„Dečje novine“ su trajale koliko i država u kojoj su stvorene: Istoričar Borisav Čeliković, autor dve monografije i koautor izložbe o počecima stripa

– Nije nam prevashodna ideja bila obeležavanje jubileja, već valorizacija jedinstvene produkcije stripa koju je u kontinuitetu četiri decenije stvarala ova izdavačka kuća. Jubileji dolaze i prolaze, naravno da ih treba obeležiti, ali smatramo da je najvažnije da naše kulturno nasleđe, a strip to zaista jeste, smestimo u kulturno-istorijski kontekst vremena u kojem je stvaran – kaže u razgovoru za Danas Borisav Čeliković, priređivač monografije „Desimir Žižović Buin – Nikad robom“ u izdanju Grafoprinta iz Gornjeg Milanovca, autor prve knjige „Strip u Dečjim novinama – Od Buina do Marvela i Diznija“ i koautor istoimene izložbe, čiji je „putujući život“ započeo 5. februara u Galeriji Muzeja rudničko-takovskog kraja.

Kakvi su Vam planovi sa predstavljanjem knjiga i izložbom? Da li i kad stižu u Beograd?

– Ovo je početak jednog dugoročnog projekta, koji bi trebalo da bude realizovan tokom šest godina, sa isto toliko izložbi i pratećih kataloga i monografija, pod rukovodstvom Vesne Ćurčić, višeg kustosa u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu. Razvoj stripa u „Dečjim novinama“, sa ciljem da predstavimo domaću produkciju, podelili smo u šest faza. Prva obuhvata početke, od 1957. do 1964, i predstavlja stripove objavljivane u dva izdanja – „Dečje novine“ i „Nasmejane dečje novine“, gde je za tih osam godina objavljeno 74 strip ostvarenja, koje je realizovalo 10 domaćih crtača.

Samo jedan od objavljenih stripova bio je licencni, odnosno iz uvoza. Plan nam je da izložbe predstavimo publici širom nekadašnje Jugoslavije. Nakon Gornjeg Milanovca, izložba je bila u Boru, trenutno je u Užicu, zatim slede Vršac, Niš, Kragujevac, Čačak, Foča, Kikinda, Vukovar… U planu su i Novi Sad, Skoplje, Pula, Ljubljana. U Beogradu bi trebalo da izložba bude predstavljena na septembarskom salonu stripa u SKC-u, ako ga bude, a svakako u Muzeju primenjene umetnosti u februaru naredne, 2027. godine. Na svakoj od planiranih izložbi biće predstavljene monografije „Od Buina do Marvela“ i „Nikad robom“, za koje verujemo da će naći svoje mesto u bibliotekama i da će one biti ostavština budućim generacijama istraživača koji će im pomoći u sagledavanju istorijskog, sociološkog, pedagoškog, umetničkog, odnosno kulturološkog aspekta vremena i podneblja vremena u kojem su ova strip ostvarenja nastala.

Kako je Gornji Milanovac zahvaljujući „Dečjim novinama“ postao strip-centar nekadašnje SFR Jugoslavije?

– Postao je zahvaljujući viziji i istrajnosti ljudi koji su stvarali „Dečje novine“, pre svih nastavnika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“ Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića, njihovom intelektu da prepoznaju vreme, da odaberu saradnike i naravno da dobiju društvenu, odnosno ideološku podršku, što je za to vreme bilo neophodno. U uvodniku prvog broja školskog lista, koji je objavljen 12. januara 1957. pod nazivom „Dečja politika“, ispod slike Josipa Broza, između ostalog je napisano: „Naši su planovi veliki, a želje neizmerne. Mi se graničimo sa utopijom“. Već naredni broj je zbog protivljenja beogradske Politike izašao pod novim imenom „Dečje novine“. Možda su najbolji odgovor na Vaše pitanje naslovi knjiga. Prvo one koja je objavljena povodom četiri decenije postojanja „Dečjih novina“ 1997. pod nazivom „Između igre i podviga“, ili knjige Srećka Jovanovića, objavljena deset godina kasnije, pod nazivom „Veliki san“.

