Čitaocima Danasa od 18. juna na poklon reizdanje legendarnog stripa „Mirko i Slavko“

Od histerije do šunda

Kad je 25. novembra 1958. godine u 23. broju Dečjih novena izašao prvi nastavak stripa Nikad robom, teško da je iko mogao naslutiti da će on za samo nekoliko godina postati najpopularniji strip serijal, da će po njemu biti naslovljena jedna edicija, štampani i pisani romani, rađeni dijafilmovi, a njegovi se junaci, Mirko i Slavko, naći na majicama, đačkim torbama, sveskama, omotima, raznom školskom priboru, bombonama i na kraju oživeti na filmskom platnu u dugometražnom igranom filmu.

Bila je to komercijalno nikada prevaziđena serija srpskog i jugoslovenskog stripa. Zanimljivo je da su i Slovenci imali svog Mirka i Slavka, nazvanog Mirko in Rok, ali on nikada nije doživeo takav finansijski uspeh kao projekat iz Gornjeg Milanovca.

Osnovna priča stripa Nikad robom je bila o pekarskom šegrtu Mirku koji odlazi u partizane. Slavko se pojavljuje tek u četvrtoj epizodi, a do tada je Mirko drugovao sa dečacima Zoranom i Boškom.

– Prvi nastavak sam završio za jednu noć pri svetlosti stone lampe. Zaspao sam dok sam čekao da se tuš osuši… Dalji rad na stripu je bio posebna priča. Pojačavao se ritam izlaska, pa sam dobio ekipu koja je radila pozadinu, tuširala, ispisivala slova. Mnogo sam voleo decu, znao sam šta može da im se dopadne, i mislim da je tu bila jedna od tajni uspeha stripa koji je postao najpopularniji strip svih vremena u našoj zemlji. U stripu nisam izazivao mržnju, negovao sam prijateljstvo, razumevanje i rešenost da se odupre zlu – pričao je Desimir Žižović Buin, slikar i autor stripa „Mirko i Slavko“.

Anegdote o pravljenju Mirka i Slavka su već podrazumevajući deo ovdašnjeg kluba ljubitelja devete umetnosti, piše u katalogu 60 godina stripa u Srbiji.

Neke od njih govore o tome kako se često događalo da jedan crtač krene od početka epizode, a drugi od kraja. Dva faktora su unosila nemir u crtače: scenario je bio nerazrađen, odnosno samo okvirno dogovoren, a od mesta gde se oko sredine nađu zavisila je visina honorara.

Jedan od crtača iskreno je priznao da je pokušavao da stigne spretnog Buina tako što je pomalo zabušavao.

Kadrove je popunjavao crtanjem trave u prednjem planu, planina u zadnjem i ispisivanjem krupnih onomatopeja.

Na primer, uvek bi se našlo mesta za travu u prvom planu i prugu u pozadini.

Onomatopeja „TUUTUU“ označavala je nailazak voza. Likovi kao male crne konture u pozadini sa sitnim švungovima koji su naglašavali njihovo prisustvo i krupnim balonima sa tekstom takođe su bila opšta mesta ovakve produkcije.

Karakteri Mirka i Slavka su se bitno razlikovali. Dok je Mirko odlučan, smeo, požrtvovan, preduzimljiv, po mnogo čemu idealan socrealistički lik, Slavko je životniji, on se plaši, sumnja, pita. Slavko je stoga stalno bio u senci Mirka, koji je vođa i organizator akcija.

Na većini naslovnih strana, zanimljivo, Mirko je u akciji.

Tiraž serije Nikad robom išao je i preko 200.000 primeraka po broju.

Epizode su vremenom objavljivane jednom nedeljno, ukupno je štampano nešto manje od 500 brojeva.

Kako je i nastao, tako je strip i nestao na najneverovatniji način.

Iako ideološki krajnje podoban, u birokratskom generalnom udaru početkom
sedamdesetih na njega kao na nesporni šund, oporezivanjem Mirka i Slavka edicija je nesnosno poskupela, tražnja i tiraž se smanjili. Likovi su opstali još samo u matičnom listu i po nekom izdanju Dečjih novina, sve dok ih 1976. i vreme nije pregazilo. Bili su do tada neophodni i kao podrška promociji filma.

– U vreme ukidanja Mirka i Slavka, kada su cenzori rešavali o njihovoj sudbini, govorili su da su to nerealne stvari, iracionalno se ponašaju, a ni-
ko ne pominje Betmena, koji stavlja oblakodere u mreže pa nikom ništa. Često me pitaju mnogi – šta se dogodilo sa Mirkom posle rata. Kažem im, obično, da je postao direktor jedne firme koja je kasnije propala. Sada je, kažem im, u penziji – pričao je Buin, nekoliko dana pre nego što je umro.