Bitef teatar nastavlja da neguje svoju specifičnu repertoarsku politiku tako da se s pravom može nazvati „pozorište sa fizionomijom“. Ono što je značajno to je da ovaj teatar nastoji, s manje ili više uspeha, da probije granice kojih se pridržavaju centralne gradske pozorišne kuće i da proširi repertoarsku ponudu u Beogradu i ređim teatarskim modelima. Ovog često hrabrog smera pridržava se i predstava „Poslednji čovek“ u režiji Nikole Zavišića (dramaturg Maja Pelević, koreograf Dunja Jocić, kompozitor Sonja Lončar, koja zajedno sa Nemanjom Aćimovićem izvodi muziku tokom predstave, scenografija i kostimi Filip Jevtić).
Koncepcija predstave se zasniva na pokušaju da se objedine u jednoj predstavi višestruki kulturni impulsi. Imenovana kao „crna komedija“, predstava je inspirisana i serijom „Zona sumraka“ Roda Serlinga, filmovima Dejvida Linča (atmosfera misterije), delima Karla Gustava Junga (teorija o snovima) i Kafke kao i plesnom predstavom „Mirisi cimeta“, koja je takođe na repertoaru Bitef teatra. Njena ambicija je bila da dočara i ono što se, kako navodi reditelj prema rečima Selinga, može nazvati „petom dimenzijom, koja je neizmerna kao svemir i bezvremena kao večnost, prostor između svetla i senke, nauke i sujeverja, između ljudskih strahova i vrhunca saznanja, dimenzija mašte“. Već ovaj pregled svedoči o ambicioznom zahvatu postmodernističkog lika koji je zahtevao izuzetnu veštinu da predstava sačuva kompaktnost i ubedljivost. Korišćena su sva sredstva koja su mogla to da postignu, ali je njihova raznovrsnost bila takođe iskušenje i opasnost. S jedne strane numere plesa i pevanja, s druge tehnička sredstva kao što su kamere kojima se uživo kontrolišu makete, lutke, pokret, zvuk i svetlo, pokret i reč.
Pa ipak, taj vredni napor i ambicija nisu u potpunosti postigli svoj cilj. Osim nelogičnosti koja vlada i snovima i mogućim biopolitičkim skrivenim mehanizmima koji imaju apokaliptični prizvuk, čini se da predstavom preovladava samo crnohumorni-aspekt, koji ne ulazi dublje u problematiku koju tema dodiruje. Sve je ostalo često na nivou dosetke, što je legitiman rediteljski postupak ako se želi popularno pozorište, ali ne i kada je projekat ambiciozno zamišljen i, pogotovo, ne kada se mogu naslutiti mogućnosti koje nisu dovoljno iskorišćene.
Na kraju predstave čuje se zvuk aplauza. Glumci počinju da tapšu, pa dovlače ljude iz publike. I svi tapšu na sceni – neuništivi potrošački duh, potreba za objektom uživanja a ne ono što je moglo da nam pruži smelija interpretacija početnih namera. Upravo taj raskorak između snažnog obećanja koje se naslućuje i njegovog ostvarenja najviše smeta ovoj predstavi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
