INTERVJU Brkovi: Danas nema slobode govora, sve je PR

Brkovi su bend koji je godinama gradio reputaciju na spoju punka, folka i sirove ulične energije i dalje odbija da se uklopi u žanrovske fioke, a novi materijal nastavlja taj pravac — još direktnije, glasnije i bez potrebe da se ikome pravda.

U razgovoru za Danas, frontmen Šemso 69 govori o nastanku albuma, odnosu prema muzici i kritikama, granicama koje se u muzici stalno crtaju i brišu, ali i o tome šta danas uopšte znači raditi „svojim putem“ u vremenu kada je sve dostupno, ali retko šta ostavlja trag.

Šta se desilo posle velike svirke na Kalemegdanu 2024, i kako ste nastavili nakon toga?

Ma joj, prijatelju… iskreno, to ne može da se sabije u par minuta. Kad bih pričao samo o poslednjih 45 minuta, već bih ušao u haos…

Od tog momenta se svašta dešavalo, i meni lično i nama kao bendu. To su stvari koje ne možeš da ispričaš kao jednu priču, jer se stalno nadovezuju jedna na drugu. Više je to neki kontinuitet u kojem stalno ulaziš u nove situacije, pa tek kasnije shvatiš gde si uopšte bio.

Evo šta je novo. Shvatio sam koliki sam feminist. Totalni feminist, majke mi, ne kao agresivni anarhofeminist, nego samo feminist, ljudski, onaj pošteni. Žene smo zvali ljepši spol, je l’ tako, i dalje to mislimo, ja bar, a ja bih dodao da su i pametniji. Iskreno to mislim i stojim iza toga i mislim da do kraja života se neću pokajati zbog ovog što sam rekao, pošto vidim to na svakom koraku.

Kako gledaš na kritike novog albuma, ali i generalno recenzije i tu vrstu „muzičkog ocenjivanja“?

Ma nema toga kod nas u tom klasičnom smislu. Mi smo, realno, amateri u tom sistemu izdavanja. Stavimo pesmu na YouTube i to je to. Šta tu ima da se recenzira kao da je to neki zatvoren proces.
Ljudi se naravno javljaju, komentarišu, porede i to ide uvek u pravcu „ovo je bolje od onog“… ali to nema nikakvog smisla. Nema takmičenja u muzici.

Čak sam i ranije rekao da mi je svejedno da li mi neko da jedinicu ili trojku. Trojka je ništa, to je ni tamo ni vamo. Ako već nešto ocenjuješ, bar da znaš gde stojiš.

Ali generalno, mi smo se od toga odmakli. Ne funkcionišemo po sistemu očekivanja kritika ili recenzija. Radimo kako nam dođe, po svom ćejfu, bez PR-a i bez spoljnog filtera.

Ako nešto prođe — super. Ako ne — ide dalje. U suštini, mi samo pokušavamo da ostanemo u svom prostoru i da ne ulazimo u te veštačke hijerarhije.

Zašto se album zove „Duga devetka“ i da li postoji neko zajedničko osećanje ili ideja koja povezuje sve pesme na njemu?

Što se tiče naziva albuma, samo sam lupio. Hteo sam u stvari da se zove „Dok napalm niše granje“, to mi je bila prva ideja, ali na kraju je ispalo ovako. Ali na kraju devet album – „Duga devetka“. Nikakva filozofija. Iskreno, tu sam malo pokleknuo, hajde da kažem. Ovo je, po meni, prvi album koji je totalno kompaktan. Baš je album od početka do kraja.

Danas gledaš šta klinci rade – na Spotifyju puste malo svega, malo Seke, malo Exploiteda, malo čega god… i ne znam više ni ima li smisla sve ovo raditi.

Ali na kraju, ipak mi je najvažnije da sam sa svojim prijateljima. Mi smo stvarno prijatelji, iako se realno ne družimo privatno više, jedni drugima smo već došli preko glave. Ali jedva čekam da uđem u taj kombi. Kad god imam neki problem, zdravstveni ili bilo kakav, uđem tamo i sve mi bude lakše.
Mi nismo neka posebna muzička generacija, nismo bitni, mi smo ljudi s ulice, srednji sloj iz Juge što je ostao. Ničega se ne sramimo i ničim se ne dičimo.

Samo želimo da možemo da živimo od muzike, da prehranimo familije, da se družimo i preživimo normalno.

Pesma „Moj prijatelj je postao žena“ otvara album — kakvi su komentari na nju, s obzirom na to da će ljudi je tumačiti kao novu vrstu vaše sprdnje?

E, ta pjesma nije sprdanje. Dakle, činjenica je da postoje neki naši prijatelji koji su se u jednom momentu života, kad smo se poznavali, deklarisali kao muškarci, a onda u nekom trenutku rekli šta osećaju i kako stoje stvari. Mi smo u tom našem „bankarskom svetu“, kako ja to zovem, uvek bili zajebanti, i to sve često ide kroz neke vulgarne šale, ali onda shvatiš da neko ima ličnu kartu na kojoj piše da je žena.

