Mimo toga, idemo li na posao, doručkujemo, ručamo, večeramo, sastajemo li se sa prijateljima u svom domu, ili njihovom, smejemo i zabavljamo, katkad doduše i patimo, brinemo zbog računa, neostvarenih želja, fali li i nama za cipele, haljinu, benzin, cigarete, prebrojavamo li sadržaj novčanika i te kako u samoposluzi ispred kase, ili dok ispisujemo možda imovinske poreske uplatnice, pazarimo na rasprodajama, buvljacima, dovijamo li se rečju i sami teško u ovom sivkastom svetu, škrgućući zubima gotovo pa neprestano? Da? Ili, samo, pa da? Jer, siromaštvo tranzicije peče naše obične egzistencije dabome, nade propadaju, čovek ubrzano stari od besnog ujedanja zbilje, nepravde su svakog skolile na svoj način, a nema oduška. Kapitalizam…

Ali, postoji i svet zaglavljen još negde dublje u bedu i opasnost. U tom svetu čezneš za Rimom, recimo, a u stvari za svakodnevnim obrokom, slobodom mišljenja, bez strepnje za goli život, dostojanstvenim radnim mestom. I spreman si na svako putovanje koje znači spas i konačan susret sa svetom koji poznaješ samo sa retkih razglednica, tih relikvija svog mladog i gladnog srca, bez obzira na senku pogibelji koja se sve vreme preteći nadnosi i prati te. U stvarnosti, jedeš svakog drugog dana i – miliji su ti oni dani kad ne jedeš, jer se tada osećaš kao ljudsko biće bez nade, dok se u danima kada ti kapitalizam daje da jedeš, osećaš kao pas! Ovo bolno suočavanje sa svetom izbeglih iz neke neimenovane afričke zemlje, oličenim u mladoj i ponositoj Afrikanki po imenu Šauba, doživeli smo prisustvujući predstavi „Lampedusa Beach“ zagrebačkog Kazališta Hotel Bulić u okviru Heartefact Festivala u Bitef teatru.

Nastao na tekst italijanske autorke Line Prosa, u čudesnoj režiji Senke Bulić i briljantnom izvođenju glumice Nine Violić, ovaj mono-komad obujmljuje vas od prve izbegličkom zlom kobi, koja ljude sasvim poput vas – radosne i snažne u mladosti svog uverenja da se MORA dostojanstveno živeti svuda na planeti – najzad može da skrha, ma koliko vam to izgledalo neverovatno i da zamislite. Dok se pridržava za sunčane naočare svoje tetke iz dojučerašnje postojbine, dok potom zauvek propada pod slapovima talasa, gubeći dah kroz promene glasova i u čudesnim mehurićima svojih nekadašnjih pluća, Šauba se bez predavanja sve vreme otima grčevito, saopštavajući glasno svoj bol i poniženje, sa kojim se ne miri ni u smrti. To nepristajanje na stradanje, to IMANJE prava na sopstvenu sreću, divan život, čak glamurozan ispod svoje zlatne haljine, taj pokušaj da se svejedno pokreneš u „mestima večnosti“ gde je sve tako nepomično, u hladnoći one ogromne vode koja te guta i u potpunosti je nalik ledenoj bezosećajnosti Evrope i bogatog sveta koji je eto tu, nadohvat ruke naizgled, ovu predstavu čini ne samo potresnom nego upravo razornom po vašu otvrdnulost srca i krah elementarne solidarnosti.

U ritmu drevnih afričkih udaraljčica, glasova svevremenskih spirituala te jednoj neverovatnoj virtuoznosti kakvog vokalnog techno stila Violićeve, ekipa Hotela Bulić koja u sebe ubraja i maestralni rad Tomislava Ćurkovića (scena i izbor muzike), Olivera Jularića (kostim), Nikše Mrkonjića (dizajn svetla) i Branimira Božaka (dizajn zvuka), uz prefinjeni prevodilački rad Ive Grgić Maroević, ne prepričava vam tek tamo neku izbegličku priču, nego pripoveda o nama samima. Razmislite dobro o sebi u svemu ovome, negde pred svojim sopstvenim plažama Lampeduze. Još nije kasno da se pobunite.