Mudrim ljudima nije potreban neprijatelj da bi bili sigurni u sebe

To je priča o odrastanju kroz traženje ličnog puta za bekstvo od ispiranja mozga od moćnog autoritarnog režima.

Ilza Burkovski Jakobsen je rođena u Letoniji, a živi i radi u Norveškoj i Letoniji. Snimila je osam dokumentaraca među kojima je i „Farma moje majke“ (2008) sa kojim je osvojila nagrade za najbolji dokumentarni film u Letoniji i Norveškoj.

Sa koautorima je uradila dokumentarnu seriju „To sam ja, vidiš „, 39 priča o deci sa različitim vrstama posebnih potreba koji govore o svom životu izazovima, tugama i radostima.

Večeras od 16 sati u Kombank dvorani i Cine Grandu biće prikazan njen film „Moj najdraži rat“, jedan od najpreporučivanijih na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni.

Da počnemo od pitanja koje vam najčešće postavljaju. Zašto se odlučili baš za animaciju?

– U suštini bila sam inspirisana pričama iz Drugog svetskog rata i znajući da neću praviti fikciju od tih priča bila sam sigurna da je jedini način da ih prikažem – animacija. Zatim, tu je i praktični razlog – ne postoje arhivi ili vizuelni materijali koji prikazuju vojne predmete koji su me okruživali tokom detinjstva. I treći razlog je sličan, samo iz drugačije perspektive. Nema ni fotografija ili arhivskih filmova koji bi uhvatili taj osećaj života u Sovjetskom Savezu onako kako ga se ja sećam – sivilo, krutost, strah, sumnja, osećaj nedostojnosti. To su glavni razlozi zašto sam napravila animirani film.

Sovjeti su koristili Drugi svetski rat kao ideološko oružje da pritiskaju i plaše populaciju mogućnošću Trećeg svetskog rata za koji se treba pripremiti. Svedoci smo da i danas neka društva prete njime koristeći neke druge varijacije realnih ili nerealnih strahova. Da li možete prokomentarisati tu tužnu činjenicu naše sadašnjice?

– Strah je moćno oružje koje autoritarni poglavari država koriste da ostanu na vlasti. Oni stvaraju sliku neprijatelja i naglašavaju probleme konflikta da bi skrenuli pažnju ljudi sa svog sopstvenog lošeg rukovodstva. Mudrim ljudima nije potreban neprijatelj da bi bili sigurni u sebe. Zašto bi strah i nesigurnost oko sopstvenog identiteta stvarali tu potrebu za spoljnom pretnjom? Zatim imamo i aspekt surovosti proizvođača oružja. Oni žele da koristimo svoje resurse za njihove proizvode. Sume koje države troše da bi kupile oružje su izvan pameti. Taj novac bi trebalo da ide za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i kulturu.

Kažete da vaš film nije samo o prošlosti nego i o izborima koje činimo danas birajući u kakvom svetu želimo da živimo. Da li taj način preporučujete svima, kako mladima tako i odraslima, da treba stalno da se preispitujemo?

– Mi utičemo na svet bilo kojom malom odlukom koju donesemo danas. I najmanje stvari koje uradimo imaju posledice, jednostavno je tako. Dakle, da, volela bih da ljudi sami daju odgovore na pitanja – zašto radim to ili to, kupujem to ili to. Zato što je to nešto što sam želim ili zato što neko drugi utiče na mene. Da li se povodim za onim što svi rade ili ne, da li znam kakav uticaj moje delovanje ima – na životnu sredinu, na planetu ili na ekonomiju moje države? Na primer, ja lično izbegavam globalno dominirajuće konglomerate i podržavam male biznise koliko god mogu.

Sećate li se šta vas je najviše podstaklo za početak otkrivanja svih tih priča sakrivenih iza propagande? Šta je bio glavni okidač za početak kraja ispiranja mozga? Da li je krenulo od mržnje vašeg dede prema komunistima, očiglednog siromaštva, učenja u školi da se puca jer je za najvažniju stvar na svetu, očuvanje mira, trebalo postati ubica?

– Moj deda je bio fantastična osoba. Njegovo fizičko zdravlje je bilo veoma narušeno u Sibiru, ali nikad nije bio ogorčen. Nije mogao da priča otvoreno sa mnom o sistemu, to bi previše naškodilo životu moje majke, ali je primerima pokazivao kritičnost prema sistemu. Tako me je naučio da postoji razlika između ljudi, nacija i sistema. O Rusima je govorio: „To su najdivniji ljudi na svetu“. Oni su ga spasli smrti od gladi u Sibiru. Tako da je momenat istinskog buđenja za mene bio dan kad sam imala da uradim domaći za taj čas u školi. Kada sam morala da napravim metu u obliku čoveka, kao da sam iza crteža videla i sliku svoje uplašene duše.

Znamo da se naziv vašeg filma prvenstveno odnosi na Drugi svetski rat, ali može li da se čita i kao izvesna „simpatija“ prema Hladnom ratu iz koga vi, pored svih muka i teškoća, izlazite kao pobednik? Kako ste se osećali kada je 1991. godine SSSR proglasila nezavisnost Letonije?

– Slažem se s prvim delom. I moram da priznam da je život uvek pomalo nalik na rat. Sviđalo nam se to ili ne, ali uvek smo gurnuti u neke bitke i borbe, u ratu smo sa samim sobom da bismo postali bolji ljudi. Ali naravno da je fantastična pobeda steći nezavisnost od Sovjetskog Saveza. Tog dana, kada smo proglasili da želimo da budemo nezavisna država, osećala sam da je vazduh vrlo, vrlo svež i udisati taj vazduh je izazivalo radosno i podsticajno osećanje. S vremena na vreme imam isti osećaj kada pogledam Letoniju danas.

Nama na ovim prostorima je ova tema vrlo bliska ali kako drugi, koji nisu odrastali u sličnim režimima, razumeju vaš film? Može li uopšte da komunicira s njima kako bi shvatili njegovu važnost?

– Ljudi moj film shvataju vrlo ozbiljno i reakcije su bile pretežno pozitivne. Za mene kao rediteljku je bio čudan i poseban osećaj upoznati publiku u Oslu gde je 70 ljudi plakalo nakon mog filma. To te istovremeno učini srećnom, zahvalnom ali i skromnom. Ponosna sam na činjenicu da je film prikazivan u Hong Kongu i da će biti prikazan u Minsku.

Koliko vam znače, ako izuzmemo veću gledanost, nastupi na ovakvim festivalima kao što je Slobodna zona?

– Veoma sam zahvalna za mogućnost da komuniciram sa publikom putem svog filma. Učešće na Slobodnoj zoni mi znači mnogo, to podrazumeva da će ljudi koji tragaju za boljim i raznovrsnijim svetom pogledati „Moj najdraži rat“ i da ćemo nekako, čak i putem posredne komunikacije, biti povezani.