I tu je kraj priče — to je njegovo telo, njegov izbor, ja to poštujem. Ako je moj prijatelj, on je i dalje moj prijatelj. Ako ga neko dira, dira i mene. U tom smislu to gledam.

Ali zbog te vaše zaje*anske lične karte do sada, ljudi mogu da shvate sve kao šalu ili prozivku na račun LGBT-a?

Nije to samo LGBT priča, nego uopšte ljudi koji prolaze kroz promene u životu, to je njihova privatna stvar. I meni je to više pitanje poštovanja nego bilo kakve rasprave.

Zašto bi se nečija dugogodišnja unutrašnja odluka tretirala kao problem? To može biti oslobođenje, rešenje, a ne problem. Ja sam tu da to podržim, isto kao i kod dece — ne možeš nekome reći „ili ovako ili nikako“, nego vidi šta je njegovo.

I mi u bendu sve radimo tako — nema šefa, nema filtriranja kroz nečiju politiku. Meni pesma samo padne na pamet, oni kažu da li im se sviđa ili ne. Ako ne valja, ide u smeće.

I možda je to i poenta — ne razmišljam unapred šta će ko reći, jer čim kreneš time da se baviš, već si se izgubio u nečemu drugom.

Ne znam da li si primetio, ali nestala je poezija, a i avangarda, ja bih rekao, svi su kao u nekom PR krugu. Svi smo kao u fazonu — hajde da se lepo predstavimo. Kao na početku veze, upoznaš curu, i sad glumiš, menjaš čarape, ne podriguješ jedno vreme, i ne prdiš, pereš zube svaki dan.

Znači, kažeš da funkcioniše demokratija u bendu, s obzirom na to da si ranije rekao da nekad moraš da „povičeš“ i preuzmeš kontrolu?

Ne, ja sam tiranin, priznajem to otvoreno, drugačije ne ide, zajebi demokratiju. Jer kad ti kažeš u 12, sad sam počeo da govorim 12:47 namerno, ono švicarska vremena… pa i ja sam takav, i sebe sam teram.

Mi smo svi isti, znači isto jedemo, isto spavamo, sve je isto, samo neko mora biti gonič stoke — a i ja sam ta stoka, samo što sam nekako zapao u tu ulogu.

Nije da sam to odlučio, nego se desilo, vidim da neće niko drugi. I iskreno, ne glumim šefa, to mi je najgore, jako je neugodno glumiti šefa i to me iritira, ali eto — zagrizem govno, šta ću.

U pesmi „Teroristi“ imaš stih „ako kažem sve što mislim, završiću na crnoj listi“. Kako danas gledaš na slobodu govora u ovim našim prostorima?

Nema slobode govora, sve je PR. Svako govori da se svidi nekome, svi smo postali populisti i snishodljivi — daj da ja prođem dobro, da se nikom ne okrznem. To je ta srednja struja i od toga nema ništa, tako se ne pomeraju granice, sigurno.

Davno smo trebali da shvatimo da granice ne treba da postoje. Kakve granice — naoružani ljudi čuvaju deo granice, a ptica preleti, koza pređe, šta sad?

Vidimo i danas, u Evropu je ušlo koliko miliona ljudi i niko ih nije zaustavio. I ne treba da ih zaustavlja. Oblak nije ničiji, on je naš.

Naravno, postoji lokal patriotizam — ti si rođen negde, to osećaš više nego ja. Ja sam bio i u Mostaru, i u Splitu, i u Zagrebu, i u Novom Sadu… ali more je more, reka je reka, i nije ničije vlasništvo.

Ja sam, recimo, naučio da plivam na Neretvi, ali to ne znači da ja nekome mogu da kažem da li će on ili njegovo dete da nauči da pliva. To je prirodno, to nije vlasništvo.

Isto je i sa ovim prostorom — nije ovo moj Beograd, ni moj Zagreb, ni moja Neretva. Svi se kupaju, svi dolaze, i treba da se pazi samo da se niko ne udavi. A ovde se svi nešto dave u tome šta je čije, i stalno se govori „ovo je naše“.

A da te pitam, kad već pričamo o slobodama i ostalim — šta je glavni problem ovih prostora?

Mentalitet!

Kod nas je normalno da se čovek rodi i pije kafu dva i po sata, dok njegov vršnjak ode trbuhom za kruhom, nabije žuljeve, pa se posle 20 godina vrati, a ovaj ga dočeka s pitanjem zašto nije svima okrenuo rundu. A on sedi na istom mestu, pije isti espreso, priča iste priče, sve te prožvakane stvari iz novina — ili čak ni ne kupi novine nego pita konobara šta ima novo.

I onda sve ide kroz neke rekla-kazala priče, floskule, tlapnje… i na kraju taj koji je otišao i radio bude onaj koji „nema pravo“ da nešto kaže kad se vrati.

