Andras Urban foto Edvard Molnarfoto Edvard Molnar

– Ne verujem da se uči iz istorije. Nije priča o učenju, narod i čovek u tom smislu ne savladavaju određeno znanje. Znači, neće ljudi naučiti kako da žive lepše jedni pored drugih, ili zajedno, nego će naučiti kako da se istrebi onaj drugi. Pretpostavljam da bi se prvenstveno prema istoriji trebalo odnositi iskreno, ogoljeno, stvarno. Ali, mi smo kroz sva ova vremena, i oduvek, imali ideološku istoriju, istoriju koja podržava pobednika. Ili onog koji ima uticaj, Ili onog koji bi da to ruši. Znači, istorija jeste najsubjektivnija stvar koju znamo, a ponašamo se obrnuto, kao da je ona objektivna. Pa, nije – kaže u razgovoru za Danas Andraš Urban.

Nova predstava „Kad te Bog ritne u stomak“ sa potpisom jednog od najistaknutijih i najprovokativnijih pozorišnih reditelja kod nas i u regionu, koji ovdašnju (građansku) javnost podjednako oduševljava i svojim ostvarenjima i beskompromisnim ličnim stavovima, imala je pre nekoliko večeri premijerna izvođenja u Novom Sadu i Subotici.

Reč je o praizvedbi dramatizovane verzije istoimenog romana poznate mađarske spisateljice ildiko Lovaš (koprodukcija Novosadskog i subotičkog Pozorišta „Kostolanji Deže“/Kosztolányi Dezso Színház, nastala kao deo programa „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022“), svojevrsnom „vremeplovu“ koji vodi gledaoce u turbulentno vreme s početka 20. veka, intimu i tragičan život Jožefa Brenera (1887-1919), mađarskog intelektualca koji je ušao u istoriju sa pseudonimom Geza Čat.

Šta je vama intrigantno u romanu „Kad te Bog ritne u stomak“, i zbog čega smatrate važnim da na sceni vidimo „rekonstrukciju“ života Geze Čata?

– Ildiko Lovaš se bavi rekonstrukcijom u tom smislu što dekonstruiše mit i legendu Geze Čata, toposa mladog genijalca sa ovih prostora, koji je sa sopstvenom samouništiteljskom naravi, i uništiiteljskom naravi okoline, usmeravan i određen ka tragičnoj sudbini. Geza Čat simbolizuje propadanje onog najvrednijeg i najcenjenijeg u čoveku što zovemo talentom, zbog uticaja okoline i životnog društvenog prostora ka pojedincu. Ali, to jeste legenda. Ildikin roman koristi zanimljivu književnu strukturu, i kroz ogledalo ženskih likova koji vode sopstvene monologe kojima posmatramo tok misli, one reflektuju sliku ovog pisca, dečaka, muža i oca. Znači, kroz likove majke, žene i ćerke, koje u različitim vremenima i po društvenim funkcijama imaju različite uloge. U tom mirakulumu dolazimo do očišćenog lika Geze Čata. Do čoveka. I nije više bitno ko je on. Reč je o ljudskom biću i životu tog bića. A roman koji jeste i strukturalna i estetska književna avantura samim tim me motiviše da se bavim istim pitanjima pripovedanja i susreta pozorišne scenske akcije. Znači, ono što se podrazumeva u književnosti inspiriše me kako će se reflektovati i postati živo delo u pozorištu. Sukob literarnog i scenskog, i njihovo međusobno dopunjavanje.

Roman otvara pitanja ko je zaista bio Geza Čat – veliki mađarski pisac s početka 20. veka koji je dugo bio na margini, kompozitor, slikar, lekar… Da li se on uopšte može definisati, i kako u predstavi postavljate tu enigmu o njemu?

