Miodrag Majić: Zločin nema nacionalnost, boju, ukus i miris 1Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV

To treba ljudima objasniti – pojašnjava Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda i pisac, koji se u knjizi „Deca zla“ kroz trilerski žanr bavio korupcijom, ratnim zločinima i problemima u društvu. Zbog velike popularnosti ovog dela produkcijska kuća Firefly otkupila je prava na ekranizaciju romana. Scenario za TV seriju od 10 epizoda napisan je tokom 2020. godine, a ovog proleća počinje snimanje. Kasting za glumačku podelu je u toku, a scenaristi TV serijala, koji se radi u saradnji sa Telekomom Srbije, jesu Katarina Mitrović i Bojan Vuletić, dok su za režiju angažovani Ivan Stefanović i Vladimir Tagić. Ovo je bio povod za razgovor sa sudijom Majićem za Danas.

* Šta očekujete od serije, s obzirom da je roman izazvao veliko interesovanje čitalaca?

– Iskreno se nadam još većoj popularnost serije, jer ih po pravilu ljudi više gledaju. Očekujem da će serija biti jedno drugačije viđenje te priče, zasnovane na motivima romana, ali sa sopstvenom umetničkom dimenzijom. Da će jedan jako veliki broj onih koji su pročitali knjigu istu dograditi nečim novim, i da će publika koja nije čitala roman biti voljna da gleda seriju.

* Knjiga se bavi realnim i ozbiljnim problemima u društvu, da li se plašite cenzure u seriji?

– Jednim delom sam i ja sam uključen u rad na seriji u okvirima mojih kompetencija. S jedne strane kao autor, a sa druge, kao stručnjak za sudsku oblast, krivično-pravnu. Tako da ne očekujem u tom smislu neke tenderske zahvate, ali opet kažem, autor nema potpunu kontrolu nad konačnim proizvodom, to ima produkcijska kuća i tim scenarsita i režisera koji na tome rade. Ne očekujem na prvom mestu neko cenzurisanje, jer zaista su svi oni koji su pročitali roman videli da su njegove osnovne karakteristike uronjenost u naše aktuelno društvo i njegove probleme, probleme korupcije, pravosuđa i naše prošlosti.

* Da li se od izlaska romana do danas nešto izmenilo u našem pravosuđu, ima li boljitka?

– Nažalost, kada je o pravosuđu reč, ne bih mogao da kažem da vidim bilo kakav boljitak. Plašim se da smo mi, kako vreme prolazi, sve udaljeniji, a ne sve bliži, tim idealima koje smo na početku postavili – idealima evropskih integracija, reforme pravosuđa, što je prilično lako razumljivo, jer ako ne činite nešto da se stvar popravi, onda se najčešće po prirodnom toku pogoršava. Plašim se da smo sve dalje, u ovom trenutku, od toga da se na tom polju stvari poprave.

* Knjiga, serija, kultura, direktno komunicira sa ljudima i često ih nagoni na razmišljanje. Da li smatrate da kultura može da pomogne građanima da se osveste i nešto promene?

– Mislim da donekle može, ne treba očekivati čuda ni od književnosti ni od kinematografije, ali je činjenica da postoji pozitivno dosadašnje iskustvo sa romanom. Nadam se da će tako biti i sa serijom. Da su takve, vrlo bolne, teme za ovo društvo predstavljene kroz nekakav dokumentarni, novinarski prikaz ne bi lako naišle na prijemčivost publike, ali su kroz roman izuzetno prihvaćene. Roman i čitava ta trilerska ravan izgleda da pomaže čitaocima da neke teške teme mnogo lakše prihvate i da se sa njima suoče, makar kroz čitanje. Roman na moje veliko zadovoljstvo i dalje živi, čita se, a komentari koje svakodnevno dobijam, povodom tih teških tema, izuzetni su i dodatno sam zadovoljan ne zato što je priča zaživela, već što su teme koje priča obrađuje zaživele među ljudima. Nije isključeno da je neki od pravih načina upoznavanja naše prošlosti i sadašnjosti u kojoj živimo i takav. To nije dokumentarna građa i ne treba je tako posmatrati, ali ipak tangira i neka važna pitanja.

* Zašto je toliko teško iskoreniti korupciju iz društva?

– Odgovor je jednostavan, a pokazuje se da ga je teško sprovesti u delo. Na put staju oni koji treba da je sprečavaju, koji nemaju preterano interesa da se to pitanje razreši. S druge strane imate nešto što je nažalost jedno prilično uvreženo stanovište, prisutno jako dugo, koje je sastavni deo ovdašnje kulture – počev od davanja nekih sitnih i krupnih poklona državnim činovnicima i svima onima koji mogu biti u situaciji da na neki način koriste. Jedna poprilična rezistentnost društva prema različitim pojavnim oblicima korupcije. U takvim uslovima ako imate sa jednu politički elitu, ne mislim samo na aktuelnu, jer se jako dugo kod nas to proteže, koja nije zainteresovana da to menja ako od toga može da profitira, a sa druge strane jednu nasleđenu kulturu primanja i davanja sitnijih i krupnijih oblika mita, onda je vrlo teško govoriti o tome da ćete korupciju iskoreniti. Ona se sama od sebe iskoreniti neće. Potrebne su jake institucije i sve ono što mi nemamo, tako da aktuelno društvo sve više zasnivamo na koruptivnom uređenju, umesto da bude obrnuto. U pitanju je jako dugačak i bolan proces pred nama, ako uopšte mislimo da se jednom izbavimo iz toga.

* Kroz knjigu se provlače i ratni zločini, a upravo je to aktuelna tema poslednjih dana na filmu. Na koji način treba da se priđe takvim temama da bi naša javnost shvatila poentu?

– Ne mislim da je to specifikum ovdašnje javnosti, ako pogledate čitav region videćete gotovo jednake reakcije. Gde god da odete u tim mikrosredinama se ne govori loše o sopstvenim zločincima, a svako svetlo zločina se usmerava ka nekoj suprotnoj strani. To je vrlo imanentno čitavom regionu, nismo mi tu nešto spektakularno specifični. To naravno ne znači da je naš problem manji. Mislim da je ono što je propušteno da se učini kroz sve ove decenije, među mnogim drugim stvarima koje su propuštene u tim izgubljenim godinama, jeste učiti ljude da zločin zaista, to nije floskula, nema nacionalnost, boju, ukus i miris, on je uvek samo zločin. Kako često kažem, jer se čitav život bavim nekim oblicima zločina, čudno je, niko od nas ne bi voleo da u stan ili komšiluk primi nekoga ko je osumnjičen za silovanje, ubistvo i neke još drastičnije stvari, a onda kada se takva priča pojavi pod nekim nacionalnim predznakom, pod vojničkom zastavom, odjednom se svi skupljamo u torove, nekakva plemena, da je branimo. Upravo to govori kolike su iluzije i koncepti koji se nameću ljudima, da bi se oni držali u takvim okvirima. Osnovna poruka, ona se vidi kroz roman, nadam se da će se videti i kroz seriju, bi bila da je zločin upravo to – nešto što ne može i ne sme imati kolektivne predznake, on je uvek individualan i vezan za određenu ličnost, i taj koji je bio spreman da ubije pod nečijom zastavom, biće u biti spreman da ubije i bez zastave. To treba ljudima objasniti.

close
Miodrag Majić: Zločin nema nacionalnost, boju, ukus i miris 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.