Ja sam to osetio i lično — odeš iz grada, vratiš se posle par meseci, i već si „stranac“. Kao da nemaš pravo da budeš odavde ako nisi stalno tu.

I to je to — stalno neko merenje, stalno neko prebrojavanje ko je gde bio, ko šta sme da kaže, a svi se u stvari vrtimo u istom krugu.

I na kraju, sve se svodi na mentalitet koji ne pušta ljude da odu, ali ih isto tako ne priznaje kad se vrate.

Zašto ste povampirili pesmu „Naša mala zemlja“ na albumu, šta je ideja iza toga?

Uvek sam hteo da tako zvuči, ali nismo umeli to da napravimo kako treba. Sad prvi put imamo muzičare u bendu. Sad znamo da sviramo. Stigao nam je profesor muzike, čovek — banjalučki Mozart. I onda kad on zada ritam, mi se svi trudimo, ono, kao uličari koji pokušavaju da isprate.
Kad imaš njega, to je druga priča. Kao kad neko ima starke, a ti i dalje hodaš u šangajkama — trčiš da ga stigneš, ali ideš za njim.

Ali on je skroman, nije to fazon da se pravi neka velika priča od toga, da sad imamo „profesora u bendu“. Posle 20 godina staža, sve to nekako dođe prirodno — samo dobiješ ljude koji mogu da izvuku iz tebe ono što si oduvek hteo da zvuči tako.

Kad se osvrneš iza ovih 20 godina karijere, da li te je malo blam kad se setiš nečega?

Znaš ti koliko je mene blam kad se ustanem, kad progovorim — sad me je blam, jer sam, ono, malo i smanjeno inteligentan, a i lajem, to je najgore, znaš, kao glupom čoveku ne daj da govori.
Sramota me je, recimo, pesme „Anđeli pakla“, kako je to ispalo. Hteo sam malo da se zezam, u fazonu „Divlje jagode“, „Kerber“ i sve to, a ispalo je katastrofa. Zvuči kao neka zarazna bolest koju ne možeš da se rešiš tek tako — ima više simptoma, pojavi se jednom, pa se vraća, i samo gubiš vreme, sramotiš se, i to je ostalo da stoji zauvek.

A da možeš da kažeš nešto sebi od pre 20 godina, šta bi mu rekao?

Pa, ja sam tad nekad i postao Šemso. Mislim, ja sam kriv za sve to, ili bolje rečeno ja sam to i hteo. Hteo sam da sviram, još od 2002, 2003. godine, imao sam tada bend. Danas kad gledam unazad, to je sve staro više od 20 godina i taj bend se raspao, ali ideja je bila jasna — da se svira garažni punk, nešto sirovo.

U isto vreme sam dobio neki softver za kućno snimanje i tu se sve otvorilo. Svake večeri sam dolazio iz kafane, uzimao gitaru i snimao rifove, bez nekog plana. Nisam imao tekstove, sve je bilo na engleskom koji nije imao mnogo smisla. Onda sam slučajno zgazio neku delay pedalu i to je potpuno promenilo zvuk — na vokalu se pojavio neki Halid, a na gitari Mejdeni. I odjednom sam spojio sve to, distorziju, ritam, terce, i počeo da pevam na svoj način.

Došao je moj prijatelj i rekao mi: „Brate, ti si Šemso 69.“ Tako sam i dobio taj nadimak — između nečega i ničega, između Šemse i tog broja. I tada sam krenuo da snimam gomilu pesama.

Da li bih mu sad nešto rekao? Pa verovatno bih mu rekao da je glup. Ja sam sebi kroz život stalno govorio da sam pre pet godina bio gluplji nego danas, i tako u krug. I verovatno bih mu isto to rekao i tada.

Smatraš li da ste svojim radom, odnosno vašom svirkom, malo obesmislili muzičke podele?

Pa normalno. Ne bih ja sad uzimao neku veliku zaslugu za to, ali jesmo na neki način radili na tome. Meni to stvarno nema smisla — kakve veze ima ako na koncert dođu i pankeri i „šabani“, kako god to neko zvao.

Muzika je toliko dugo tu da su te podele već same po sebi postale besmislene. Imaš situacije gde isti bubnjar svira sa potpuno različitim ljudima i stilovima, i šta onda — da li je on dobar ili nije? Ako ja uživam u tome, ako mogu da slušam samo bubanj i da mi to radi, onda te podele gube smisao.

Isto je i sa drugim stvarima. Ja sam, recimo, upoznao Sinana Sakića i za mene je to bio čovek koji nosi neku svoju posebnu težinu. Ili neko drugi iz potpuno drugačijeg sveta — sve to postoji paralelno. Zašto bi se to razdvajalo i gurali ljudi u kutije?

Muzika bi po meni trebalo da bude upravo suprotno — oslobađanje od tih podela, ne njihovo pravljenje.