– Veličinu i talenat Geze Čata teško da može bilo ko osporiti. On jeste predstavnik novih zapadnjačkih tokova moderne mađarske literature sa početka prošlog veka, sa tajnom u sebi, u smislu da je ipak samo lik iz provincije bez međunarodnog iskustva, studija… On je čak bio i značajan kao lekar neurolog, za njegovo ime se vezuje prepoznavanje nekoliko psihosomatskih bolesti. A danas je možda mnogo značajniji problem unutar određenih trendova, po kojima je reč o čoveku koji pre sopstvenog samoubistva izvrši i najstrašniji čin. Ubije svoju ženu koja još doji njihovo zajedničko dete. Ćerku. Iz njegovih dnevnika saznajemo o prirodi njihovog skoro sadističkog odnosa, saznajemo apsolutno sve intimnosti pisca, počev od vremenskih prilika, preko informacija o načinu upotrebe morfijuma, pa do najobičnijih svakodnevnih fizioloških radnji. Taj roman i predstavu na neki način priča Gezina mala ćerkica koja je ostala siroče. Do pedeset druge godine života ona ne poseduje pravu svest o svojim roditeljima, i tek kad dobija deo njihove zaostavštine, samim tim dobija i oca i majku. A kada ona napuni sedamdesetu godinu, i kad prođe zakonski rok za nasleđivanje autorskih prava, na svim mogućim kanalima se pojavljuju dnevnici njenog oca, Geze Čata. I to bez njenog znanja. Mrtvac se podiže iz mrtvih na neki način, postaje javno dobro, jedna intima postaje društvena svojina, tako da gubeći svoje rodiitelje ona ponovo postaje siroče sa užasnim saznanjem o besmislenosti života. To bi bio kratak siže ove priče.

Novele i dnevnici intelektualca koji je išao ispred svog vremena prevedeni su na brojne evropske jezike, a ekranizovao ih je reditelj Janoš Sas u filmu „Vitmanovi dečaci“, koji je 1997. osvojio nagradu kritike FIPRESCI na festivalu u Moskvi. Gde se sve može tražiti nekakav ključ njegove suštine i sudbine?

– Možda se može tražiti u istom onom duhu i duhovnosti, gde ljudi sa ovih prostora uništavaju sebe gledajući, na primer, broj samoubistava i druge tragične stvari. Nemojmo zaboraviti i ambijent vremena Prvog svetskog rata, čiji je učesnik bio Geza Čat, i posledice svega toga što se dogodilo.

Dnevnički zapisi Geze Čata istovremeno su i intimno svedočanstvo o društvenom licemerju, o njegovoj zavisnosti od seksualnosti i narkotika, o konačnom bezumlju kojim je završio život… Šta je ono što ga čini našim savremenikom?

– Ne bih mogao da govorim o tome zašto je neko aktuelan. Dobri umetnici su uvek aktuelni. Mi smo stalno svedoci kada iz čoveka izlazi ono najstrašnije. To doživljavamo svakodnevno, vidimo to i u medijima i u onoj stvarnosti koja nas se neposredno tiče. To je hodanje na onoj „drugoj strani“. Na divljoj strani. To je čovekova narav koju mi licemerno stalno pokušavamo da prikrijemo ili da našminkamo. A društvo i vlast proizvode te anomalije, tu vrstu životinjskog nagona u pojedincu. Kad nema moralnih prepreka, i kad vlada zakon jačeg.

U odnosu na vreme Geze Čata, koliko je taj uskogrudni provincijalni duh i sada moćan?

– Malograđanština se danas predstavlja kao konzervativno opredeljenje, samim tim i konzervativno mišljenje gubi svoj racionalni autoritet i postaje iracionalno u okvirima populizma, stavljajući malograđansku sadržinu na pijedestal. Geza Čat je samo simbol nečega što je iznad svega toga, ali daleko da je njegov život nešto drugo od onoga što on predstavlja. Znači, niko nije bezgrešan. On jeste ubica. Jeste narkoman, jeste sadista. I jeste talenat. Neko ko nikad nije mogao postati svoj, a bio je.

