Foto: Ivan Aleksić

Ovaj simbolični čin predstavljaće početak 52. Filmskih susreta, koji će trajati narednih sedam dana.

Na ovogodišnjem Festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma, kako se Susreti oficijelno zovu, biće prikazano 13 filmova u zvaničnom programu, dva gostujuća filma i niz pratećih manifestacija, među kojima i „Kino region“, u okviru kojeg se mogu videti filmovi iz ex-yu republika, te multimedijalna izložba posvećena Sonji Savić. Pažnju dela javnosti privukla je i informacija da na festivalu neće biti filma Emira Kusturice „Na mlečnom putu“ jer je reditelj tražio da on bude prikazan van zvanične konkurencije, što se kosi sa pravilima festivala.

Osnivači festivala, „Niški kulturni centar“ i „Udruženje filmskih glumaca Srbije“, saopštili su da očekuju dolazak „velikog broja glumaca i drugih filmskih radnika“, među kojima će posebnu pažnju, opet, izazvati glumci sa ex-yu prostora. Među organizatorima sve se glasnije može čuti ideja da bi Filmske susrete u doglednoj budućnosti trebalo „internacionalizovati“, odnosno na festivalu prikazivati filmove iz bivših jugoslovenskih republika, a zvanične nagrade dodeljivati i njihovim glumcima. Bojazan u vezi sa takvom idejom vezana je uglavnom za njen konceptualni i organizacioni deo, pošto takva priča, kažu, zahteva ozbiljnu javnu raspravu, a „ne sme da postane (neuspeli) eksperiment“. Ipak, ukoliko je ideja, doista, prvi korak ka realizaciji, moglo bi se reći da je povratak u budućnost Filmskih susreta počeo.

Susreti su, naime, rođeni u bivšoj Jugoslaviji daleke 1966. Direktor niškog „Slavica filma“, Stanko Tasić tada je otišao u beogradski „Morava film“ kako bi zatražio pomoć u organizaciji „Male Pule“, reprize Pulskog festivala po gradovima Srbije. Kosta Carina, jedan od najobaveštenijih filmskih radnika tog vremena, koji je bio upućen u svetske festivale i produkciju, predložio je da se umesto puke kopije Pule napravi originalni festival glumačkih ostvarenja. Carina je postao i prvi direktor takvog festivala.

Kompletna festivalska reklama iz Pule preneta je u Niš, grad je bio svečano okićen, a ulice pune poznatih likova sa velikog platna. Festival je otvorio predsednik Opštinske konferencije „Socijalističkog saveza Niša“ Ivan Vučković, ali je niški politički establišment, kažu, „sav taj film“ dočekao sa izvesnim podozrenjem. Vrlo brzo, međutim, Filmski susreti su postali „prestižni kulturni događaj“. Pojedina festivalska izdanja vrvila su od antologijskih jugoslovenskih filmova sa vanrednim glumačkim rolama, a gosti festivala bili su domaći, pa i svetski glumački bardovi.

Ali, bivalo je perioda kad je dobrih filmova i glumaca bilo daleko manje, a mediji su beležili festivalsku zasterelost, zamor, kič, afere i politizaciju. Sa raspadom zemlje u kojoj su rođeni, tokom ratnih devedesetih, festivalske projekcije umele su da ostanu prazne zbog nedolaska glumaca sa ex-yu prostora, a naklone nekih od ovdašnjih glumaca koji su se odali politici pratili su zvižduci.

Ipak, festival je bio dovoljno vitalan da drži glavu iznad vode. Tome su, po ocenama mnogih znalaca, presudno doprineli glumci i publika. Nijedna nedaća, čini se, nije mogla da bude jača od talentovanih glumaca, koji su uvek bili jedna od najvećih vrednosti domaćeg filma, a pri tom umeli ozbiljno da vole ovaj festival, i na njega dolaze kad god mogu.

Publika, koju su takvi glumci prilično često nazivali „najboljom na svetu“, bila je još jedan od aduta festivala. Uvek je punila Letnju pozornicu, koja, sa skoro 4.000 mesta, slovi za jedan od najvećih otvorenih bioskopa na Balkanu. Sedela je i na stepeništu ili zidinama, čak i po najvećoj kiši, koja je na svakom festivalu bezmalo obavezna. NJeni aplauzi najčešće su bili dugi i topli, a naklonost ka glumcima očigledna. Dečje vrebanje filmskih junaka sa velikog platna za autograme, i unutar hotela u kojima spavaju, postala je ljupka tradicija.

Sve te stare godine, a i nove ideje o budućnosti festivala zaslužuju aplauz.