaljive prirode, a i ja sam vrlo duhovit iza bine, tako da smo mi dirigenta to veče, ako se sme reći, izludeli. Sve naše muzičke fraze bile su perfektne, ali kad nismo morali da pevamo, radili smo na bini sve ono što samo mogu da rade dva dobra drugara iz jedne ovakve zemlje kakva je naša.

Jubijel u Frankfurtu i Hanoveru

Osim što je želeo da obeležavanje umetničkoj jubileja počne baš u Beogradu, gde je prvi put na scenu izašao u Horu Opere NP, Zoran Todorović kaže da 22. aprila u Frankfurtu planira koncert pod nazivom „Putovanje “ (Un viaggio), koji je zajedno sa beogradskim muzičarima: gitaristom Zoranom Anićem, bandoneonistom Aleksandrom Nikolićem i kontrabasistom Slobodanom Gerićem, nekoliko puta već izveo u Nemačkoj. Treći nastup biće premijera opere „Jevrejka“ Fromentala Halevija, kojom će Teatar u Hanoveru u septembru otvoriti novu opersku sezonu. „U Hanoveru, u teatru gde sam šest godina bio stalni član, samo dva puta u poslednjih 20 godina sam pevao i to samo kao gala gost u operskim predstavama sa repertoara. Pre 25 godina, na početku moje karijere u Beču sam u toj istoj operi ‘Jevrejka’ pevao ulogu princa Leopolda i sada pevam starog Jevrejina. To je divno simbolično zatvaranje kruga, tako da sam sa oduševljenjem prihvatio tu ponudu“, objašnjava Zoran Todorović.

Povezani tekstovi