Šta se danas dogodi kad nas Bog ritne u stomak?

– Isto što i uvek. Ostanete trudni, na primer. Kad vam se dese odluka, osećaj i misao koji će vam odrediti život, i oni momenti kada je jasno da ste krenuli u jednom pravcu, a povratka nema…

U vašoj autorskoj predstavi „Vitezovi Lake male“ komično i sarkastično preispitujete suštinu pozorišta, i direktno ste u „okršaju“ i sa sopstvenim doživljajem teatra – glumac u ovoj predstavi igra Andraša Urbana kao ego manijaka, pozorišnog „teroristu“ opsednutog golotinjom i samim sobom… Kako naše društvo i građanstvo, već duboko uronjeni u rijaliti prostotu i udobnost licemerja, uopšte doživljavaju provokaciju i pobunu u pozorištu?

– Pa u „Vitezovima Lake male“ imate taj momenat: Evo vam, poverujte u sve ono u šta već toliko davno želite da verujete, evo vam ono što ste ste i hteli da čujete. Ali, naravno, ta predstava se ipak šašavo igra s tim. To je neka vrsta pružanja ruku i onoj malograđanskoj želji da se u teatru zabavi bez crnih oblaka, bez shvatanja sebe kao preozbiljnog. U toj predstavi svaki naš realni problem pojavljuje se kao nešto što se komičnošću rasklapa, razgolićuje. Takođe je i svojevrsno predviđanje ili odgovor na onu vrstu malograđanskog pokušaja koji preko politike ili zvaničnih foruma pokušava da reguliše um, etničku slobodu, ozbiljnu umetnost, umetničko izražavanje. Koji nam pod zastavom učtivosti servira lažne vrednosti, koji pomaže netalentu da dođe i ostane na vlasti. U kulturi. Malograđanin se ljuti, jer ne zna šta se očekuje od njega, to jest, gubitkom zone komfora on se oseća izloženim, pa ne zna kako da se ponaša kad, recimo, vidi nago telo glumca, i neće to da vam oprosti. Naravno da se onda organizuje protiv modela života koji se pojavljuje u pozorištu, jer to doživljava kao pretnju za onaj vrednosni sistem u kojem on, vrlo licemerno i lažno, postaje vredan. Vredniji od drugih. Ali, évek kažem. Pozorište je ipak samo zabava. I mi se samo zabavljamo. Ko ovako, ko onako. Jeftino ili sa predanošću. Ali, ne treba sebe staviti iznad drugih. Ja to ne mogu. Niti želim.

Vaša nagrađivana predstava „Neoplanta“ vraćena je na repertoar Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz, na predlog Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. To je priča o gradu u kojem je ponekad moguće biti i čovek, o istoriji koja nas pobeđuje i ničemu ne uči… Šta je grad za vas, i šta je istorija?

– Jako se radujem da je „Neoplanta“, koju sam radio po romanu Lasla Vegela, ponovo na repertoaru. Nikad mi nije bilo jasno zašto se krije ta dosta nagrađivana predstava, za koju se uvek tražila karta više. No, ipak, bila je u nekom „bunkeru“ posle sedamdeset izvođenja. A ne verujem da se uči iz istorije. Nije priča o učenju, narod i čovek u tom smislu ne savladavaju određeno znanje. Znači, neće ljudi naučiti kako da žive lepše jedni pored drugih, ili zajedno, nego će naučiti kako da se istrebi onaj drugi. Pretpostavljam da bi se prvenstveno prema istoriji trebalo odnositi iskreno, ogoljeno, stvarno. Ali, mi smo kroz sva ova vremena, i oduvek, imali ideološku istoriju, istoriju koja podržava pobednika. Ili onog koji ima uticaj, Ili onog koji bi da to ruši. Znači, istorija jeste najsubjektivnija stvar koju znamo, a ponašamo se obrnuto, kao da je ona objektivna. Pa, nije. Eto. Kažete da je „Neoplanta“ priča o gradu. Jeste Grad. Ali, ako pripadate gradu, to jest Gradu, onda je to vaš prvobitni identitet, a ne nešto drugo. Ne nešto zbog čega biste zaklali komšiju, ili biste ga odveli na ledeni Dunav. Ako pripadate tom gradu i nemate ništa više nego bilo koji vaš komšija, onda većina ne dozvoljava manjini, nego svi žive zajedno, i obrnuto.