Kakva je u tome uloga Desimira Žižovića Buina, umetnika neverovatne biografije i autora čuvenog stripa o mladim partizanima Mirku i Slavku, kome je posvećena monografija „Nikad robom“?

– Buinova uloga je velika iz današnje perspektive. On je bio talentovani samouki umetnik. Vredan čovek. Imao je u rukama sedam zanata. Činjenica da je za vreme rata bio u propagandnom odeljenju JVUO na Ravnoj gori, kojim je rukovodio Dragiša Vasić, svakako mu je bila minus. Tada je bio zaposlen u građevinskom preduzeću „Rudnik“, a pozvan je da školski list obogati svojim ilustracijama. U prvim brojevima to su bile karikature i po jedan kaiš stripa, sa četiri sličice, o dogodovštinama đaka prvaka. Od početka školske 1957/58. godine započinje da u nastavcima crta strip po stihovima narodne pesme „Marko Kraljević i Musa kesedžija“, da bi od naredne školske 1958/59. godine bio autor po više stripova u svakom broju.

Jedan od njih, „Nikad robom“, sa tematikom iz NOR-a prerašće u serijal „Mirko i Slavko“, po glavnim junacima. Tokom četvrt veka od 1957. do 1982. biće objavljeno oko 600 epizoda ovog stripa, tako da je to najveći serijal u istoriji jugoslovenskog stripa i jedini po kojem je snimljen igrani film, takođe u produkciji „Dečjih novina“. Inače pored Desimira Žižovića Buina u prvom periodu strip afirmaciju doživljava još nekoliko autora kao što su: Miodrag Đurđić, Brana Nikolić, Nikola Mitrović Kokan i predstavnici zemunske škole karikature, a neki kasnije i crtanog filma: Aleksandar Klas, Slobodan Milić, Rade Ivanović i Nikola Rudić. Zanimljivo je da je Klas stripove crtao po scenariju u stihu pesnika Dobrice Erića.

Da li je jedino Buinova zasluga što su se stripovi u „Dečjim novinama“ osim partizanskom bavili i nacionalnom tematikom ili je to bilo i pitanje uređivačke politike?

– Pa nisam siguran da je to uopšte Buinova zasluga, mada je on bezmalo četiri godine bio jedini autor stripa u „Dečjim novinama“. Mislim da je iza te ideje stajao Srećko Jovanović, koji inače nije voleo mnogo da se javno eksponira. Pretpostavlja se i da je on autor velikog broja scenarija koji su potpisivani pod različitim pseudonimima. Treba reći da je veliki uspon „Dečjih novina“ započeo sa objavljivanjem partizanskog stripa, u kojem je potenciran patriotizam, hrabrost, čovekoljublje i druge vrline kod partizana, a sve suprotno kod četnika koji su uz Nemce predstavljeni kao narodni neprijatelji. Prikazivani su kao ružni, zapušteni, bradati, kukavice, identično kao u partizanskim filmovima toga vremena.

To je svakako otvorilo vrata „Dečjim novinama“ da uđu školsku mrežu čitave ondašnje Jugoslavije i da njihov tiraž u jednom trenutku dostigne i fantastičnih dvesta hiljada primeraka u sedmičnom ritmu izlaženja. Zaključak je da je uredništvo „Dečjih novina“ odlično prepoznalo mogućnosti u ondašnjem političkom trenutku i uspelo da od školskog lista napravi brend. Godine 1962. oni izlaze iz škole i stvaraju samostalno preduzeće, koje će, vešto vođeno, postati jedno od najznačajnijih u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Koliko su „Dečije novine“ bile važne za razvoj srpskog stripa i uopšte strip-kulture kod nas?

– Ogroman je značaj. Ne samo za srpski, već za jugoslovenski strip. Na jednoj strani potencirano je domaće stvaralaštvo. Organizovane su škole stripa, šansu su dobijali mladi autori – početnici, predstavljani su uz svoje radove biografijama sa fotografijom, što je svakako bio značajan podsticaj za ono vreme. Šezdesetih godina u ediciji „Nikad robom“ bili su zastupljeni autori iz svih republika, koji su crtali teme koje su u svojoj fabuli imale značajne istorijske događaje iz prošlosti svih jugoslovenskih naroda.

