„U svetu postoji jedno carstvo u kome caruje drugarstvo…“, ovaj stih pesmice koju smo pevali kao deca zvuči danas ne samo patetično već pretenciozno i netačno, odnosno, delimično tačno: U svetu zaista postoji jedno carstvo, doduše izmenjenog mehanizma vladanja, ali u njemu ne caruje drugarstvo već mikroklima!
Nije tačno da se svet smanjuje – usitnjava se čovekova percepcija sveta. Klima je samo još jedna žrtva prilagođavanja suženoj „blendi“ čovekovog pogleda na okruženje, degradirana na nivo lokalnog klimatskog utiska i sporadičnog odnosa prema oblačnom danu, dokazuje konačnu pobedu čoveka nad prirodom, prokazujući poslednjeg protivnika – drugog čoveka. Onaj treći – stanovnik zaostalog i dalekog tzv. trećeg sveta, već je skrajnut „prirodnim“ putem – nemaštinom, razmnožavanjem, bolestima i tužnim krajem, na redu je drugi čovek, ovaj koji je u blizini, vrzma se tu okolo neiskorišćen, dovoljno drugačiji, utučen a pravi se važan, štrči – bode oči. Pravi izazov za uništenje „društvenom metodom“. Udruživanje je neprirodni način da se društvena zajednica uveća, a svet učini manjim, ali je jedini dopušten način konfrontacije sa boljim ili lošijim od sebe – UTAKMICA!
Unedogled forsirati brže-veće-dalje-više dovodi do halucinacije „bolji rezultat“ tj. da rekord u maratonu na 42 kilometra uz „hard work“ i zalaganje može za isto vreme da se istrči i na trasi od 94 kilometra (zasad), kao i da će biti više golova ako se na fudbalski teren izvede 44 igrača (zasad), a golmanu uvede zabrana „igranja rukom“ (zauvek)!
Nerešeno je juče značilo da nema pobednika, danas predstavlja neporaženost, a sutra potpuno ukidanje poraza, proglašenje zajedničkog pobednika i uvođenje opisnog ocenjivanja. Jer, u našoj „zajedničkoj kući“ neće više biti ni ovih ni onih, nego samo i jedino Mi! Mada, uvek prija kad se čovek seti da ima i gorih od njega, pa nisu piramide podizane da menjaju pravac pustinjskom vetru već da svakog u svakom trenutku podsećaju gde mu je mesto.
Tako se ovih dana s olakšanjem došlo do saznanja o prijemu novih članova u „naše malo misto“. Gledano iz prikrajka ovdašnje perspektive to je i dobro i loše, pa se samim tim ne razlikuje od svega ostalog dosad sažvakanog. S jedne strane revidiraju se neke ogrebotine iz proslošti, ali plavi se i ovdašnja kaljuga. Nije dobro kako je bilo, ali je bolje nego što će biti. Svaki početak je težak, i zato je „stara“ članica ove naše odabrane zajednice obećala da će pozajmiti jednu rukavicu promrzloj susetki, sada družbenici u redu pred kazanom narodne kuhinje. Zajedno je bolje!
I čovek je sklop sklada i sukoba. Bespomoćan je kad se rodi, vrlo brzo prohoda i počinje da komunicira sa spoljašnjim svetom, sposoban za produženje vrste je već oko 13, raste, razvija se i radoznao je u pubertetu, a onda počinje da se dosađuje, goji i preživa!
„Šta je na kraju?“ pitao nas je davno naš čika Duško Radović, a znao je odgovor. „Krajevi se potroše, Počeci uvek traju.
Početak – eto šta je na kraju!“