Možemo manje lagati

Koliko u novoj predstavi fokusirate i lažnu, manipulativnu i zlonamernu javnu sliku o piscima uopšte, pogotovu onima koji iskaču iz dozvoljenog društvenog i političkog koloseka, i one predrasude koje prate i književnost, i umetnost, i same umetnike?

– Mene dekonstruisanje i poigravanje sa određenim predrasudama ili licemernim predstavljanjima zabavlja na neki način, pa i deo moje publike u pozorištu. Licemerje uvek daje dovoljno materijala za to. No, ipak, tu nije reč samo o zabavljanju, valjda. Ali, to jesu oni motivi koji deluju provokativno, ili koji isprovociraju jedan sloj društva, ili određenu vrstu čoveka, zato što ništa više i ne žele samo da sakriju svoju istinsku narav. Ne treba da lažemo da je svet bolji od nas, niti da je sve u društvu dobro, ili čak podnošljivo. Znamo da nije. A ne treba da lažemo ni da mi to možemo da razotkrijemo i da postanemo bolji. Ali, možemo manje lagati, možemo se koliko – toliko suprotstaviti određenoj manipulaciji, možemo upitati sebe, i čoveka generalno, da li je ipak sloboda bitnija od sigurnosti, i da li za sigurnost mora da se plati baš ova cena.

Kultura kao nužno zlo

Od novembra prošle godine član ste Nacionalnog saveta za kulturu. Da li kultura može da dobije suštinski značaj u zemlji u kojoj lični gestovi i javni, rijaliti jezik ljudi na vlasti neprestano dokazuju da su oni milionima kilometara udaljeni od svega kulturnog i kultivisanog?

– Pa i mene to jako brine – nedavno su prošli izbori, a nijednom nismo videli ili čuli nekog političara koji je bar rečenicu rekao o kulturi. To jeste slika društva. Tom miljeu je kultura nebitna stvar, ili je, u najboljem slučaju, nešto nužno, neko nužno zlo. Ako opšta kultura nije briga niti je važna, gde se onda nalazi priča o umetnosti. Nove generacije vlasti su još manje zainteresovane za kulturu od onih iz old school, iliti starinskih škola, gde bar iz učtivosti nisu dali da sve propadne. Posledice će se tek pojaviti. Za kulturu ne možete reći da će biti neka nova kultura kao neka nova zgrada, biće starija od one stare. Kultura je organska stvar. Razvija se, složeno zavisi od čoveka, utiče na život, formira se kroz život. Ali, mi još uvek prepoznajemo samo tržišnu vrednost stvari. A vlast zna da se baš u tom segmentu društva teže dolazi do toga da budete cenjeni. Zato se i kultura predstavlja kao nešto nebitno. Marginalizuje se. Onda je sve jeftinije, i bezopasnije. Primer Pozorišta „Kostolanji“, koji predvodim, odgovor je za sve. Mi jesmo jedan od boljih teatara, ostvarujemo ogromnu produkciju, i na visokom nivou. Mi imamo četrnaestoro zaposlenih. Od famozne racionalizacije u kojoj smo izgubili radna mesta dekoratera, polako ali sigurno smo na putu ka iskrvarenju. I nikog nije briga za to. A potrebna bi bila minimalna politička volja da se reši situacija, da ne moramo da radimo i živimo u totalno raspadnutom i istrošenom stanju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.