Na drugoj strani praćena je relevantna svetska produkcija i mnogi velikani stripa su svoju premijeru na našem govornom području dobili u izdanjima „Dečjih novina“. Ulazak „Dečjih novina“, a potom i edicije „Nikad robom“, u školsku distribuciju širom Jugoslavije omogućio je da se čitave generacije mladih sretnu sa stripom i na taj način stvorena je široka čitalačka baza, koja je narednih decenija postala konzument vrhunskih strip ostvarenja, kroz brojna strip izdanja izdavana sredinom druge polovine prošlog veka.

Kako se stiglo do Marvela i Diznija?

– To je druga faza, od 1963. do 1969. u razvoju stripa u „Dečjim novinama“ koja počinje pokretanjem četiri strip izdanja. Godine 1963. kada je pokrenuta strip edicija „Nikad robom“, a potom i „Biblioteka Lale“ 1964, zatim strip revije: „Zenit“ 1965. i „Miki“ 1966. Tako se od prvih stripova koje je crtao Desimir Žižović Buin za nepunu deceniju stiglo do vrhunskih strip ostvarenja iz produkcije Marvela – „Zenit“ i Diznija – „Miki“. To je bilo prepoznavanje trenutka i rukovodstvo „Dečjih novina“ je bilo gotovo uvek korak ispred konkurencije zbog čega se često nalazilo pod pritiskom velikih beogradskih izdavača. Tako je na primer 1974. bilo prinuđeno da prava na Diznija ustupi beogradskoj Politici, koja umesto revije „Miki“ izdaje od tada „Mikijev zabavnik“.

Šta se dogodilo sa „Dečijim novinama“ i zbog čega nisu imale pravog naslednika među strip izdavačima?

– „Dečje novine“ su trajale koliko i država u kojoj su stvorene. Nije im bilo spasa. Inflacija i sankcije devedesetih godina prošlog veka nanele su onim izdavačima koji nisu imali državnu podršku udarac od koga su se teško mogli oporaviti. Naslednika nisu mogle imati zato što to nije omogućavalo novo vreme u kojem izdavaštvo na način na koji su funkcionisale nije moglo opstati, a samim tim ni nastati.

U Muzeju Jugoslavije u toku je gostujuća izložba o italijanskom stripu – koliko su italijanski autori i njihov rad uticali na srpski strip?

– Uticaj italijanskih autora na srpski strip je veliki. Tu pre svega mislim na produkciju Serđa Bonelija, čija izdanja je kod nas objavljivao novosadski „Dnevnik“, zatim na dela Huga Prata, Dina Batalje, Mila Manare, Iva Milaca i drugih, ali treba imati u vidu i kultni status koji je stekao „Alan Ford“ u izdanju zagrebačkog Vjesnika, najviše zahvaljujući prevodu Nenada Briksija. Danas je teško govoriti o nacionalnom stripu pošto ga je teško definisati, da li ga čine autori po rođenju ili i država u kojoj je izdavač. Mnogi naši crtači crtaju za italijanske izdavače tako da su i oni po nekom kriterijumu deo ove produkcije.

Kako vidite srpski strip danas?

– Strip u Srbiji postoji, ali je ipak nedovoljno vidljiv. U nekoliko gradova imamo škole stripa, tu je zatim čitav niz festivala, izdavači koji su tokom poslednje decenije objavili mnogobrojne naslove stripa. Među tim naslovima je značajan broj onih koji pripadaju domaćim autorima. Kvalitetom i popularnošću odskaču oni autori koji crtaju za inostrane izdavače i koji se kod nas objavljuju kao licencna izdanja. To je pre svih Stevan Subić, koji trenutno radi na reprezentativnim projektima američke DC produkcije, Supermenu i Betmenu. Tu su i autori čiji su počeci vezani za „Dečje novine“: Rajko Milošević Gera, Darko Perović, Zoran Janjetov, Željko Pahek, Branislav Kerac, Aleksandar Zograf, Aleksa Gajić, i čitav niz autora iz mlađe garde.

Da li grafički roman konkurencija stripu?

– Nije konkurencija i grafički roman je jedna od formi stripa.